ПОТОП И СТАНОВНИШТВО ЗЕМЉЕ

Карактеристично је и то да наш вијек, упркос досад невиђеним свјетским ратовима, страшним тоталитарним режимима, нечувеној количини абортуса и распрострањивања контрацептивних средстава, без обзира на све законе о ограничавању наталитеа - даје највисочија темпа пораста наталитета. Због тога претпоставка о полупостотном наталитету годишње за сву свјетску историју изгледа прилично вјеродостојна, односно, не може се сматрати претјерано увећаном.

Наравно, било који прорачуни о броју становништва у прилично далеким временским периодима, када нико није водио реалне пописе становништва, увијек је апроксимативан. Еволуционисти могу да претпостављају да у древним цивилизацијама уопште није било пораста броја становника, али то није истина. Закључак може бити само један: дужина живота једног човјека на земљи је ограничена болестима и другим околностима, а дужина живота човјечанства је ограничена земаљским ресурсима. А то нису одвећ велике вриједности.

Као што би сваки појединац требао да понекад барем размишља о свом животу и чешће да се подсјећа на свој неизбјежни крај, тако би и читаво човјечанство требало да зна да ма како се оно тјешило својим надањима на прогрес, крај земаљске историје и одговарање за свој живот на Божијем Суду је неизбјежно. Као што не приличи старој баби да се претвара да је млађушна дјевојка, тако и савремено човјечанство већ одавно има велику потребу да осмисли и правилно вреднује своје старачко доба.

Господ Исус Христос је објашњавао да ће крај земаљског свијета наступити исто онако изненадно за већину људи, као што је наступио потоп за већину савременика Нојевих. Као што су у она времена заборавили, тако ће и пред крајем свијета људи апсолутно заборавити на Бога и вјечност, тјешиће себе маштарењима о земаљској срећи. Нико неће узимати за озбиљно чињеницу да свијет и историју не покрећу толико природни, научно-спознајни узроци, колико духовно-моралним покретачи.
Међутим, и овдје смо опет изашли из области научног знања и по ко зна који пут скицирамо његове оквире и контуре, у жељи да само покажемо ограниченост тога знања.
ПРИЛОГ УЗ ЛЕКЦИЈУ 8

ДИНОСАУРУСИ И ДРЕВНИ ПУСТИЊАЦИ

У литератури из области креационе науке најинтересантније мјесто заузимају свједочанства о заједничком живљењу на земљи људи и диносауруса. Ако су они заиста живјели на земљи истовремено, то значи да старост земље износи само неколицину хиљда година, како казује и Свето Писмо. То нзачи да није било никаквих претварања гмизаваца у звијери и људе. Као доказ за ово често се позивају на Библију (нарочито на Књигу Јова, гл. 40) и на западноевропске хронике. Али, показало се, за таквим свједочењима није се морало ићи далеко у прошлост - њих има и у православној аскетској литератури, која би се могла назвати класичном.

Пред нама је једна од таквих књига - "Живот пустињских отаца" од пресвитера Руфина. Аутор је направио дуго и опасно путовање по египатским манастирима 70-их година IV вијека и написао житија многих подвижника са којима му се посрећило да се види. За нашу тему из његовог дјела биће интересантни само неки фрагменти - јер, аутор није натуралиста, он у пустињи није тражио диносаурусе него монахе, да од њих научи духовну мудрост. Али врло велику пажњу Руфин поклања вањској страни подвижништва својих хероја, њиховим постовима, бдењима, а поготово чудесима. И ту се у причама и сусрећу тајанствена бића - бегемоти и змајеви.
"Једном је нилски коњ опустошавао сусједне земље. Земљорадници су замолили њега (авву Бена) за помоћ. Дошавши у то насеље и видјевши огромну звијер, он јој се обрати ријечима:

- Именом Исуса Христа забрањујем ти да пустошиш ову земљу!

Звијер се бацила у бијег, као да ју је Анђео почео да гони, и никада се више није појавила у тим крајевима" (гл. 4).

