МУТАЦИЈА ЈЕ ГЕНЕТСКА ДИВЕРЗИЈА

Приликом предаје информација се не побољшава; у најбољем случају, она остаје константна или се, пак - што је много вјероватније - у овој или оној мјери квари. Та штета од кварења информације може бити двојака: може да дође до губитка дијела информација (сигнала), или до појаве информационог "шума" - сувишних бесмислених сигнала. Такав је општи закон информатике и он апсолутно читко дејствује и у живим системима - првобитна генетска информација се губи и квари било каквим врстама мутација. Сви факти који су установљени проучавањима и експериментима у генетици потврђују ово правило.

Обратимо пажњу на то да је генетска информација на величанствен начин заштићена од било каквих грешака приликом копирања. Стварање нуклеотида, на које ће савременом хемичару са најсложенијом техничком апаратуром отићи више од једног дана, у ћелији се одвија брзином од 100 пута у секунди; и при томе, израчунато је, грешке у тако брзом копирању се дешавају један пут у 100 милијарди (10¹¹) нуклеотида. Али у тим случајевима у акцију ступају нарочити ферменти - ензими, који поправљају покварене нуклеотиде. Да није било такве контроле, ни једна врста не би могла да се сачува чак и само у неколико покољења.

Упркос свему, приликом копирања гена грешке ипак могу да се појаве, нарочито када се користе мутагени препарати или приликом озрачивања. У акцију тада ступа други степен контролне заштите од мутација - такав ген једноставно није у стању да функционише, са њега се не "преписује" дејствујућа бјеланчевина. Ако је покварени ген наслијеђен од једног родитеља, неопходна бјеланчевина се обично "преписује" са парног (алелног) гена другог родитеља, тако да се мутација никако не испољава, тј. рецесивна је. У већини случајева мутације не само да су веома ријетке, него су и рецесивне, односно, безопасне су, барем за извјестан временски период. Међутим, ако су због неких разлога ген покварили једни те исти канцеро-гени или зрачења код оба родитеља, то може да доведе до бесплодности или чак и до дегенерисаних потомака. Такав дегенерик (чак и када би он еволуционистима улијевао наде) бива безнадежно одрезан из живота у природном окружењу. То је трећи степен контроле тачности репродукције насљедне информације.

На тај начин, мутације су, као прво, врло ријетке појаве, захваљујући контроли која се одвија у самом језгру ћелије; као друго, готово увијек су рецесивне, захваљујући коришћењу неоштећеног гена другог родитеља; као треће, њих помете природни одабир. Да ли ове случајне грешке у одлично разрађеном и од грешака заштићеном механизму могу довести до стварања нових, високоразвијених бића? Смијешно и испразно питање!

Али, ето, успркос свему, неће бити згорег да процијенимо вјероватноћу појаве унапријед задане корисне мутације. Узмимо исти онај цитохром-C. Приликом преласка од рибе до водоземца он мора да се промијени за неких 13%. Каква је вјероватноћа такве промјене гена који је задужен за синтезу ове бјеланчевине, да би се синтетизовала бјеланчевина која одговара водоземцу, ако се узме да је дужина молекула бјеланчевине 100 аминокиселина?

Да би се нашло рјешење овог задатка, треба поступно и досљедно проналазити она мјеста аминокиселина (на ДНК - триплетима) која подлијежу замјени; затим, независно од тога, треба одгонетнути који и какав ће бити триплет који ће да дође на мјесто првог од свих које треба замјенити, онда исто то урадити за други, и тако даље - за свих 13 триплета које треба промјенити. Заједничка вјероватноћа ће бити једнака производу вјероватноћа свих тих случајних, међусобно независних догађаја. Ради једноставности можемо узети да се свака аминокиселина кодира подједнако помоћу три различита триплета, а с обзиром да у састав сваког триплета улазе три од четири различите врсте нуклеотида, вјероватноћа да се "потрефи" она права износиће:

Вјероватноћа да се погоди прво мјесто триплета који подлијеже замјени једнака је 1/100, вјероватноћа да се послије тога погоди друго мјесто - 1/99, зато што у обзир сада улази сада већ само 99 непознатих мјеста. Вјероватноћа да се погоди свих тринаест мјеста износи (Сл. 18.а):

Вјероватноћа, пак, да ће на свако мјесто упасти потребна аминокиселина (тј. потребни триплет на ДНК) износи (Сл. 14.б).

