Опыт христианской этики и социальной философии
Глава шеста МОРАЛНА АКТИВНОСТ У СВЕТУ И ЗАДАТАК УСАВРШАВАЊА СВЕТА
жүктеу/скачать 2.43 Mb.
|
Глава шестаМОРАЛНА АКТИВНОСТ У СВЕТУ И ЗАДАТАК УСАВРШАВАЊА СВЕТА1. Уводна размишљањаЗадатак усавршавања је у одређеном смислу основни задатак и, можемо рећи, сама суштина хришћанског живота; јер је речено: "будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески", и у тој заповести сумиране су све заповести Христовог откривења. Тежња ка усавршавању, неуморни унутрашњи рад на усавршавању је неопходно одређујуће обележје духовног живота као таквог. Где тога нема, где је заустављен стваралачки напор духа, где је човек потпуно задовољан достигнутим и не тежи ка бољем, тамо је духовни живот – сем тога што је заустављен на одређеном нивоу – још и изопачен у самој својој суштини и мртав. По својој суштини живот је неуморно стварање, непрекидно самопревладавање кроз тежњу ка бољем. Најкраће речено, савршенство које имамо у виду односи се на унутрашњи духовни живот човека, који, за разлику од света и спољашње средине, припада сасвим другој области постојања. Основна заповест Божија нас позива да усавршавамо себе, а не друге људе и не свет у целини; и, како смо видели, она нам не прописује неке одређене радње, него одређено, заправо максимално савршено стање душе, неку хармонију унутрашњег духовног живота, што непосредно за сваког од нас и није ништа друго до управо хармонија нашег сопственог живота. Како садржај тог унутрашњег усавршавања јесте љубав, онда се, како смо такође видели, заповест усавршавања подудара са заповешћу да у себи развијамо благодатне силе љубави. А сила љубави, будући да по самој својој суштини представља неко исијавање према вани, конкретно се изражава у моралној активности, у љубављу испуњеном раду на добру ближњих, у изливању добра у свет. Тако се морална активност у свету, тај општи императив заповести љубави, ни у чему не разликује од задатка усавршавања света у најширем и најопштијем смислу те речи. Да бисмо се оријентисали у проблему усавршавања света као задатка хришћанске активности, морамо јасно разликовати разна значења појма усавршавања света. Прва и најбитнија разлика које морамо бити потпуно свесни, ако желимо да избегнемо неспоразуме, јесте разлика између задатка усавршавања света и живота као сталног допуњавања његових недостатака, борбе са грехом, задовољавања људских потреба, ублажавања страдања – потпуно независно од идеје о апсолутном побољшању стања света и повећања нивоа његовог живота – и самог тог задатка апсолутног усавршавања света у смислу повећања апсолутне количине добра у њему као свесно постављеног циља наше активности. И овде морамо рећи: основни, општи и стални задатак хришћанске моралне активности у свету несумњиво је задатак усавршавања света у првом од та два значења. Хришћански морални став поставља себи само један свесни циљ: чинити добро, уливати у свет силу добра и стално се борити против греха, зла, неуређености света, против деструктивних сила које делују у њему. Хришћанску свест конкретно веома мало брине то хоће ли сутрашњи дан фактички бити бољи од данашњег, или хоће ли следећи век бити бољи од претходног; ту бригу она препушта Божијем промислу. Сем тога, хришћанска љубав по самом свом смислу није усмерена на "човечанство" или "свет" у целини, самим тим ни на њихово будуће стање, него на олакшање живота, испуњење потреба, морално исцељење конкретног човека, "ближњега", у његовом конкретном данашњем стању. Јеванђеље и апостолске Посланице ни на једном месту чак и не помињу задатак усавршавања општег стања света; али упорно и стално призивају верујуће да упоредо с унутрашњим духовним усавршавањем развијају делатну љубав према добру ближњих и свакодневну неуморну бригу о њима. То је сасвим разумљиво. Усавршавање општег стања света, у чему год се састојала његова морална оправданост и неопходност, никако не може бити задатак сваке хришћанске душе, обавеза која би могла стајати у истој равни са двема основним задацима хришћанског живота: унутрашњег усавршавања и активног, љубављу прожетог помагања ближњима. Ово следи већ из тога што (касније ћемо то детаљније видети) остварење задатка усавршавања општег стања света подразумева добру вољу, али и нека посебна знања и умећа, посебни призив и дар Божији, који су дати малом броју људи. Ако је сваки хришћанин као такав позван да оцењује постојеће стање живота, да поседује свест о томе у којој мери оно одговара или не одговара Христовој истини – ако, даље, како смо раније видели (глава IV, део 2), сваки хришћанин носи моралну одговорност за судбину свих својих ближњих, тј. за опште стање света, и у том смислу има обавезу да тежи његовом побољшању – онда задатак позитивног стварања у тој области у суштини не може бити задат свима. И више од тога: чак се хришћанска Црква у целини може у одређеним епохама налазити у таквом односу према "свету", дакле према силама које владају светом, да тај задатак општег усавршавања света уопште не буде у оквиру њеног моралног хоризонта, или да, у најмању руку, буде потиснут у задњи план. Такве су, на пример, биле околности у којима се налазила рана хришћанска Црква; како малочас рекосмо, та Црква, коју обично сматрамо обрасцем макслималне пуноће и интензивности хришћанске правде, уопште није поставила задатак да усавршава свет у целини, да усавршава опште услове људског живота, него је, напротив, учила да духовно усавршавање и делотворну љубав према ближњима сјединимо са смиреним прихватањем постојећег општег стања света. Касније ћемо видети зашто и у ком смислу управо тај задатак општег усавршавања света ипак не спада у хришћанске обавезе. Одмах ћемо покушати да детаљније објаснимо смисао и основу разлике између два поменута појма усавршавања живота. Пре тога морамо указати да се с описаном разликом укршта друга разлика у оквиру многозначног појма усавршавања живота. То је разлика у путевима или начинима усавршавања, и она зависи од разлике оних слојева или страна живота на које се односи. Наиме, усавршавање може бити суштински морално уношење добра у саме људске душе, другим речима, морално васпитање и духовно исправљање и обогаћење живота; или оно може бити усмерено на друштвено уређење, на норме, односе и форме живота које делују у њему, и тада је то социјално-политичко усавршавање. У даљем тексту ћемо видети да и једно и друго спада у задатке хришћанске политике у широком смислу речи. Основни предмет нашег размишљања је усавршавање живота или света као задатка човекове моралне активности. Да бисмо га објаснили, морамо ту тему довести у везу са проблемом усавршавања света као чисто онтолошким питањем; морамо схватити шта значи у структури света његово могуће усавршавање и у којој мери је оно уопште могуће. Осим тога, основни задатак усавршавања, схваћеног као утврђивање и развијање моралног добра у свету, морамо (на основу онога што смо рекли у претходној глави о општој вредности свега створенога) довести у везу с усавршавањем света и у сваком другом погледу.
жүктеу/скачать 2.43 Mb. Достарыңызбен бөлісу:
|