Свештеник Тимотије

Тако се називају органи који, како се претпоставља, немају никакву функцију у датој врсти, али су у њеним прецима играли важну улогу. Преокрет еволуционог пута те органе чини непотребним и они постепено атрофирају, одумиру, мада и даље бивају очувани одређено вријеме у неразвијеном стању.

У прошлом вијеку списак таквих органа за човјека је био дугачак цијелих 180 назива. Сматрало се да ако се човјеку одрежу крајници или слијепо цријево и он настави да живи - то значи да је одрезан рудиментарни орган. Човјек у принципу може живјети и са једним бубрегом, и са једним оком, али то не значи да је то његов рудиментарни орган. У наше вријеме списак рудимената скратио се буквално на неколико назива. Назовимо само функције органа који се спомињу у уџбенику. Тртична кост служи за учвршћивање карличних мишића и њена повреда повлачи за собом крајње непријатне посљедице. Слијепо цријево игра веома важну улогу у одржавању имунитета, нарочито у младости. Разјашњен је и рад штитне жлијезде, и мишића ушне шкољке и других органа.

Са друге стране, присутност рудимената сама по себи ништа не говори о узлазећем развоју организма, о такозваној ароморфози. Рудименти би, ако их и има, требали да свједоче само о дегенерацији, тј. о томе да орган више не ради у својој пуној снази. Ако и имамо неке заостале органе који не функционишу у свом пуном обиму, то значи да смо били створени са још ширим могућностима од данашњих. А тако и мора бити, према хришћанском учењу.

Друга би ствар била када би се код животиња паралелно са "рудиментима" налазили и органи који се тек развијају и усавршавају. Наиме, потребни су не само "задњи", него и "предњи" кораци еволуције, и уз то њих би требало да буде више и они би морали бити сложенији, под условом, наравно, да еволуција заиста иде напријед и у наше вријеме. Али у животињском свијету није пронађен ни један једини такав орган!

Поставља се питање: а ако се неразвијени органи на неки волшебан начин ипак појављују, шта ће се десити са њиховим носиоцем - "првоборцем" еволуције?

Али управо у томе и јесте слабост теорије. Обухватајући све, она не објашњава ништа. И, прије свега, такво тумачење не може објаснити појаву нових органа и структура. Приликом преласка са једног таксона (класе, типа) на други мора се мијењати не само један орган, него одједном мноштво њих. Приликом постепеног гомилања неиспољених промјена, приликом појаве органа који се још развијају, који још увијек не функционишу у пуној снази, они ће стварати само сметњу за преживљавање.

Наведимо само два примјера. Буба-бомбардер (Brachymus crepitans) приликом напада непријатеља гађа га отровном течношћу која изазива опекотине. Осим тога, течност ствара облак плаве паре која служи као димна завјеса за сакривање бубе. Ова буба има двије групе жлијезда које производе хидрохинон и водоник пероксид, који се као смјесе чувају у одвојеним кесицама. Таква смјеса у лабораторијским условима моментално експлодира, али код бубе-бомбардера се у неутралном стању чува захваљујући једној посебној материји. Када смјеса упада у "комору сагоријевања", дејство осигурача се неутрализује још једном посебном материјом (Сл. 16).

Немогуће је уопште замислити да су се и комора и "цијев" могли појавити еволуционим путем, и то тако да се истовремено развију органи који производе четири различите материје, од којих свака захтјева изузетно сложену синтезу, и при томе однос њихових концентрација мора бити енормно тачно погођена. Грешка у 1% у концентрацијама код нашег фантомског "еволуционог" претка бубе-бомбардера би морала или да га разнесе у парампарчад, или да не проузрокује испаљивање отровне течности и препусти јадну бубу на милост и немилост сваком прождрљивцу. Природна селекција може само да уништи сваку "дебилну" бубу-бомбардера која улијева (еволуциону) наду покушајима да се наоружа оваквим реактивним топом.

Сл.16. Буба-бомбардер и њена реактивна комора
Други примјер је морски пуж Nudibranch. Његова основна храна су жарњаци, прекривени жаокама, које избацују отров приликом најмањег додира. Упркос томе, пуж је у стању да ломи и гута жарњаке, а да га жаоке том приликом уопште не рањавају. Још више задивљује чињеница да желудац пужа уопште не вари те жаоке, него се оне истискују из њега по крхким цјевчицама ка завршецима пробавних органа пужа. На тај начин пуж краде од жарњака пецкаво оружје и касније га користи за самоодбрану, погађајући рибе које покушавају да га нападну!