Општа вјероватноћа укупно ће износити


Опет добијамо исте оне суперастрономске цифре, које смо добијали и приликом израчунавања вјероватноће случајне појаве живота. И то под условом да игноришемо систем контроле правилности копирања; и то - када разматрамо само једну, најједноставнију бјеланчевину, коју кодира само један од огромне количине гена који подлијежу истој таквој усмјереној замјени. Простије речено: вјероватноћа појаве монструма који улијева (еволуционистичке) наде по реду величине једнака је вјероватноћи случајне и самопроизвољне појаве живота, односно, једнака је нули!! Случајна мутација ни на који начин и ни при каквим околностима не може послужити као узрок за усложњавања организма (ароморфозе)!

а) . . .

мјеста која се мијењају

Вјероватноћа да се 13 пута заредом погоде мјеста за замјену износи:

. . .

б) . . .

Вјероватноћа да сеправилно замијене погођена мјеста износи:
...

Сл. 18
КОРИСНА ДЕГЕНЕРАЦИЈА

У књигама се наводе два таква примјера: то је губитак крила код буба које живе на стјеновитим острвима, и губитак очију код пећинских риба које живе у потпуној тами. Обје мутације су се показале корисне за преживљавање: крилате бубе је јаки вјетар чешће одувавао са стијена у море, а бескорисне очи су се чешће повређивале и изазивале болести, а да од њих није било никакве користи. На друге примјере у литератури нисмо наилазили. Али чак и када би сличних примјера и било више, они ни на који начин не говоре о користи мутације за еволуцију. Еволуција НЕ МОЖЕ ићи путем дегенерације - и тачка. Мутација може да откине крило или извади око, али она није у стању да сазда око, крило или ногу.

О томе веома илустративно свједочи историја експеримената са плодном мувом дрозофилом. Већ неколико деценија научници на разноразне начине изазивају свакојаке мутације код ње. Не једном им је полазило за руком да "произведу" бескрилу, или безногу, или безоку муву, али им никада није пошло за руком да добију муву са особинама савршенијим од оних које већ има. А мува мијења 20 покољења у години, а брзину еволуције биолози не мјере бројем година, него бројем покољења.
ОПШТА ДЕГЕНЕРАЦИЈА ЖИВОТА

Упознавање са биологијом доводи нас до закључка који је сличан ономе који смо видјели када смо говорили о биологији. Као што смо тамо видјели да енергија има особину да се квалитативно погоршава и да хемијски састав материје у Васељени такође тежи ка квалитативном кварењу и осиромашењу у правцу стабилних средњих елемената, - слично овоме и у биосфери земље пред нашим очима се одвијају промјене само у правцу дегенерације. То се испољава чак и у ишчезавању многих врста, односно, у квалитативном осиромашењу биосфере, а и у томе да те врсте губе многе драгоцјене особине које су раније посједовале: врсте се изрођавају.

Постоји много несталих врста које се налазе у ископинама, али нових врста човјек не само да није створио, него никада није видио њихово стварање (мислимо на врсте које су квалитативно сложеније од оних које постоје у природи). Ароморфоза се научницима само привиђа, док дегенерацију може свако својим очима да види. О рудиментима још причају и (мада је и то сумњиво) проналазе их, али о органима који се као нови појављују у живим организмима нема ни говора. И једно и друго говори у прилог квалитативног кварења.

Из овога слиједи да је једном у времену информација о свему живом на земљи, односно, ако се тако може рећи, генофонд планете, имао почетак. Послије тога је он почео да се предаје из покољења у покољење тачно по законима инфодинамике: нова информација није се појављивала сама од себе, а стара је приликом предаје могла само да се квари. Изумирање већине ишчезнулих врста немогуће је објаснити само еколошким уплитањем човјека, зато што су оне изумрле прије него што су људи свјесно почели да их истребљују.

И тако, дакле, општа деградација свијета се испољава на најразличитијим ступњевима његовог битија: у хемијском саставу, у биолошким односима. Живећи по садашњим законима, природа (а и човјек сам по себи) није способна за прогрес, али зато вуче ка регресу и деградацији. Упркос томе, она је и данас задивљујуће сложена, разнолика и прекрасна. Ово се објаснити може само тиме да је све што постоји са циљем и смислом створио Бог - Биће Свемогуће, Свезнајуће и Свесвето - бесконачно праведно и прекрасно.