Нажалост, ми располажемо само руским преводом текста, па не можемо са сигурношћу да кажемо какав је назив џина у оригиналу. Међутим, на нилског коња он уопште не личи. Да ли овај нилски-коњ-"дебељуца" тако силно наносити штету пољским усјевима у цијелој области? И зашто се људи сами не одлучују, искупивши се заједно и наоружавши се бакљама, да га прогнају? Најприје ће бити да је то исти онај библијски бегемот, који је унаокруг млатио репом као кедром и чији се опис даје у Књизи Јова и подсјећа нас на диплодокуса. Јако је илиустративно и то што је преводилац Руфинове књиге написао "Величанствени опис бегемота... види Књ. Јова, гл. 40". Очигледно, преводилац из XIX вијека, свештеник М.И. Хитров, просто, није видио разлику између бегемота и нилског коња.

Још интересантнији случај описује Руфин као директни учесник догађаја:

"Путем примјетисмо трагове огромног змаја - буквално као да су брвна вучена по пијеску". Путници не двоумећи се пођоше по трагу и већ су се били приближили његовом леглу.

Али у то вријеме пресрете нас један брат који је живио у сусједној пустињи и који нас задржа.

- Нећете издржати да гледате у то чудовиште, нарочито ако још нисте видјели нешто слично њему. Ја сам га често виђао - то је звијер невјероватне величине..." (гл. 8).

Тада се сусрет лицем у лице са џином није десио. Преводилац на ријеч "змај" даје објашњење у фусноти: "Подразумијева се крокодил". Али у то повјеровати једноставно није могуће. Руфин описује своје сусрете са крокодилима, и никада у вези са њима не употребљава ријеч "змај". Никада се не ужасава њиховом величином. На крокодиле он наилази у близини воде, а не усред ужарене пустиње. О јазбинама крокодила он нигдје не пише, него, баш напротив, са тачношћу натуралист он описује њихов манир да непокретно и без знакова живота леже вребајући плијен (понашање које једва да није дошло главе самом аутору текста). А да и не говоримо да изглед крокодила тадашњег путника нимало не би импресионирао. А даље иду још више запањујући описи.

"Приближисмо се пећини брата којег сретосмо раније (онога који је одговарао путнике да иду у сусрет чудовишту - свешт. Т.). Прими нас он са искреном љубављу, и лијепо код њега предахнусмо. Причао нам је да је на истом том мјесту живио један свети муж, његов наставник, којег су звали Амон. Господ је много пута кроз њега јављао Своју силу. Ево шта нам је, између осталог, испричао о Амону.

Хранио се Амон само хљебом, а и то су му често отимали разбојници, одузимајући му посљедње скромне залихе. Дуго је старац трпио такве нападе. Али ево, једном се запути он у пустињу и нареди двојици змајева да га прате. Било им је наређено да стоје пред улазом у пећину и да га чувају. Разбојници су се по свом старом обичају појавили не знајући на какву ће стражу да наиђу пред улазом. Видјевши змајеве, они се скочањише од ужаса, онесвјестише се и полумртви падоше на земљу. Старац изађе пред њих и када видје у каквом су стању, подиже их и рече им пријекорно:

- Видите ли да су и звијери добрије од вас: оне се нама покоравају по вољи Божијој, а ви нити се Бога бојите нити се стидите да малтретирате Његове служитеље".

Разбојници су се послије тога покајали, поправили, сами постали иноци, превазишавши многе својим подвижништвом.

Или, друга приповијест о истом том Амону:

"У друго вријеме ужасни један змај пустошио је сусједна насеља, и много је народа пострадало од њега. Сељаци се запутише код светог Амона и молише га да истјера звијер из њихове земље. Да би га наговорили да се смилује на њих и помогне им, поведоше са собом једног дјечачића, сина неког чобанина, који је остао полумртав од само једног погледа на љутог змаја. Звијер га је буквално отровала својим дахом, и њега су обамрлог и свог отеклог донијели до куће. Старац је дијете помазао јелејем и вратио му здравље. У души је он, наравно, желио да звијер погине, али сељацима није давао никакво обећање, као да је признавао да је и сам немоћан. Сљедећег дана, рано уставши, запути се авва Амон у звјерињу јазбину и, пресавивши кољена, поче да се моли. Звијер се разјарено баци према њему, већ се могао чути њен ужасни дах праћен оштрим сиктањем. Но старац неустрашиво гледаше у змаја... Обративши му се, рече:

- Нека те порази Христос, Син Божији, Који је поразио много страшнију звијер од тебе!

