Морално усавршавање света

6. Морално усавршавање света.

Задаци и суштина хришћанске политике

У уводним размишљањима ове главе рекли смо да морално усавршавање живота може бити двоструко: оно је или суштинско морално усавршавање у смислу увођења добра у људске душе, њиховог моралног васпитавања, или, пак, усвршавање система живота, норми и институција које у њему делују.

Човек је у свакој тежњи ка одређеном циљу склон да прибегне пре свега најједноставнијим, лако доступним средствима која делују споља и да по могућности избегне тежа, мање доступна средства која делују невидљиво и из дубине. Он је исто тако склон да преувеличава значај првих и омаловажава значај последњих. Једино га животно искуство постепено учи да су истински ефективна обично она средства која су теже доступна и делују изнутра. Вера да се живот најједноставније и најлакше усавршава побољшавањем његовог спољашњег система и организације извире директно из те опште склоности људског мишљења.

И поред свега тога, ова предрасуда се нарочито проширила и оснажила последњих векова управо зато што је повезана с основном заблудом, можемо рећи основном јереси нашег времена, по којој људска природа сама по себи никад не захтева никаква побољшавања зато што је човек у суштини разуман и добар. Зло у животу, по том мишљењу, може да произилази само из једног извора – из неправилног система, неправилне организације људског живота (мада ту остаје нејасно како је тај савршени човек могао све до сада да има тако несавршен, рђав и несврсисходан систем живота). Савремени човек, барем од друге половине XVIII века, чврсто верује да се усавршавање живота једноствано подудара с усавршавањем његовог политичког и социјалног система, са социјално-политичким реформама. Задатак унутрашњег моралног и духовног исправљања и поправљања људи, напротив, у поређењу с овим потискује се у задњи план, сматра се у најмању руку другостепеним, мање суштинским, и у њега се не полажу велике наде у делу општег побољшавања живота.

Непристрасно сагледавање живота, као и пажљив однос према значају унутрашњих сила које делују у њему, тачније према духовном начелу људског бића, лако открива површност и лажност таквог преовлађујућег мишљења. Тим више оно противречи самој суштини хришћанског моралног става. Већ смо дотицали ову тему кад смо разматрали суштину "природног права" као неизбежно несавршеног израза хришћанске истине и смисла хришћанског реализма (глава V, део 5). Сада морамо темељно размотрити однос између та два вида усавршавања.

Већ смо рекли да хришћанска морална активност по својој основној непроменљивој суштини представља изливање благодатне силе љубави у свет, тј. уношење добра у људске душе и, самим тим, у непосредне личне односе међу људима. Мада хришћанска морална свест при томе, како смо видели, уопште не поставља себи задатак да поправи опште стање живота јер се задовољава конкретном помоћи конкретним људима у њиховим свакодневним духовним и материјалним потребама, с тим ставом је повезана свест да управо таква активност љубави јесте главни, основни, свеодређујући пут ка општем усавршавању живота. У вези с оним што смо рекли раније (глава V, део 5), морамо нагласити да рана хришћанска Црква уопште није постављала питање промене општег система и у њему важећих правних норми и институција, него је, напротив, учила људе да их смирено подносе такве какви јесу, укључујући чак и такву у суштини противхришћанску институцију као што је ропство. Она је учила да људи у сваки систем живота, у све односе међу људима уносе дух љубави, братског односа према ближњима, пажљивости према њиховим невољама, уважавања достојанства сваке личности као лика Божијег, као драгоценог сачлана једног благодатног организма Цркве Христове (класичне потврде оваквог мишљења налазимо у Посланицама св. апостола Павла – 1Кор 7, 20-24; Еф 6, 1-9; Кол 3, 12-25 и 4, 1; 1Тим. 6, 1-2 и у Посланици Филимону). Управо на том путу ропство је најпре ослабило, а онда постепено само по себи одумирало много пре законског укидања институције ропства.