Негирати Творца и тврдити да у данашњем свијету дејствују закони прогреса - јесте потпуно безумље, које подсјећа на будалашење једног цара из једне бајке, којег је мрзило да се по степеницама пење, па је од својих мајстора захтијевао да саграде такав дворац, на чији би се врх могло попети само тако што би се спуштало низ све степенице на њему! Тако и еволуција предлаже успон од бактерије према човјеку, имајући у рукама само дегенеративне процесе.

На оваква питања наука већ не може да тачно одговори. Она може да говори само о области у којој дјелују данашњи објективни закони природе. Њих проучавајући, поштени научник мора доћи до закључка да појаву живота, разума и динамику њиховог развоја није могуће објаснити унутар данас дејствујућих природних закона, и да је неопходно допустити дјеловање другог, натприродног узрока битија свега што постоји. На овоме се функције науке морају завршити. Спознавати даље суштину битија научним методима - посматрањем, експериментом и логиком - већ није могуће. Основе даље спознаје свијета човјеку су дате у Откровењу, ријечи Божијој, и могу се прихватати или одбацивати вјером, а не рацијом.

Хришћанско Откровење - Свето Писмо - буквално и недвосмислено одбацује могућност еволуционог претварања врста које излази из оквира особина првог створеног рода сваке поједине врсте. Тачно тако Свето Писмо схватају и свети Оци - древни учитељи Православне Цркве, као и савремени научници-креационисти.

С обзиром да намјера овог штива није да улази дубље у област дубоко религиозну, ми ћемо се само задовољити констатацијом чињенице: сам библијски текст и његово класично хришћанско схватање не допуштају еволуцију, чак ни ону којом управља Бог. Додуше, ми не обавезујемо читаоца да у ово вјерује као у научну чињеницу. Поштена наука искључује само случајну еволуцију, а о разумно усмјереној не може рећи ништа једнозначно.

Кад смо већ код тога, чак и против усмјерене еволуције постоје индиректна научна свједочанства (као и директна библијска и светоотачка побијања, којих се овдје нећемо дотицати). Једно од таквих индиректних свједочанстава спомиње се и у самом школском уџбенику. У одјељку "Генетика" указује се на један неријешен проблем који се формулише овако:

"У свакој ћелији постоји сав скуп гена за дату врсту. Очигледно је да у различитим ћелијама и ткивима функционише само мали број гена, и то баш они који одређују особине конкретне ћелије, ткива, организма. Какав је, пак, механизам који обезбјеђује да у датој конкретној ћелији буду активни само одређени гени? Над рјешавањем овог проблема данас се усиљено труде научници широм свијета" (3, стр. 238).

Проблем попут овог није једини. Без обзира на своју сложеност, ДНК носи информацију о по нивоу најнижим елементима организма. ДНК - то је само упутство за производњу бјеланчевина у организму. Свих бјеланчевина, као прво, и свих бјеланчевина које су могуће у расама, родовима и сортама, као друго. Простије речено - то је раширена спецификација свих цигала у згради у свим могућим варијантама, и инструкција за производњу тих цигли - али не више од тога. Али, да ли је то довољно да се зграда сагради?

Сваки организам почиње од једне ћелије - зигота. Одакле та ћелија зна по каквом редослиједу ће приликом своје диобе формирати мишићна, нервна, епидермна и сва остала ткива? Како се послије тога остварује изузетно сложено узајамно дејство међу ткивима и органима? Ћелија може помоћу ензима да гради и дјелимично и управља сама собом, али на који се начин гради читав организам и ко њиме управља? На који се начин ћелије сваког органа дијеле у темпу који обезбјеђује да читав организам расте пропорционално, а затим се зауставља у свом расту? Ако се та регулација пропорционалног раста наруши, па се ћелије неког ткива "побуне" и почну да се размножавају како се њима прохтједне, не усаглашавајући се са осталим ткивима, - појављује се злоћудни тумор, који прожима друга ткива и органе. То је суштина свих канцерозних обољења, чији су узроци потпуно нејасни научницима.

