Опыт христианской этики и социальной философии


Постојаност и мењање света. Усавршавање света као учвршћивање његових постојаних основа. Усавршавање и спасење света



бет34/39
Дата19.06.2016
өлшемі2.43 Mb.
#148498
1   ...   31   32   33   34   35   36   37   38   39

3. Постојаност и мењање света. Усавршавање света као учвршћивање његових постојаних основа. Усавршавање и спасење света

Другу страну истог тог односа чини однос између променљивости света и његове постојаности. Усавршавање је један начин мењања света; вера у њега подразумева јасан одговор на питање у којој мери свет уопште може бити промењен, у чему се заправо састоје његове могуће промене и који је њихов истински смисао. Ово питање се подудара с питањем о крају историје.

Тек у XIX веку, пре нешто више од само сто година, настала је историја као наука и човечанство је добило могућност да своју прошлост и општи ток свог развоја схвати у облику више или мање веродостојног, критички провереног знања, а не у форми легендарног предања. Та прошлост данас обухвата оних 5-6 миленијума који се, вероватно, подударају с укупном старошћу онога што заслужује име "историје" као процеса релативно брзе и све убрзаније бујице догађаја и мењања садржаја и услова људског живота. Тим открићем слике светске историје први пут је створена могућност разумевања чињенице да човечанство у целини, слично појединачном човеку, има логички повезану историју живота; човечанство је први пут упознало историју свог детињства, своје младости, драматични процес свог сазревања. Статичка слика општег, непромењивог садржаја људског постојања обогаћена је разјашњењем његовог динамичког елемента, сазнањем да се човечанство налази у непрестаном процесу кретања, да оно стално некуд иде, обично кажу "напред" (мада тај појам "напред" не означава ништа одређено). То рађање историјске самосвести временски се подударило с настанком и учвршћивањем оне саблажњиве идеје о непрекидном, унапред гарантованом "прогресу", усавршавању живота, чију смо неоснованост већ довољно објаснили. Током целог XIX века историјски развој, исто као и биолошка еволуција у наукама о органском животу, једноставно је поистовећиван са прогресивним развојем, с растом "цивилизације". Раније смо рекли да је то наивно схватање превазиђено, похрањено у архиву људских заблуда. Тиме, ипак, још није превазиђена друга, општија једностраност коју је у људско мишљење о свету унео утисак тек рођене историјске самосвести. Наше време и XIX век сматрају "вековима историје", односно епохом у којој мотив "историје" доминира над људским мишљењем. Стару представу о непомичности, непроменљивости живота заменила је супротна представа о свеопштој променљивости, о животу као неком бурном процесу кретања, непрестаног мењања. По данас преовлађујућем општем мишљењу у животу нема ничег постојаног, стабилног, сталног; напротив, све се у њему непрестано мења, све стари и замењује се новим.

Из целокупног нашег размишљања јасно произилази да се ми не слажемо с тим владајућим "историзмом". Напротив, он је потпуно очигледна једностраност наше учене епохе; јер је и он сам само историјска појава којој је суђено да прође. Мишљење да у свету нема ничег трајног, осим самог свеобухватног процеса мењања, садржи унутрашњу противречност. Јер, ако, на крају крајева, признамо да се све мења и да је то стална и непроменљива особина целокупног људског живота, како би онда и зашто би и друга његова својства и закони били непроменљиви? Историзам је подврста релативизма, и зато је њему својствена философски општепозната унутрашња противречност овог последњег: тврдећи да је релативност свега апсолутна и необорива истина, он самом формом своје тврдње побија њен садржај. Појмови релативног и апсолутног (безусловног) су корелативни, и изван тог односа они губе сваки разумски смисао; исто важи и за појмове мењања и непроменљивости. Где има промене, тамо постоји оно што се мења; а овај последњи појам је еквивалентан појму постојаног.