Пре објашњења целкупног значаја тог пута унутрашњег моралног усавршавања живота, размотрићемо други пут – усавршавање општих система живота, и дати његову моралну оцену. Из раније и у другом контексту објашњеног општег моралног принципа, по коме је сваки човек због свејединства духовно-моралног живота одговоран за судбину свих људи, за све зло које влада у свету, и обавезан да се активно бори против зла и уводи добро, ипак следи да хришћанска свест, као таква, тј. у својој колективности, другим речима хришћанска Црква, хришћански свет, (chrétienté), схваћен као јединство, и то јединство које обухвата целокупни историјски развој, има као свој изведени задатак и обавезу да ради на стваралачкој христијанизацији општих услова живота света, тј. њиховог реформисања у смислу њиховог максималног привођења хришћанској правди и истини – краће речено, хришћанска свест мора да води хришћанску политику. Ако је рана хришћанска Црква потпуно игнорисала или чак одбацивала тај задатак, онда ми морамо имати довољно духовне слободе и схватити да су за то тад постојали посебни разлози, да су они касније изгубили свој значај и да зато она, и поред све њој својствене и уопште узорне пуноће и интензивности хришћанске свести, у том погледу данас нема значај апсолутног обрасца. Наиме, то је произашло делимично из њеног положаја као ништавне и прогањане мањине у тадашњем друштву, због чега је она била потпуно заузета свакидашњим чувањем њој повереног духовног блага од непријатељских сила света, а делимично из вере у скори крај света пред којим сваки покушај побољшавања земаљског система живота постаје небитан. У другим условима, на пример, у епохи пропасти античког света и најезде варвара, иста та Црква предводила је посао уређивања, оздрављења и усавршавања света. Данас живимо у епохи која је аналогна епохи пропасти античког света, и зато је потпуно природно што се хришћанска свест поново налази пред задатком моралног препорода и усавршавања општег система човековог земаљског живота.

Раније смо, додуше у другом контексту, одбацили оно духовним провинцијализмом и духовном приземношћу изопачено учење по коме се друштвено-државни живот или сви системи човековог земаљског живота уопште искључују из хришћанске свести – из бриге о морално-праведном животу. Тамо смо указивали да се не може повући строга, јасна граница између такозваног "личног" или "приватног" живота и друштвеног живота, и да друштво или државу, као и сваки људски колектив, одговорна морална свест види као велику људску породицу, за чији смо живот и стање исто тако одговорни као и за живот и стање наше мале породице у прецизном, уском смислу тог појма. Због размишљања која смо овде изнели тај међусобни однос можемо прецизније разјаснити са још једне стране, чиме се и одређује пут за разумевање односа између два посматрана вида моралног усавршавања живота.

Разлика између њих је последица, како смо видели, разлике између сфере унутрашњег стања душе и из ње произашлих личних односа међу људима у свој њиховој конкретности, с једне стране, и сфере општег система који нормира живот, његових општих спољашњих услова. Ову мисао морамо допунити објашњењем оне друге корелативне стране ствари. Те две области су ипак међусобно изнутра повезане. Повезује их онај слој људског живота који можемо означити као област обичаја, свакодневног начина живота, моралних навика. Тако, на пример, сферу човековог личног еротског живота, личног моралног нивоа његовог понашања у тој области, и сферу општег законодавства или важећег поретка који нормира односе међу половима, повезује област обичаја, моралних навика, владајућих моралних схватања и вредновања еротског живота. Човеков лични однос према материјалним потребама ближњих, интензитет његове пажње према тим потребама, степен самопрегора и делотворног доброчинства, с једне стране, и социјално законодавство које принудно одређује односе између сиромашних и богатих, с друге, повезује сфера, на пример, обичаја гостопримства, општеприхваћених правила или навика доброчинства, општих и у датом народу преовлађујућих обичаја гостољубивости, љубазности, милосрђа или, напротив, хладноће, затворености, равнодушности и томе слично. Ове две поменуте области повезују сви они добровољни колективни, самим тим и организовани напори разних добротворних (у најопштијем смислу речи, који укључује најразличитије побољшавање социјалних услова живота) црквених и световних организација који су усмерени на пружање помоћи сиромашнима. Помоћу те међусфере општи правни систем, односно законодавство, нормирајући целокупни људски живот у заједници, на крају крајева и сам постаје израз и продукт личног духовног живота чланова друштва, одраз степена њиховое моралне савршености или несавршености.