Материјални носилац све те управљачке инструкције није пронађен - ето о чему, заправо, говори наведени цитат из уџбеника. Тај механизам у огромном својем дијелу представља насљедну информацију која је записана неизвјесно гдје - свуда, само не у ДНК. Шта је то ДНК - успјело се прочитати, али информација о управљању читавим организмом тамо није пронађена. У ћелији других материјалних носилаца информација који би у себи могли носити такве врсте инструкцију - тим прије нема. Да ли то значи да неопходна информација и нема материјалног носиоца, мада и коегзистира са организмом за сво вријеме његовог живота, и да, ако се та информација негдје-тамо почне да квари, организму пријети погибија? Све говори да је одговор на ово питање позитиван; постоји невидљива суштина живог организма (можемо је назвати душа животиње или животна сила - нема велике разлике), идеална по својој природи, али тијесно повезана са материјалним саставом организма. Живот се, другим ријечима, не може свести на физичко-хемијски ниво, на законе хемијског узајамног дејства молекула. Тако су од искона сматрали сви биолози до Дарвина, и састав те невидљиве суштине, те информације која нема материјалног носиоца је и њима био исто онолико нејасан, колико је нејасан и нама данас. Наука се у том питању поново примакла границама своје примјењивости.

Сада се опет можемо вратити питању усмјерене еволуције. Ако је истина да сваки барамин поред своје генетске инструкције носи не мању, него неупоредиво већу управљачку информацију која нема материјалног носиоца, тада он представља појаву толико уникалну, да је њега много лакше направити изнова, него произвести из друге - исто толико огромне, и исто толико уникалне, али ипак другачије - информације о другом барамину. Ради (додуше, прилично блиједог) поређења, поставићемо овакво питање. Да би велики писац прерадио један свој роман у други методом претумбавања слова и ријечи из првог романа и додавањем само недостајућих ријечи у неопходној количини - за такву ствар, без сумње, заиста је потребан литерарни геније, јер случајном рекомбинацијом се никада ништа добити неће. Међутим, да ли ће сам писац пристати на такав, ужасно глуп и заморан посао, који ће само поткопати његову стваралачку енергију, одвлачећи му пажњу са стварне креативне идеје на најодвратнију могућу рутину?

Ми немамо научног доказа да Бог није стварао свијет на такав начин - методом еволуционе рутине. Али у исто вријеме јасно се види да је еволуциони вишеструки прелазак од једне врсте ка другој - најнеефективнији, најтраљавији и, уз све то, и најсуровији начин стварања (јер, главни инструмент овдје је селекција, односно - смрт, која брише све међуформе живота). Једино оправдање за овакав начин би могло бити у томе да би он омогућио да се сви биолошки процеси сведу само на органску хемију. Међутим, управо ту предност, као што смо видјели, такав метод, као за инат - не даје! Прву живу ћелију, било како било, може створити само чудо. Многоћелијски високоразвијени организам носи у себи, поред овог, и чудо још већих размјера - животну силу, живу душу, нематеријално закодирану информацију. Чудеса се приликом стварања никако нису могла избјећи. А и зашто би, ако ћемо право, Свесилни Чудотворац - Бог Себе срозавао на најпримитивније и најсуровије могуће начине стварања, када је и онако немогуће само на њих свести сав стваралачки посао?

На овоме ћемо закратко прекинути размишљања о стварању и прије него што наставимо претходно размотрити питање о поријеклу човјека, као бића не само биолошког, па чак и не само социјалног, него и моралног.

Философски расуђујући, битије свијета има квалитете у које, успркос материјалистичкој дијалектици, никада не може прећи количина нижег квалитета. Живот је немогуће свести на физику и хемију, па чак не ни на класичну информатику на материјалним носиоцима. Ма како усложњавао органску хемију - нећеш добити живот. Многоћелијски живот ни замислити се не може као само количински усложњен једноћелијски. Закони развоја биоценозе (а и одвојених популација) се не исцрпљују сумом свих биолошких живота који сачињавају заједницу. Напокон, разум, а тим више морално-духовне категорије, нису само највише форме биолошког достигнућа. Управо због свега овога, између неживог, живог и разумног није могуће провући нит еволуционог узлазног развоја.
Л Е К Ц И Ј А 7
ПОРИЈЕКЛО ЧОВЈЕКА
Једно од најспорнијих питања еволуционог учења јесте заснивање човјековог поријекла на животињским прецима (мајмунима), као и закључак који слиједи из те тврдње, који се своди на то да је биолошку еволуцију човјека смијенила његова социјална еволуција, тј. постепени узлазни развој човјека и друштва (социјално-економским прогресом). У таквом учењу се назире оваква логика: ако су савремени двоношци потомци неразумних четвероножаца, онда се, заиста, човјечанство приближава свијетлој будућности, што се, узгред буди речено, већ и види, ако се погледа на савремену стварност. Појављује се питање: а да ли је тачна полазна премиса - да човјек потиче од мајмуна?

Строго говорећи, аргументи које смо наводили против биолошке еволуције сами по себи не дају конкретан одговор на дато питање. Природно формирање врста у оквирима полазног генотипа представља изучени научни факат. Нису ли човјек и човјеколики мајмуни, заправо, варијације на тему заједничког претка? На ово питање још нисмо дали одговор.

За неупућеног човјека све ово звучи прилично убједљиво; међутим, не треба губити из вида огромну сложеност грађе сваког организма, а нарочито људског, због које чак и ти признаци сличности не значе много. Поготово ако се узме у обзир да има много животиња које су људима сличније, по много више карактеристика, од мајмуна.

Како смо већ видјели, шимпанза има пар хромозома мање од човјека и гуштера. Према сличности у садржају аминокиселина човјеку је најближа кокошка, а не мајмун. По грађи зуба ближе од мајмуна уз човјека стоји свиња. Пада нам на памет један скандал са проналаском полумајмуна-получовјека, када је зуб свиње био прихваћен као зуб нашег фантомског претка којег су назвали "човјек из Небраске". Свињски бубрег се готово не разликује од људског; познати су случајеви успјешног пресађивања свињских бубрега на човјека. Свиње су, за разлику од "вегетаријанаца" мајмуна, сваштоједи, њихова кожна реакција је слична људској, а специфична тежина крви је ближе људској (одмах ту је и зец), него што је то код мајмуна.

У неким цртама понашања многе животиње имитирају човјека много боље од мајмуна. Тако напримјер слонови могу да користе рудиментарно оруђе за рад, и не само ради домагања хране. Они су у стању да обављају једнолики рад и да разумију људске команде на три до четири различита језика, за шта су мајмуни апсолутно неспособни. Показује се да слонови чак и закопавају своје мртве рођаке земљом и биљкама. Папагаји су у стању да разговијетно по слоговима понављају људске ријечи, што мајмуне нико још није успио да научи. У Аустралији постоји врста птица које умију своја гнијезда изнутра осликавати бојом од воћних сокова помијешаних са пљувачком. Њихови мужјаци поклањају својим изабраницама поклоне који немају никакву употребну вриједност, као што је, напримјер, цвијеће.

Оваквих примјера има мноштво, али ми се нећемо на њима задржавати. Сличност грађе и понашања човјека и животиња у некоим цртама се не може признавати за блиску сродност или заједничко поријекло. Постоје врло оштре, буквално непремостиве црте разликовања човјека и мајмуна. Не ради се просто о умним способностима или социјалној организацији, ради се о грађи скелета, тј. о карактеристикама које имају објективно палеонтолошко значење. Издвојимо овдје само три од њих.

Прве двије су повезане са усправним ходом човјека. Да би се одржала равнотежа, бићу које корача усправно је потребан много развијенији вестибуларни апарат од оног што га имају четвероношци, а то се одражава на структуру лобање. Упоређивање канала унутрашњег ува човјека и мајмуна по тој карактеристици говори о непремостивој разлици између њих.

Осим тога, усправни ход сам по себи подразумијева могућност исправљања кољена. Постоје мајмуни (гибони, патуљасте шимпанзе - бонобои, и још неки) који су у неким случајевима у стању да се по земљи крећу на задњим шапама (медвјед или пас се такође могу научити овоме). Али ни један од ових мајмуна не исправља кољена, што се јасно може разумјети ако се погледа на грађу њиховог кољеничног система. Усправно ходање се мора одразити и на структуру карличног чвора.

Човјек, макаки и дугопеташи немају кост која се на латинском зове baculum, а коју имају човјеколики мајмуни и други примати.

Укратко, и без свега тога је јасно да се скелет човјека не може замјенити са скелетом мајмуна. Овдје смо издвојили само неке карактеристичне црте, које ће нам затребати када будемо анализирали фантомске претке човјека - хоминоиде.