Здрави људски разум, без трунке философских теорија, зна да се много тога у свету и у људском животу мења, али и да много тога остаје непромењено. Мењају се сви облици живота; не мења се његова суштина. Француска изрека каже: plus ça change; plus c΄est lа même chose58. Човек се не би могао сетити свога детињства, своје младости кад не би знао да су то управо његово детињство и младост, тј. кад његово биће не би било у својој основи увек једнако самом себи. Исто тако не бисмо могли имати никакво историјско знање, не бисмо могли схватити прошлост, не бисмо могли наћи речи да је изразимо, кад с њом не бисмо имали ничег заједничког, кад би она била више од варијанте нама из сопственог искуства стално познате опште теме људског живота. Рат из Хомеровог времена, вођен уз помоћ тадашњих борних кола, двобоја јунака, мачева од бронзе, нимало не личи на наше данашње ратове, вођене уз помоћ тенкова и авиона; али то је такође био рат; његове окрутности, његова убиства и разарања, разуздавање у њему осећања мржње и освете, као и жалост која обузима људско срце од ратних страхота – све нам је то познато на основу искуства јучерашњег и данашњег дана; и у Хомеровском епосу, у тој слици далеке и нама туђе прошлости налазимо оно нама блиско и познато – налазимо само један од модела вечно непроменљиве људске судбине. Хекторов опроштај од Андромахе, пожар и разарање Троје, плач Хекубин – зар то нису слике јучерашњег и данашњег дана нашег живота? Или, како бисмо уопште могли да читамо Библију и да из ње извлачимо поуке, лекције за наш живот, да наш данашњи живот, без обзира на све авионе и бежичне телеграфе, без обзира на социјализам и свеопште школовање, није остао исти онај људски живот о коме говори Библија? Као и некада давно, добро се у животу бори против зла, као и некада људи се рађају, пролазе кроз искушења и трагедије и умиру, као и пре снови људског срца разбијају се о суровост и равнодушност сила које владају у свету, као и пре мудраци овога света исмејавају веру у добро и правду, као и пре човек, без обзира на све, наставља да живи надањем. Стара истина Књиге проповедникове важи и данас: "Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас" (1; 9-10). И ако апостол каже да "пролази обличје овога света" (1Кор 7; 31), онда он има у виду очекивани крај света; сам тај појам "обличје овога света" означава да "свет" има неко непроменљиво обличје, да он остаје, без обзира на све могуће промене, оно што је био, што јесте и што ће бити до самог свог краја.

"Обличје света" у том свом новозаветном смислу има заиста негативно значење: то обличје света је такво зато што је у свету присутна универзална чињеница греха. Међутим, то "обличје света", како смо већ видели, има и другу страну, којом свет, као дело Божије, а, самим тим што је и човек део тог света, и као лик Божији, има и позитивно значење. У овом последњем смислу под "обличјем света" подразумева се свеукупност вечних, богоустановљених ослонаца постојања. Кроз те ослонце, како смо раније рекли, с једне стране је исказана сама Божија замисао стварања; и, са друге стране, они су богоутврђени неизмењиви коректив чињенице грехопада, свеукупност начела и форми који чувају свет од рушилачких сила греха.

Неизмењивост опште суштине света нешто је више и важније од његове обичне фактичке црте коју констатујемо проматрањем или мишљењем. То својство има нормативни значај; та неизмењивост је израз чврстине и постојаности Богом установљеног устројства света, оног "природног права" о којем смо раније говорили и које, како смо видели, не можемо ни уклонити, ни некажњено нарушавати. У чему год се састојао историјски процес мењања форми и садржаја живота човека и света у целини, тај процес не може бити садржан у простом удаљавању од постојаних основа света, нити у њиховој замени потпуно новим основама. Он је, напротив, садржан у многоликом варирању конкретног оваплоћења тих идеалних основа, у приближавању њиховом најсавршенијем изразу или у удаљавању од њега. И идеални циљ тежње ка усавршавању света састоји се у достизању максималне адекватности конкретних форми људског живота тим чврстим вечним нормативним условима или основама света. Савремени немачки песник Рилке о томе мудро каже:
Wandert sich rash auch die Welt,

Wie Wolkengestalten,

Alles Vollendete fällt

Heim zum Uralten59.