Са друге стране, овде је могућ и повратни утицај: општи правни систем, успостављен кроз законодавну скупштину или кроз политичке реформе, може васпитно да делује на људе тако што их учи вишим и строжим моралним схватањима, строжем моралном понашању; и обрнуто, правни систем може да смањује морални ниво људи и да их квари (присетимо се у том смислу утицаја правних норми заснованих на идејама религиозне нетрпељивости, класне борбе или расне мржње).

То је оно што одређује смисао и природу моралног усавршавања општег система људског живота. То усавршавање у суштини је колективно самоваспитавање човечанства, резултат колективних напора на "христијанизацији" живота, тј. на приближавању општег система и услова људског живота заповестима хришћанске правде, и оно је увек сразмерно снази уложених напора. Притом, упркос честим тенденцијама свакојаког политичког фанатизма, једностраног политицизма уопште и свих њихових илузија, пут који доводи до максимално ефективних и солидних резултата је пут изнутра према вани, од личног живота према друштвеном, другим речима, пут усавршавања општих односа кроз морално васпитавање личности. То је основни, царски пут истински хришћанског усавршавања живота на коме се кроз проповед љубави, милосрђа, поштовања човека, обуздавања тамних, користољубивих, хаотичних жеља, кроз одговарајуће васпитање, кроз педагошку и мисионарску активност постављају чврсти темељи бољег, праведнијег, љубављу и уважавањем човека још више прожетог система људског живота. Тако је створено оно што с пуним правом зовемо хришћанском културом Европе. Тако је, на пример, институција ропства, како смо раније рекли, сама по себи постепено одумирала много пре него што је законски укинута, тако су се у животу веома примитивних и у хришћанство тек преведених европских племена учврстиле основе међународног права, тако су људи поштовали заклетвом потврђене договоре, тако је све оно што данас многи сматрају наивном и смешном илузијом постојало као поуздана реалност.

Тако нам постаје јасан један више него суштински однос који политички реформатори стално, уз то и на велику штету по људски живот, заборављају. Горе поменута незаобилазна обавеза реформатора друштва да "технику" спровођења реформи прилагоде људској природи, има још једну дубљу страну. Друштвене реформе су плодоносне и воде добру једино онда и онолико кад и колико су прилагођене датом моралном нивоу људи на које се односе. Тако, на пример, степен релативне строгости или благости кривичних казни, обим слободе и самоуправе дате грађанима као појединцима, групама или заједницама, степен слободе штампе и томе слично морају бити потпуно прилагођени моралном стању људи на које се односе. Сваком педагогу је потпуно јасно да је начин педагошког рада с децом, с ученицима млађег узраста другачији од начина рада с омладином, на пример с ученицима старијег узраста, или са студентима – јасно је да би, на пример, слобода избора предмета изучавања, која је на факултету савим природна, била погубна у основној школи. Људи, нажалост, стално заборављају да исто ово важи и за друштвени живот уопште. Резултат и најбољих идеја социјалних и политичких реформи може бити раван нули, може чак, што је још горе, бити и погубан, ако те идеје немају упориште у одређеном и њима одговарајућем људском материјалу. Спенсер је једном приликом са правом приметио: "Још није пронађена политичка алхемија која би омогућила да се од грубих цигли сагради златна зграда".

Сад можемо формулисати уопштену поставку: гледано из угла дуготрајног и стабилног живота, ниво друштвеног система функционално зависи од моралног нивоа људи који чине тај систем. Неспорно је да спољашње законодавне реформе, са своје стране, како малочас рекосмо, могу да утичу на морално (као и интелектуално) васпитање људи. Зато не смемо сметати с ума да такве реформе имају стабилне и плодоносне ефекте једино онда кад саме стварју услове који потпомажу повећање нивоа људске природе, поправљање моралних навика и схватања. Таква је у друштвеном животу, на пример, улога закона о школи, о ваншколском васпитавању омладине, закона који се односе на породицу, такве су мере усмерене на заштиту мајке и детета, мере за ставрање хуманих услова рада и томе слично. У тим случајевима усавршавање, полазећи извана, из спољашњег слоја живота, из области његовог спољашњег нормирања, не настоји да просто механички-принудно регулише живот и тако га учини бољим, већ да, васпитно делујући на вољу, на дубински духовни корен бића, усавршава услове живота помоћу сила које израстају из тог корена. У поређењу са законодавним реформама таквог типа, спољашње законодавно нормирање односа међу људима, које настоји да директно свана побољша услове живота, има по општем правилу само смисао горе објашњеног побољшавања технике и организације друштвеног живота, тј. његове спољашње заштите од зла, а не никако значај његовог суштинског моралног усавршавања. Разлика је овде слична разлици која постоји између полицајаца и кривичних мера које живот штите од злодела – и васпитних мера које изнутра обуздавају и надјачавају злочиначку вољу тако што поправљају оно морално и људско у човеку.

Никад не треба заборављати да су непосредне законске мере против било ког зла, на пример, против порока (пијанства, разврата, хазардних игара) или против испољавања суровости, егоизма, експлоатације, неправедности, по основном начину деловања забране, односно, на крају крајева, принуде. То су увек мере које извана обуздавају људску вољу било тиме што јој преграђују пут за деловање на живот, било тим што је насилно приморавају на одређени начин понашања. Исмејавајући либералну социјално-економску политику, Ласал је једном приликом рекао да она своди државу на улогу "ноћног стражара". Та критика је била потпуно оправдана, пошто држава, осим обавезе да штити безбедност грађана, има и обавезу да позитивно доприноси њиховом благостању, здрављу, васпитању и образовању и остало. Али ако је држава нешто друго, нешто што није "ноћни стражар", онда не смемо, са друге стране, испустити из вида да све принудне државне норме на крају крајева извршава полиција, и да зато држава, која у интересу друштвеног добра покушава да изнормира целокупни људски живот и управља животима свих (као, на пример, социјалистичка држава) постаје апсолутно полицијска држава. Делатност полиције по самој суштини ствари своди се на функцију принуде; задатак полиције, како то код Глеба Успенског оштроумно каже један сељак, састоји се у томе да "доводи и не пушта". Тиме она злу вољу или побуде штетне по друштво не уклања, не искорењује у суштини, него их само сузбија да се не испоље, као да их утерује унутра. Таква принуда има одређене иманентне границе своје ефективности; те крајње границе самим тим су и границе сваког аутоматског државно-правног усавршавања живота. Принуда је неопходна за обуздавање грешне људске воље, за заштиту живота од штетних последица такве воље. Међутим, настојање да се целокупни живот усмерава помоћу принуде доводи најпре до ропства, а онда и до неизбежне побуне злих сила које изналазе увек нове, неочекиване начине испољавања. Можемо рећи и више: чак и чисто морална принуда, дакле она која не апелује на физичку силу извршилаца власти – тамо где она делује на вољу просто извана, као притисак јавног мњења – може бити доживљена као неподношљива тиранија и у суштини бити тиранија; њен резултат често је или унутрашње тровање моралног живота лажима и фарисејским лицемерјем, или пак реакција у облику експлозије моралног разврата.