Само што он то рече, ужасни дракон заједно са дахом испусти и отровну пјену, а онда се са страшним треском стровали на земљу. Сељаци убрзо дотрчаше и запањено гледаху у тај призор: подигао се неиздрживи воњ... Пожурили су да га затрпају великим грудвама пијеска. Авва Амон је остао да клечи на свом мјесту, јер се остали ни мртвој звијери нису смјели приближити без присуства светог старца..."

Овдје се више никако чудовиште не може замијенити са крокодилом или неком другом нама познатом животињом. Немогуће је такође подразумијевати и неку врсту демонског привиђења. О јављању демона у облику свакојаких страшила много се прича у отечницима, о њима говори и сам Руфин, и то управо као о демонским јављањима, која послије себе не остављају толико грубе и тешко преносиве материјалне посљедице. Не, очигледно је да су овдје само двије могућности: или је све ово чиста измишљотина, од прве до посљедње ријечи, или је то прилично реалан опис диносауруса.

Против могућности измишљотине говори доста тога. Прије свега - поузданост и вјеродостојност самог аутора. Други писац-патриста, преподобни Паладије, укључивши дјело Руфиново у потпуности у своју књигу "Лавсаик" назива га "благородним и одважним, од којег није било ученијег међу братијом". Вријеме древног рукописа и његово поријекло не подлијеже никаквој сумњи. Тешко да би такав човјек могао да се бави писањем измишљотина.

Осим тога, аутор нема никаквог резона да измишља бајке. Он не пише поему, не записује народне пјесме о јунацима, него путопис. Читаоца би могао да запањује само чудесима пустињака које је видио, без икаквих змајева. Чудеса је у књизи описано много, а диносауруси се спомињу само на мјестима које смо цитирали. Баш напротив, очигледна измишљотина некаквог митског чудовишта којег нико никада није видио би само поткопала повјерење према аутору.

Циљ аутора је да покрене читаоца на добродјетељни подвижнички живот. Позивати на аскезу лажју било би исто тако глупо, као и казати нпр. "Дођите да се подвизавате у нашу пустињу, овдје живе страшне аждаје, на које ви чак ни погледати нисте у стању!"

Наравно, за онога који не вјерује ни у каква чудеса оно што је овдје речено не представља никакав аргумент, као што не би вјеровао ни у чудо које би се десило пред његовим очима. Али ми, као и пресвитер Руфин, не рачунамо на таквог читаоца, већ на читаоца добронамјерног, који жели да слиједи, ако већ не просту вјеру, а оно барем принцип Шерлока Холмса: "одбаците све немогуће, и у вашим рукама ће остати истина, ма како она невјероватно, чак и чудесно, изгледала". Одбацујући могућност измишљотине и могућност замјене са крокодилом или демоном, долазимо до директног поимања онога што је аутор хтио да каже о диносаурусу.

На крају, још једно прекрасно свједочанство можемо да нађемо и код подвижника нашег вијека - недавно прослављеног у лику светих, Оптинског скитоначелника схиархимандрита Варсонофија. У "Житију Оптинског старца Варсонофија" (Изд. Введенске Оптинске пустиње, 1995.) наводи се његово писмо Оптинском настојнику, архимандриту Ксенофонту, послано из Манџурије у августу 1904. године (ускоро послије почетка руско-јапанског рата преподобни Варсонофије је био послан у болницу на Далеком Истоку, у градић Мулин, да духовно храни и поучава рањене ратнике). Ево једног изузетно занимљивог пасуса из тог писма:

"Вјерујем, заједно са свим православним руским народом, да ће непостижна, Божанска сила Часног и Животворног Крста побиједити и смрвити тамну силу пећинског змаја-дракона који краси јапанска знамења. Овдје ћу да споменем како сам лично имао прилике да слушам од војника који су стајали на стражи код станице Хантази, 70 врста од Мулина, како су прије двије године они не једном виђали како из једне планинске пећине испузава огромни крилати дракон који их је бацао у ужас све док се поново не би сакрио у дубину пећине. Од тада га нису виђали, али то је доказ да приче Кинеза и Јапанаца о постојању змајева уопште нису измишљотине или бајке, иако научници - природњаци из Европе и наши заједно са њима негирају постојање тих чудовишта. Али као да се једино то негира само због тога што се не уклапа у мјере наших појмова..." (стр. 142).

Интересантна је и чињеница да гдје год да се у древној литератури спомињу змајеви, увијек се описује борба човјека против њих. Змај је увијек за људе мрзак за видјети, страшан и одвратан. И у овоме видимо потврду истинитости Божије ријечи о проклетству које је изречено змији када су људи истјерани из раја, о законском рату који је Бог положио између људи и сјемена змије. И само је наше вријеме свеопштег разврата и изопачености укуса и морала од диносауруса направило омиљене хероје филмова, књига и цртаних филмова.

Наведимо у закључку мало читалачко запажање. Ми видимо како су египатски пустињаци чудовишта побјеђивали снагом молитве и уздања у Христа. Европљани, пак, када су се сусретали са змајевима, више су се полагали на снагу оружја или специјалне "ратничке лукавштине". Тако се о томе приповиједа у њиховим љетописима, нпр. у чувеној поеми "Беовулф". Сапутници, пак, Руфина, који су га наговорили да се запути по стопама змаја су га увјеравали да су они већ побјеђивали змајеве и драконе искључиво својом молитвеном одважношћу. У извјесној мјери ми и у овом случају можемо упоредити - и то с потпуним правом - хришћанску оријентацију Истока и Запада. Гледајући на подвиге наших благочестивих духовних предака, према ријечима Апостола, опонашајмо их по вјери њиховој.

Такви су, у најкраћим цртама, научни подаци које ђаци са својом базом знања могу да усвоје, а који дају поглед на свијет који је потпуно другачији од оног који је данас практично универзално прихваћен. Далеко од тога да се аргументи креациониста на овоме исцрпљују; исто важи и за потешкоће на које наилази евоолуционистичка теорија. Људски разум је превише ограничен да би у себе примио детаљно знање о свему. Хтјели - не хтјели, ми уопштавамо знања, и та уопштавања се праве вјером. А вјера може бити различита.

Може се наставити са вјеровањем да је појава свијета, живота и разума била произвољна и да се налази под влашћу случаја. Али онда треба размотрити и особине тог Слијепог Случаја. Он се може видјети само по резултатима својег уплитања (другим ријечима, по својој суштини, он је невидљив). Захваљујући њему су установљени закони природе, али он сам се њима не потчињава, него иде насупрот њих (то јест, он је натприродан). Он је постојао још прије стварања Васељене (вјечан је). Његов утицај се простире на сву Васељену (свуда постојећ је). Он је узрок, индиректни или директни - свега тога што се икада и игдје дешавало (свемоћан је) [39, стр. 1]. Чији ли је то портрет - тог Слијепог Случаја? - Очигледно, овдје су побројана основна својства Божанства, мада не сва. Оваквом Слијепом Случају који претендује да на небесима замијени Бога не могу бити својствени личносно-морални квалитети. Он не може ни вољети, ни жељети, нити тражити шта од човјека, нити му, тим прије, може судити и наградити га по вјери и дјелима његовим. Управо тако изгледа бог којем су врло ради да се поклоне било који атеисти! Управо то они и очекују од Бога. Њихова се религија може описати јако просто: Боже, ако Те има, иди од нас и не сметај нам.

Ето у чему је рјешење загонетке, ето због чега данас има мање буквалних атеиста него дарвиниста и агностика (оних који се не удубљују у питање о битију Бога). Јер, данас није нимало лако, превише је данас антинаучно заозбиље доказивати да Бога нема. Али се зато по старом може покушавати да се траже докази да све и без Њега само од себе иде набоље и да неће бити потребе да се за свој живот неће морати одговарати. Према томе су усмјерене и потраге еволуциониста, јер, људи траже и покушавају да искамче независност од Бога, "дозвољавајући" Њему да буде туда негдје унаоколо, било гдје, само што даље од овдашњег живота.

Сада и ми и ви видимо са каквим су се предумишљајем филтрирале информације о научним открићима. Док се, напримјер, "сва колекција остатака "предака људи" која нам је данас на располагању лако може разложити на један билијарски сто" (Џ. Ридер), то, напротив, постоји огромна количина чисто људских остатака које налазе у слојевима много нижим ("древнијим") од оних у којима су налазили хуманоиде. И ко је од нас барем једном макар чуо ишта о таквим проналасцима? Али зато ми сви знамо да је наука кобајаги доказала да наше поријекло води од мајмуна, тачније, од тих мајушних кошчица које све колико их има заједно могу да стану на један сто.

Када је реални материјал за проучавања тако малобројан, када је од чињеница протјерано све што говори против општеприхваћене теорије - у суштини ствари, такве су све чињенице које могу да кажу неку значајнију ријеч - онда се над преосталим крхотинама чињеница, које дозвољавају каква хоћете наклапања, може теоретисати колико год коме падне на памет.

Добро рече доктор анатомије Соли Цукерман: "Научници који су се бавили ископавањем остатака примата нису се прославили уздржаношћу закључака у својим логичким конструкцијама. Њихови су закључци тако поражавајући, да човјек може да се са потпуним правом запита: да ли је наука овдје уопште завиривала?"

Нешто слично говори и антрополог Тим Вајт: "Проблем многих антрополога се састоји у томе да они толико жуде да нађу кост хоминоида, да је виде у било којем парченцету кости".

Исто тако је сматрао и предсједник ВАСХИНИЛ-а, академик Т.Д.Лисенко: "Да би се добио одређени резултат, неопходно је хтјети да се добије управо тај резултат; ако ви хоћете да добијете одређени резултат - ви ћете га и добити". Радило се управо о научним резултатима.

Сва еволуционистичка слика свијета изграђена је управо на таквој "научној" методологији, на таквој врелој жељи да се добије оно што је задано. На неке моралне, духовне и социјалне консеквенце дарвинизма, који као да извршава неку врсту духовно-социјалног нарученог убиства, већ смо указивали.

Не треба мислити да се гласно супротставити еволуционој доктрини успјела ватрена вјера простих срдаца, она коју атеисти називају слијепом. Када се под шумним аплаузима публике појавила Дарвинова књига "Поријекло врста...", дјелатници западне цркве су углавном ћутали, а гласно да понешто приговоре покушали су једино научници. Али тресак пропагандистичке халабуке их је натјерао да заћуте. Касније се еволуција тако чврсто угнијездила у друштвену свијест, толико је добро она себе продала као апсолутну истину, да су се појавили многобројни покушаји црквених дјелатника (католика и - авај! - православних) да помире еволуционизам и хришћанску вјеру. Ови покушаји, ма како они били префињени, били су принуђени да увијек приказују Бога или као несвомоћног, или као несвеблагог, тако да они увијек противрјече основама хришћанске вјере. Али, као што смо видјели, још у већем степену они противрјече самој науци, њеним основним законима и многобројним чињеницама.

У нашој је земљи наука била прогањана у већем степену од религије. Религију је сложеније прогањати и уништавати. Хришћанска вјера је у стању да се потпуно неочекивано усели и у најокорјелија срца. Када се гледа у глобалу, обичних вјерника, који просто неће вјеровати дарвинистима може бити прилично много. Научника, пак, који ће имати доступ до истраживања и публикација, биће увијек мало. Вјерник ни у концлогору неће оставити своју вјеру и молитву, па чак ни проповијед. Научник, пак, ће, када га притисну, бити присиљен да остави своје свједочанство и аргументе. Тиме се и објашњава овакво страшно силовање материјализма у нашој науци, таква закржљалост њених способности да развија објективан поглед на свијет.

Сваког човјека, раније или касније, чека тренутак када ће се озбиљно замислити над својим животом. Главни закључци које ми изводимо из свега што је до сада речено јесу овакви.

Свијет је у основи својој натприродан, изнад науке. Тим прије се то односи на постојање живота, а још у већој мјери - на разум, душу и савјест човјека. Спознаја о томе шта је за човјека суштински важно остварује се прије свега вјером у Откровење Божије, које индиректно потврђују свједочанства истинске науке. Обје - и вјера и наука - обавјештавају нас не само о томе да је свијет погубљен и да погиба људским гријехом, него и о томе како Бог спасава тај свијет и човјека и чак их доводи у стање које је боље од првобитног. Заиста, не би било у складу са благошћу и свемоћу Божијом да се допусти да тако прекрасно саздан свијет погубе против Бога побуњене разумне твари.

И у предањима мноштва народа у најразличитијем виду постоји нада на будуће спасење и обнову свијета. Међутим, правилан поглед на то питање ми нигдје до у Светом Писму Новог Завјета нећемо наћи. Ради спасења свијета и искупљења човјека од гријеха Син Божији долази на земљу, постаје Човјек, страда и умире за гријехе наше и побјеђује смрт Својим Васкрсењем. Раскриће тог највеличанственијег тајанства излази из оквира наше књиге. Ми овдје напомињемо о њему и саопштавамо древни и увијек нови позив Божији свим људима: тражити спасења у Христу, прихватити ријеч Божију коју нам Он сије у наше душе, с тим да оно што је посијано донесе добар плод.

Спасење је наше - дјело нимало лако и ниједан га човјек само својим снагама не може достићи. За то је потребно - ни мање ни више него изаћи испод дејства природних закона које је установио Сам Бог; јер, на спасену твар се више не односe закони свеопштег труљења и распада. Велики дио нашег спасења већ је обавио Бог у Христу Исусу. Али и ми сами морамо да прихватимо тај дар, да га прихватимо вјером, која се изражава у њој одговарајућим дјелима, поступцима и расположењима наших срдаца. Како то учинити - учи нас Црква, коју је на земљи основао Исус Христос и Његови апостоли и којом је надаље руководио Дух Свети у свим њеним предањима и традицијама. Та је Црква - Црква Православна, према којој пут није затворен ни за кога. И у њој самој често се могу видјети спотицања, заблуде и гријеси појединих људи, али у њој је непогрешива сагласност учења Светих Апостола и Светих Отаца, које увијек прослављају сви православни људи.

1. 
   Г.Я. Мякишев, Б.Б. Буховцев. Физика 10-11. М., «Просвещение», 1991.
   
2. 
   Е.П. Левитан. Астрономия. М., «Просвещение», 1994.
   
3. 
   Общая биология. Под ред. И. Полянского. М., «Просвещение», 1998.
   
4. 
   Уроки общей биологии. Пособие дл учителей. Под ред. М.П. Корсунско. М., «Просвещение», 1997.
   
5. 
   Биология. Справочные материалы для учашихся. Под ред. Д.И. Трайтака. М., «Просвещение», 1983.
   
6. 
   Биология в вопросов и ответах. Под ред. В.В. Малахова. М. – Харков, Независимый научно-методический центр «Развивавающее обучение», 1997.
   

7. 
   Henry M. Morris. The Biblical Basis for Modern Science. 1984. – Генри Моррис. Библейские основания современной науки. СПб., “Библия для всех”, 1995.
   
8. 
   Henry M. Morris. Creation and Modern Christian. 1985. – Генри Моррис. Сотворение и современный христианин. М. “Протестант”, 1993.
   
9. 
   Dennis Petersen. Unlocking the Misteries of Creation. 1986. – Деннис Петерсен. Открывая тайны творения. Книга первая. СПб., “Библия для всех”, 1994.
   
10. 
    Ben Hobrink. Evolutie: Een ei zonder kip. 1993. – Бен Хоббинк. Эволуция: яйцо без курицы. М. “Мартис”, 1993.
    
11. 
    David Rosevear. Creation Science, Confirming that the Bible is Right. 1991. – Дэвид Роузвер. Наука о сотворении мира, доказивающая правоту Библии. Симферополь, Крымское общество креационной науки, 1995.
    
12. 
    Malkolm Bowden. Ape-Man – Fact or Fallacy? 1988. – Малкольм Бауден. Обезянообразный человек – факт или заблуждение? Симферополь, Крымское общество креационной науки, 1996.
    
13. 
    С.Л. Головин. Всемирный потоп. Миф, легенда или реальность? Симферополь, Крымское общество креационной науки, 1994.
    
14. 
    С.Л. Головин. Эволуци мифа. Как человек стал обезяной. Симферополь, Христианский научно-апологетический центр, 1997.
    
15. 
    Проблем теории эволуции. Сборник статей для студентов и преподавателей. Симферополь, Крымское общество креационной науки, 1996.
    
16. 
    The Revised Quote Book. 1990. Ученые – о теории эволуции. Симферополь, Крымское общество креационной науки, 1996.
    
17. 
    Carl Wieland. Stones and bones. Powerful Evidence Against Evolution. 1994. Карл Виланд. Камни и кости. Неопровержимые свидетельства против теории эволуции. Симферополь, Крымское общество креационной науки, 1996.
    
18. 
    В.Н. Тростников. Мысли перед расветом. Paris, YMCA-PRESS, 1975.
    
19. 
    Протоиерей Стефан Ляшевский. Опыт согласования современных научных данных с библейским повествованием в свете новейших раскопок и исследований. В кн.: Библия и наука. М., Издание православного братства во имя иконы Божией Матери “Неопалимая Купина”, 1996.
    

(од 1997. године – Хришћанског научно-апологетичког центра)

20. 
    Джефф Чапмен. Кто я? Пер. с англ. 1994.
    
21. 
    Лейн П. Лестер. Почему кожа у людей разного цвета. Пер. с англ. 1995..
    
22. 
    Лейн П. Лестер. Генетика – враг теории эволуции. Пер. с англ. 1995..
    
23. 
    О. Тимофей Алферов, Сергей Головин, Дмитрий Поберский. Отчего опянел Ной. 1995.
    
24. 
    Джефф Чапмен. Теория эволуции и святость человеческой жизни. Пер. с англ. 1995..
    
25. 
    «Сегодня верить в Бога глупо!». Пер. с англ. 1995.
    
26. 
    Пол Николс. Рост населения и продолжительность истории человечества. Пер. с англ. 1995.
    
27. 
    Джефф Чапмен. Наша юная Вселенная. Пер. с англ. 1996.
    
28. 
    Дмитрий Поберский. Болеет ли душа? 1996.
    
29. 
    Сергей Головин. Оледенение и история человека. 1996.
    
30. 
    Вернер Гитт. Информация – третья фундаменталная категория. Пер с англ. 1996.
    
31. 
    Дмитрий Поберский, Евгений Новицкий, Сергей Головин. Что такое хорошо и что такое плохо? 1996.
    
32. 
    Дэвид Роузвер. Происхождение человека. Пер. с англ. 1996.
    
33. 
    Билл Купер. «Миоценовый человек». Человеческие окаменелости эпохи Нижнего Миоцена. Пер. с англ. 1996.
    
34. 
    Гордон Симмондс. Человекоподобие в мире животных. Пер. с англ. 1996.
    
35. 
    Сергей Головин. Горы на весах (гравитация и изостазия). 1996.
    
36. 
    Кен Хэм. Основа бытия. Пер. с англ. 1996.
    
37. 
    Питер Грс. Культурная пропасть. Пер. с англ. 1996.
    
38. 
    Пол Гарнер. Запечатлено в камне. Пер. с англ. 1996.
    
39. 
    Дэвид А. Прентис. Теории эволуции и сотворения. Обзор фактов. Пер. с англ. 1997.
    
40. 
    Эсме Гиринг. Происхождение видов. Существует ли предел изменчивости? Пер. с англ. 1997.
    

Сл. 11, 12, 16, 25, 26, 28, 29 – из [13].