Ако смо горе, у складу с уобичајеним, популарним представама, правили разлику између "реформи", стварања бољег, и "исправљања" поквареног или поновног успостваљања пропалог и уништеног, сада са дубље тачке гледишта или из шире философске перспективе видимо да се једно с другим на крају крајева међусобно подудара. Свака "реформа", свако побољшавање, усавршавање света није, на крају крајева, ништа друго до поправљање оштећења које се прикрало у свет, покушај поновног успостављања здравог стања живота, дакле оног стања које одговара неизмењивој суштини света. Кад је наша активност усмерена на поправљање онога што је оштећено, на обнављање онога што је јуче или недавно уништено, тад говоримо о обичном "очувању" света у његовом старом, уобичајеном стању; кад је она усмерена на поправљање оштеђења које се одавно прикрало у свет, на поновно стицање онога што је давно изгубљено, тад говоримо о "усавршавању" света. Свако усавршавање света на крају крајева је борба против одређених разарања и несрећа које су у живот ушле кроз грех. Реформа живота није оправдана и благотворна онда кад је плод обичног људског плана да се живот учини у целини "бољим", да се открије и у свет уведе бољи, по нашем мишљењу идеалнији начин живота; она је оправдана и благотворна једино онда кад одговара некој насушној, снажно доживљеној потреби, тј. кад укида неку крваву неправду, уништава неподношљиви неред, поново успоставља поремећену друштвену равнотежу, спасава од несносне несреће. "Доста је сваком дану зла свога" (Мт 6; 34) – то није само савет да себе не оптерећујемо бригама о нашим личним будућим материјалним потребама; у ширем смислу те речи су применљиве и на ону нашу моралну активност коју предузимамо ради добра ближњих. Друга страна тог међуодноса састоји се у томе да свака објективно оправдана реформа представља одређену обнову, препород, неки повратак нормалном, здравом, исконском, природном начину живота. Само по себи је јасно да ово не значи свођење историје на обично "тапкање у месту", на вечно понављање истог. Пошто се услови људског живота и конкретно историјско стање човечанства непрекидно мењају, онда су у сваком датом историјском моменту неопходни стваралачки напори мишљења и воље да би се нашао нови, управо њему одговарајући конкретни израз моралне равнотеже и стабилности живота, тј. оваплоћења постојаних општих основа света. Истинска, апсолутна рестаурација историјске прошлости је незамислива. Изгубљена равнотежа поново се успоставља увек на новом нивоу. (Упореди с оним што смо у глави V, у делу 5-ом, рекли о суштини "природног права"). Начело мењања и развоја света морамо при томе узети у обзир исто онолико колико и моменат ненарушивости и постојаности његових општих ослонаца. Како смо раније рекли, конзерватизам и, ако се можемо тако изазити, "прогресизам" по својој суштини нису два супротна правца, него два корелативна момента друштвено-моралног стваралаштва. Побољшавање живота стварањем нових његових форми, прилагођених измењеним општим спољашњим и унутрашњим његовим условима, у исти мах је и васпостављање његове нарушене старе и постојане суштине и истински је оправдано једино као такво.