Ова размишљања чине суштину хришћанског односа према плановима реформисања друштва законским мерама, државним нормама и контролом, нарочито хришћански однос према законској реформи социјалних односа, том данас најактуелнијем друштвеном питању. Хришћанин у принципу има обавезу да одобри законске мере које у интересу разумног и праведног уређења људског живота ограничавају људски егоизам и произвољност или су директно усмерене против хаоса изазваног неометаним деловањем стихијских људских жеља, али је у исти мах свестан да и благотворно деловање свих мера које вољу обуздавају само споља има своје границе, да разуман и праведан поредак нужно захтева постављање дубљих темеља. Хришћанин може и мора да подржава, на пример, државну контролу над економијом, наравно само тамо где та контрола заиста штити социјални живот од хаоса и неправедности, али ће у исти мах бити против покушаја да држава управља целокупном економијом, тј. биће против плана да држава својом силом и принудом примора људе да поступају разумно и алтруистички. Том плану хришћанин ће супротставити задатак индивидуалног и колективног васпитавања људске воље у смеру њеног моралног усавршавања. Ако је, пак, реч о законодавним реформама, он ће, признајући неопходност извесног минимума социјалне сигурности, оличеног у аутоматизму закона, истрајавати на реформама које саме (како смо већ рекли) могу васпитно деловати на људску вољу. Краће речено, свестан своје хришћанске одговорности и за колективне, организоване, принудне мере, предузете због бриге за судбину својих ближњих, он ће у исти мах одбацивати сваки политички и социјални фанатизам, сваку веру да се пуноћа добра у људским односима може и, што је још горе, и треба остварити механичким мерама. Тој вери он ће супротстављати Христове речи: "Царство моје није од овога света". "Царство моје није од овога света" не значи да оно није намењено свету; напротив, силе Царства које "није од овога света" морају све дубље да продиру у свет и да га исцељују. То значи да је истинско, суштинско усавршавање света оствариво једино уз помоћ тих надсветских сила, тј. да иде из духовне дубине у којој је човек укорењен у Царству Божијем. Сваком политичком и социјалном фанатизму хришћанин ће зато супротстављати основни пут христијанизације живота – пут изнутра према вани.

Тај пут који из дубинског слоја моралног живота личности – а кроз слој личних односа човека према човеку у његовој конкретности и, даље, кроз слој колективних навика и напора на помоћи ближњима – води према спољашњим условима и системима друштвеног живота, није ништа друго до пут који из духовне дубине – где људска душа може директно да прима благодатне, спасоносне силе, да живи у Богу и буде саучесник "Царства Божијег" – води према несавршености "света", према царству "закона", суштински далеког од пуноће и савршенства хришћанске правде. Сваки корак на том путу који води из дубине према површини, од непоновљиво индивидуалног, личног, према оном општем које важи за све, од слободе према принуди, у исти мах нас одводи од пуноће благодатног живота, од истинске суштине конкретне хришћанске правде и све више приближава несавршеном царству безличног "закона" (упореди с оним што смо рекли у глави V, у делу 5). Понављајући и допуњујући оно што смо тамо рекли, посебно о појму "природног права", сада можемо рећи следеће: ако под "хришћанским животом", у апсолутном смислу тог појма, разумемо истински спашени и благодатним силама иманентно прожети живот, онда је појам "хришћански систем живота" суштински немогућ, contradictio in adjecto. У том смислу нема и не може бити ни "хришћанске државе", ни "хришћанског друштвеног поретка", ни "хришћанске економије", чак ни "хришћанске породице", а све из једноставног разлога што у "Царству Божијем", у надсветском слоју спасеног облагодаћеног живота нема ни државе, ни друштвених односа, ни економије, чак ни породице – тамо, по речи Христовој, постоји живот сличан животу анђела на небесима. Међутим, у исти мах, у релативном смислу – у смислу поретка који се у условима људске несавршене земаљске природе у највећој могућој мери приближио идеалу хришћанске правде, заповести поштовања личности сваког човека и делотворне љубави према ближњима – могући су и "хришћанска држава", и "хришћанско друштвено-економско уређење", и "хришћански однос према својини", и, тим више, "хришћанска породица". Овде су при томе могући небројиво многолики степени и стално – мада на свој крајњи циљ никад не доспело – приближавање циљу "христијанизације живота".

Враћамо се полазном мишљењу нашег разматрања о овом питању. Морално усавршавање света у смислу вођења хришћанске политике, тог настојања да се христијанизују општи услови и сам систем живота, само је начин на који благодатне силе љубави продиру у целокупну структуру људског живота кроз људску активност. За разлику од техничко-организационог усавршавања, то је богочовечански, а не чисто људски процес. Корен делотворне силе лежи при томе у оној дубини људске душе где се оно чисто људско природно додирује са благодатним божанским силама, где слобода није остварење оног што је човек наумио, није људска својевоља, него човеково послушно усвајање највише благодатне реалности. Што смо ближе том корену, тим јаче и очигледније делује та највиша, надљудска сила; што смо даље од њега, тим смо ближе површинском слоју чисто земаљског, световног живота, тим већу улогу игра чисто људска примена те силе, тим више се благодатни утицај божанског начела умањује, одражавајући се и преламајући у несавршености људске природе. У исти мах животворна и из дубине делујућа стваралачка сила постаје све више маханичка и рационалистичка. То увек морамо имати на уму. И као што ништа живо, чврсто и истински плодоносно не може постојати ако се не храни том унутрашњом животворном силом, која продире у људски живот кроз стихију слободе унутрашњег личног живота и личне љубави према конкретним људима, тако се истински плодотворна хришћанска политика мора остваривати у оним формама у којима је обезбеђена могућност највећег могућег саучествовања те унутрашње, у суштини богочовечанске сфере.

Из овога, између осталог, постаје јасна једна више него суштинска карактеристика неизбежног општег друштвено-политичког уређења живота. То уређење је у највећој мери нормално и плодоносно ако је резултат хармоничне координације многих малих савеза и друштвених организација, као што је организам резултат узајамних веза и координација многих живих ћелија и ткива. Управо у малим савезима друштвено уређење може у највећој мери да носи карактер личних односа конкретних људи, и зато је оно управо онакво какве су унутрашње моралне силе, док се неограничена власт већих организација, нарочито држава, неизбежно ослања или на бездушну принуду, на оно безлично функционисање општег закона које никад не узима у обзир конкретну моралну природу појединачног случаја, или на бирократију, хладну и равнодушну према конкретним животним потребама. Породица, савет станара исте зграде, свакојака мала професионална удружења и савези, добровољне хуманитарне организације, локална самоуправа – све су то канали кроз које животворни дух личних односа међу људима, самим тим и лични морални живот, продире у сферу принудних општих система и у максималној мери потпомаже да у њему делују благодатне силе унутрашње богочовечанске правде.

Не смемо заборављати да и у политици, као и у другим областима људског живота, заувек и безусловно важе речи Христове: "без мене не можете чинити ништа" (Јн 15; 5). Човек је крхко и на заблуде осуђено биће; и најбоље његове тежње су узалудне, често и погубне, често се управо у њима губи његов живи однос према Богу и правди Божијој, који се откривају у дубинама људске душе. И у политици молитвени начин мишљења, смерно стајање пред лицем Божијим, жива, врела љубав према човеку као лику Божијем, вреди више од најсмелијих и најумнијих планова усавршавања, које људи стварају и својевољно остварују.

Као да морално усавршавање живота стоји између она два раније објашњена потпуно различита задатка: задатка обичне спољашње заштите света од зла, и надљудског задатка спасења света. У својој неуморној и непрекидној борби против таме, светлост у свету прелази из обичне одбране у офанзиву, приморава таму да одступа даље и растерује је, додуше у одређеној и увек ограниченој мери. Никад не достижући у суштини за њега недостижни циљ спасења света, човек у својој тежњи према моралном усавршавању света иде према том циљу.