Таква структура никако није могла да се појави као резултат еволуције. Сваки њен детаљ је морао бити савршен од самог почетка. Испочетка су морали да постоје у савременом облику и пуж, и жарњаци, и рибе. Никаквих предака ниједног од ова три типа животиња није ни могло да буде - иначе би ова изузетно лукава пужева "досјетка" била потпуно необјашњива.

И уопште, у природи има много случајева симбиозе, заједничког постојања најразличитијих могућих организама, који су на еволуционистичкој скали одвојени стотинама милиона година. Потпуно је необјашњивао како је природна селекција могла тако са "усклади" организме који добијају узајамну корист једни од других.

ПРИРОДНА СЕЛЕКЦИЈА

И РАЗНОЛИКОСТ ВРСТА
Постојећа разноликост врста очигледно противрјечи "дјелатности" природног одабира. У већ цитираној таутологији "преживљавају најприлагодљивији" ће се и појавити неки смисао ако се обрати пажња на најпростије, најраспрострањеније врсте. Тада ће се показати да многе задивљујуће прилагодљивости којима овладавају неки организми њима уопште не дају никакву нарочиту предност.

Погледајмо неколико примјера. Говори се да шаре на лептирима плаше прождрљивце који их нападају, те нам је зато еволуција, наводно, приуштила такве љепотане као што су ластини репци или пауново перје. Међутим, најраспрострањенији лептир на цијелом средњем појасу јесте обични купусар, или бјелаш, који нема никакве заплашујуће, ни мимикријске, ни заштитне шаре. Раскошне лептире воли прилично мали број птица, док је купусар најуобичајенија птичја храна. Упркос тома, он се среће много чешће - због своје плодности. Питање: зар природној селекцији није било једноставније да, с обзиром да је она та која игра улогу творца, изабере лептире који полажу више јајашаца а немају све те свакојаке фарбе на себи?

Лако је примјетити најширу распрострањеност и прекрасну прилагођеност на било какве услове најобичнијих мува. Међутим, у природи постоје и муве које су "офарбане" да личе на осе. Сматра се да је то прилагођавање еволуција извела да би од муве која личи на осу отјерала неку халапљиву птицу или паука који би је иначе врло радо прогутао. Али, зашто онда осолике муве нису барем исто онолико распрострањене, колико и обичне муве-зунзаре? Исто то питање можемо поставити и за обичне бубе: зашто све оне нису бомбардери, кад ови тако спокојно живе са својом оштроумном заштитом? Јер, постоји и конкуренција унутар врста. Због чега унутар ње не предњаче најсложенији организми, са свакојаким технички савршеним изумима, него баш они најпростији?

Жлијезде

У наша језера је био доведен далекоисточни ротан - ситна рибица која посједује веома гадну особину - да једе туђу икру. Ускоро су све остале рибе у језерима која су "заражена" ротаном ишчезле. Поставља се питање: зашто селекција не би пошла по путу најмањег супротстављања, не стварајући сву разноликост језерске рибе, зауставивши се на оној најприлагодљивијој?

Улогу језерског ротана у свијету птица обавља врана, иако она у својој еколошкој ниши коегзистира заједно са свраком, сојком, гачком и галебом, иако је прилагодљивија од свих њих.

Како је природна селекција могла да формира пјевачке квалитете птица? Ако је птици пјесма потребна само да би обиљежила територију својег гнијезда, са таквим се проблемом много лакше изаћи на крај могло помоћу обиљежавања мокраћом или изметом, а вишак слободног времена који би се појавио у недостатку пјевања би могао да се много корисније употријеби за лов или потрагу за вољеном. Тако се показује да је врабац много прилагодљивији од славуја. Упркос томе, славуј, ко зна због чега, такође постоји у природи.

Не подсјећа ли нас ово на закон информатике: разноликост врста не појављује се сама од себе; њу може саздати само разумни Умјетник. Друго правило: произвољни ток догађаја само погоршава, осиромашује пређашњу разноликост.

Нема сумње да случај није стварао живи свијет и да живи свијет није створила узајамна конкуренција, него величанствени Умјетник, Који је у Својим творевинама уградио Свој универзални појам о љепоти, који је својствен (заложен) и човјеку - који разумно сазрцава ту љепоту. Другачије је готово немогуће објаснити појављивање мноштва разноликих прилагођавања и одличја живих организама, као и хармоничност и правилност њиховог устројства.

Улога, пак, природне селекције је, заправо, крајње пасивна: заштитити врсту од наказа које се периодично појављују, свеједно да ли улијевају наду или не, да се њихова наказност не би почела предавати насљедно. Природни одабир нема никакву стваралачку улогу. Смрћу и убиством стварати није могуће. Смртоносно оружје може - а и то само понекад - да помогне очувању створеног живота, али да само даје живот - оно није у стању.

У састав структуре те бјеланчевине код човјека улази гвожђе, а, напримјер, код стоноге - ванадијум. То је узроковано условима живота, неопходношћу да се удише кисеоник при различитом парцијалном притиску. Али, уопште, правило је овакво: на молекуларном нивоу и "прости" и "сложени" организми су сложени подједнако. Ни један живи организам не користи "примитивне" бјеланчевине или "неразвијене" нуклеинске киселине. То значи да откада постоји живот - нема "еволуције" у смислу усложњавања биомолекула. Како је могла да постоји таква "хемијска еволуција" до појаве живота, како то претпостављају сљедбеници Опарина, ако се у условима живота сва сложеност органске синтезе морала много брже распадати обратним током реакција? Другим ријечима: како се могла створити таква ситуација, да за прву милијарду година земаљске историје органски молекули не само да се просто појављују сами од себе, него и пролазе крајње сложену хемијску еволуцију, по милион пута повећавајући своју комплексност, а затим у току три и по милијарде година, у много повољнијим условима од оних у беживотном простору, они уопште не повећавају своју сложеност? Простије речено: од камена до бактерије је много даље него од бактерије до човјека, ако говоримо о сложености органских молекула, али је сложенији пут пређен три пута брже од простијег. Не слиједи ли из овога да, заправо, уопште није ни било никаквих оваквих путева развоја?

Интересантно је слично поређење по бјеланчевини која се зове цитохром-C и која се садржи у митохондријама ћелија и код животиња и код биљака. Ова бјеланчевина се састоји од неких 100-ак аминокиселина, и могуће је тачно одредити њихов редослијед. За сличне животиње разлика није превелика, за оне које се много разликују она је већа. Напримјер, између коња и пса разлика је свега 6%, између коња и корњаче већ је 11%, а између коња и винске мушице - 22%.

Исто то упоређивање, када се примјени на бактерије и све врсте живих организама - било којим кичмењацима, инсектима, чак и биљкама - даје готово исти резултат: разлика је велика и износи 65-66%. Другим ријечима, "биохемијска удаљеност" од бактерије до свих осталих врста живота је једнака, упркос томе што еволуциони модел захтјева раст разлика када се иде од "предака" ка "потомцима". Узлазне линије од простих ка сложеним организама на молекуларном нивоу, једноставно, нема.

Сличан закључак се може направити ако се упореди редослијед аминокиселина у цитохромозомима-C код рибе и код свих копнених кичмењака. Резултат је исти: разлика је много мања, али је величина такође готово иста, за гмизавце, птице и разне сисаре. Сви они се по тој карактеристици од риба разликују за по неких 13-14%. На сличан начин сви сисари стоје на подједнакој удаљености од свих гмизаваца. Слични резултати се добијају када се упореде било које двије групе животиња.

Закључак доноси сам Дентон, који је и правио та упоређивања, и који не исповиједа идеје креационизма: "Свака класа је на молекуларном нивоу уникална, изолована од других и није повезана са њима било каквим прелазним формама." На тај начин, молекули, заједно са фосилима, потврђују непостојање озлоглашених прелазних форми, за којима се толико година толико безуспјешно гони еволуционистичка биологија. Посљедња истраживања показују да на молекуларном нивоу између организама владају равноправни односи. Нема организма за који би се у односу на неки други могло рећи да му је "предак", да је "развијенији", или да је, напротив, "примитивнији" од неког другог.
ЗАКОНИ ГЕНЕТИКЕ И ЕВОЛУЦИЈА
Када започнемо разговор о генетици, веома често можемо да чујемо како се спомиње појам информација. Генетика, заправо, и није ништа друго, до - информатика живих система. Она проучава начине на које родитељи предају информације својој дјеци. Због тога, прије него што почнемо да причамо о генетици, неће бити лоше да се подсјетимо закона о предаји информација о којима смо говорили у првој лекцији.

Насљедна информација је записана у хромозому ДНК. Познато вам је како њу читају молекули РНК, како се преноси на рибозоме ћелије и како се тамо у тачној усклађеношћу са њом синтетизују молекули бјеланчевина који одређују све конкретне карактеристике организма: облик зрна грашка или боју кунићевог крзна. ДНК тако представља огромну књигу пуну спецификација све опреме те огромне живе фабрике коју представља сваки живи организам. Поновимо оно што сви из школских уџбеника знамо: било која ћелија организма садржи информацију у својим хромозомима о свим бјеланчевинама датог организма, иако се у датој конкретној ћелији синтетизују и користећи само један мали њихов дио.

Са еволуционе тачке гледишта, било би логично да се претпостави да постепено усложњавање организације животиња мора неизбјежно довести до раста броја хромозома од бактерије ка човјеку, Али таквог раста у реалности нема. Погледајмо табелу:

Врста Количина Врста Количина

хромозома хромозома

аскарис 4 шимпанза 48

комарац 6 ован 54

дрозофила 8 магарац 62

окуњ 28 кокошка, пас 78

мачка, лисица 38 ћурка 82

макаки, пацов 42 шаран 104

човјек, гуштер 46 ријечни рак 116

Која је од наведених животиња примитивнија по броју хромозома - прилично је тешко рећи. Никакву узлазну линију, на чијем врху би стајао човјек, није могуће уочити. Свака врста је сложена на свој начин.
ОСНОВНЕ КОНСЕКВЕНЦЕ МЕНДЕЉЕВИХ ЗАКОНА
У школским уџбеницима се описују Мендељеви експерименти на укрштавању различитих врста грашка, као и резултати тог експеримента. Главни општи закључак који слиједи из тих експеримената се сатоји у томе да све особине потомака представљају посљедицу различитих комбинација карактеристика родитеља. У генима родитеља може присуствовати знатно више информација него што се то испољава извана (фенотипски), и оно што су родитељи имали "записано" не мора да се појави у директном потомку, али може у неком од сљедећих. Међутим, никада се не дешава да се у неком организму случајно и произвољно појави нека насљедна карактеристика која уопште није била присутна раније у генима родитеља.

Ови закључци класичне генетике, ако се не рачунају мутације, односно, кварења саме генетичке информације, важе за огромну већину случајева, јер је мутација прилично ријетка појава. Они не дозвољавају једним врстама да "глатко" прелазе у друге путем безграничних мијењања насљедних особина под утицајем природног одабира, као што то захтјева класични дарвинизам. Управо због тога генетика је у СССР и била проглашена за буржоазну лаженауку, а сами научници-генетичари, на челу са Н.И. Вавиловом, бивали су подвргавани репресијама.

Када су инквизиторске методе научног терора почеле саме себе да изживљују, атеистима је пошло за руком да се прихвате сламке спаса зване мутација. О томе ћемо говорити мало касније, а за сада ћемо подвући да је главни начин формирања разноликости родова и врста - различито претумбавање (на научничком језику - рекомбинација) генетичке информације која је била присутна у полазном прародитељском пару. На овоме стоји сва селекција култура биљака и животиња.

У природи постоје врсте са више или мање богатим генофондом, тј. са свеукупношћу особина које се углавном мало испољавају али су ипак присутне, тако да приликом укрштавања и одабира могу бити фенотипски изведене и постати основне за овај или онај род (сорту). Сав рад селектора се састоји у томе да изабере (селекција у преводу и значи "избор") оне особе код којих је тражена особина највише испољена, и да даље, спајајући их у парове, супротне особине своди ка минимуму. На тај се начин из богатог генофонда дивље врсте одабира мали дио који интересује селектора, и баш тај дио и условљава особине читавог будуће подврсте - на примјер, раст, боју или нешто треће.

Ако се касније престане помно придржавати чувања чистоће пасмине и ако се различитим пасминама дозволи да се међусобно укрштавају (под условом да су за то још увијек способне), за неколико покољења све пасмине ће се вратити на полазно стање дивље врсте. Напримјер, ако се псима са педигреом дозволи да се укрштају с ким стигну, они ће се веома брзо вратити у стање обичне уличне скитнице, успркос томе што ни једна од почетних пасмина није на њу личила. Генофонд обичног пса-мјешанца у себи укључује све генофондове племенитих паса, све њихове особине, мада се оне и не пројављују. Повратност селекције и природни повратак на почетну врсту служи као доказ гено-стабилности полазних врста и, консеквентно, одсуства тенденције еволуционог формирања нових таксономских јединица.

У школском уџбенику показани су основни технички методи селекције, почев од Мендељевих експеримената, али се не наглашава да ми сваки пут изабирамо из полазног типа, односно, као да сваки пут извлачимо карте из истог шпила. Еволуција, наиме, претпоставља да се у процесу таквог мијешања у шпилу на неки волшебан начин појављује нова карта (Сл. 17).

дога

Исходишни род пудлица “пас уопште”

(барамин) (скитница)

пекинезер

( - селекција, - хаотично укрштавање)

На буквално исти начин су настале и различите галапагоске врсте зеба које је описао Дарвин, специјализоване свака по врсти хране и средини у којој живи. Готово да се са стопостотношћу може тврдити да су далеки преци тих врста били, највјероватније, исти, али су они, са тачке гледишта насљедне информације, у себи садржали све садашње разноликости, и нису током времена дописивали никакве нове информације у своју "генетичку књигу".

Исто се тако разликују блиски рођаци других врста: вукови, којоти, динго, пси, који сви припадају једном роду. Веома је могуће да је првосаздани псећи генофонд у себи садржао особине свих тих подврста, али се касније, због различитие животне средине, један дио полазне генетске информације утврдио код једних, а други дио код других представника рода. Осим тога, вјероватно је знатан дио полазне информације у свим данашњим врстама већ изгубљен, те се због тога прилично ријетко дешавају случајеви да је могуће укрстити двије блиске врсте, и крајње ријетко такви хибриди бивају способни за оплодњу.

Научници-креационисти издвајају првостворени род организама, користећи посебан назив барамин (од јеврејских ријечи: бара - стварати, мин - род; то су ријечи које су употријебљене у Светом Писму на мјесту гдје се говори да је свака твар била саздана по роду својему). Код неких врста тај барамин тачно одговара форми у њеној савременој класификацији, код неких одговара по роду, а код неких одговара по породици, али не више од тога. Јасно је да у првом случају полазни генофонд није био богат разноликошћу, тако да су сви потомци готово дословце копије својих предака. У другом, а нарочито у трећем случају, полазни генофонд је био изузетно богат, чиме је дао могућност органимзмима да се прилагођавају различитим животним срединама и да у широком дијапазону користе првобитно похрањене способности за промјене.

Врло је вјероватно да је један од најбогатијих генофондова имао првобитни коњ, због чега је он могао да да тако богату серију разноликости. Биолози су уочили да ситна популација, када се нађе у суштински новим условима егзистенције, даје брзе промјене, зато што у њој одабир дјелује ефикасно. То јесте истина, али се не смије заборављати да се ту, као и до сада, ради само о избору најподесније насљедне особине из већ постојећег генетског материјала. Тврдња да организам на тај начин може да стекне принципијелно нову грађу - а то тврди теорија "равнотеже са прекидима" о којој смо недавно говорили - представља некоректно уопштавање резултата научних опажања, уопштавање које противрјечи самим опажањима - одсуству прелазних форми између виших таксона.

Дакле, природно формирање врста није посљедица нове насљедне информације, него бива изазвано само различитим пребирањем првобитне генетске информације, коју је првобитни род (барамин) посједовао, да тако кажемо, са неком врстом залиха у варијантама.

Сваки ученик на помало свој начин прави коснпект једне те исте лекције или једне те исте књиге. Сваки концепт се помало разликује од свих осталих, сваки ђак за себе изабира оно што је њему јасније или му се више свиђа, али те су варијације ограничене - у концепту никако не би требало да се нађе оно што није написано у књизи; у супротном, то више неће бити концепт, него потпуно оригинално дјело. Слично је и са природним развојем врста: он је ограничен одраније заданим првобитним оквирима.