Задатак позитивног усавршавања живота, схваћен као увећавање апсолутне количине добра у њему, потпуно је законит. Јасно је да он није једини задатак моралне активности и да се он само наслања и надограђује на још важнији задатак заштите света од зла, на очување онога што је у свету већ достигнуто. У забораву тог простог и очигледног међусобног односа састоји се погрешност и неприродност владајућег мишљења последњих векова. Ни трезвено сагледавање живота, ни хришћанска вера ни у ком случају не гарантују опште побољшање живота, апсолутно акумулирање добра, среће, достојних услова живљења; напротив, Христос је прорекао духовну неприпремљеност света за судњи дан и свршетак века (Мт 24; 38-39 и Лк 18; 8). Мишљење о том општем побољшању живота само је неуклоњива машта људског срца, постулат наше моралне свести. Овде важе песникове речи: "Du mußt hoffen, du mußt wagen, denn die Götter leihn kein Pfand"60. Вера у успех наше борбе против зла, у могућност да силе добра постепено, корак по корак, побеђују зло и овладавају бојиштем представља сталну наду људског срца; та нада је оправдана уколико не слаби нашу вољу сањалачким оптимизмом, уколико не одвлачи пажњу од наше одговорности за свакодневну заштиту света од зла.

Из свега што смо до сад рекли следи и нешто друго. Чак и кад би активност позитивног увођења добра у свет била потпуно успешна, мада то фактички није могуће, она никад не може, како смо то већ показали, довести до апсолутног савршенства и увек ће остати одвојена од њега непрелазним безданом баш зато што остаје усавршавање суштински несавршеног света. Другим речима, усавршавање света није исто што и његово "спасење"; и зато свугде где се не прави разлика између та два појма, та два задатка, имамо посла с погубном утопистичком заблудом, коју смо раније већ довољно објаснили, и која, како смо видели, фактички води суштинском погоршању, а не побољшању стања света. Усавршавање света не може бити његово "спасење" зато што ово последње, како смо на то више пута указали, представља онај коначни тријумф "Царства Божијег" на основу кога ће зло бити коначно укинуто а свет преображен у нову творевину, потпуно просветљену Божијом правдом и силом. То мора бити онај "крај" кад Христос "положи све непријатеље под ноге своје" (1Кор 15; 25) и кад "преда Царство Богу и Оцу" (1Кор 15; 24). По дубоком мишљењу апостола Павла, јасно видљиви спољашњи знак тог спасења света, тог истинског онтолошког преображаја свега створенога, биће крај "метафизичког зла" – смрти: "последњи непријатељ укинуће се – смрт" (1Кор 15; 26). Потпуно је очигледно да при владавини смрти трагичност и несавршеност живота остају несавладиви.

Већ из овога је јасно да – како смо то рекли раније и другим поводом – постоји непрелазна граница која и заштиту света од зла, и свако људско усавршавање света раздваја од истинског, суштинског спасења света, ма колико људско срце (и то управо срце, пуно страдања и несрећа света) било склоно да меша та два задатка. Ако, сходно јеванђелској традицији, спасење схватимо по аналогији с "исцељењем", онда је разлика између спасења и усавршавања света приближно слична разлици између радикалног излечења од болести и палијативног лечења, које само ублажује болесникове патње и ојачава болесникову снагу. Радикално излечење света од болести надмашује све људске снаге и доступно је једино свемоћи Божијој. Палијативно лечење је ствар људске активности, и то само оне која је оснажена благодатним силама. Такво усавршавање света не превазилази свет као такав, и неминовно се врши у категоријалним формама нама уобичајеног света, тј. своди се на релативно побољшавање живота у свету у оним границама које дозвољава општа онтолошка несавршеност света, тј. у условима оним живота које намеће и одређује основна и људским напорима неуклоњива чињеница греха. Размишљајући о светској историји, Кант правилно и прецизно каже: "од тог кривог дрвета, од ког је саздан човек, не може се направити ништа савршено право". Ко у својој заслепљености и охолости не узима у обзир ову основну чињеницу, тај никад неће доћи до свог циља, тај, како смо већ рекли, разара и уништава људски живот, уместо да га усавршава. Сви "спасиоци човечанства" фактички су били његови рушиоци; никакви злочинци нису нанели свету толико зла и страдања колико људи који су били уобразили да су способни и позвани да спасу свет.






Достарыңызбен бөлісу:
1   ...   31   32   33   34   35   36   37   38   39




©dereksiz.org 2024
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет