Опыт христианской этики и социальной философии
Усавршавање и чување света
жүктеу/скачать 2.43 Mb.
|
2. Усавршавање и чување светаУ извесном смислу мисао о усавршавању света, жеља да га учинимо срећнијим, разумнијим, бољим, лепшим, да уклонимо зло које влада у њему, страдање, бесмисао, хаос, неразумност, представља исконску, неуклоњиву и вечну машту људског срца. О њој Шилер пева: Es sprechen und träumen die Menschen viel Von künftigen, besseren Tagen; Nach einem glücklichen, goldenen Ziel Sieht man sie rennen und jagen. Die Welt wird alt und wird wieder jung Doch der Mensch hofft immer Verbesserung57. Сасвим је разумљиво да је та машта природна и легитимна. У најопштијем смислу она изражава напросто урођену тежњу човека, као и сваког живог бића уопште, као бољим условима живота, ка најпотпунијем задовољењу својих потреба. У ужем смислу она је израз нашег моралног живота, нашег моралног односа према реалности. Пошто ниједан, па ни морални идеал не зависи од емпиријске реалности, пошто је он, напротив, њен суверени судија, онда морална активност, као и свака стваралачка активност уопште, представља покушај да се идеал оваплоти у животу, да се фактичко устројство света приближи ономе што ми сматрамо идеалним стањем света. Можемо рећи да у сваком моменту пракичног, активног живота ми на неки начин, мање или више, потпуно или делимично, исправљамо постојеће, прилагођавамо га нашим потребама, жељама и идеалима. Доктор који лечи болесника, полицајац који хапси преступника или успоставља нарушени ред, педагог који васпитава и обучава децу, политичар који проглашењем закона и склапањем уговора уређује систем живота у земљи или односе међу народима, чак и мајка која умива дете и распрема собу, и куварица која спрема ручак, свак на свој начин и у својој области отклања недостатке живота, задовољава животне потребе, тј. достиже већи склад између људских потреба и фактичког стања света. Већ из ових примера видимо да је тај замашни општи појам исправљања света шири од специфичног појма усавршавања. То свакодневно, уобичајено, непрестано задовољавање људских потреба, исправљање сталног квара света, то поновно успостављање онога што у њему нестаје, што се уништава, ми разликујемо од задтка исправљања света у смислу његовог обогаћења и побољшања, дакле од задатка реформисања света. Разабирајући смисао те разлике, констатујемо да је делатност – која је усмерена на исправљање онога што је покварено или на замену онога што је уништено, или што је нестало, нечим што има исту вредност као и оно, или је усмерена на одржавање стања света на уобичајеном нивоу – само друга врста делатности, усмерена на подизање његовог нивоа, на његово обогаћивање новим добрима – речју, на усавршавање живота у ужем смислу. Делатност механичара који поправља покварену машину за нас није исто што и делатност изумитеља нових досад непостојећих усавршених машина; делатност лекара који лечи болесника за нас није исто што и стваралачка делатност генија који у медицини откривају нове, боље начине лечења болести; свакодневни посао педагога није исто што и реформа система образовања и васпитања, једнолични посао администратора није исто што и државна и социјална реформа итд. Ови примери и сама идеја коју они потврђују толико су банални да већ и само њихово навођење представља непотребни педантизам. Често оно најобичније и најбаналније најтеже примећујемо, и зато није на одмет да га помињемо. Нарочито ова банална малочас поменута мисао отклања један за последњих неколико векова дубоко укорењени неспоразум у разумевању природе друштвеног и моралног живота. Тај неспоразум је садржан у предрасуди да је једном успостваљени систем или ниво света трајно чврст. Често нам се чини да је оно што је једном достигнуто самим тим и заувек успостављено, неуништиво. Из тог онда настаје мишљење да је свако исправљање, свака активност уопште, која је усмерена на прилагођавање реалности нашим потребама и жељама, у исти мах и побољшавање, усавршавање света, његово обогаћивање, раст његовог квалитативног или вредносног нивоа. Управо на овоме је заснована потпуно произвољна и тек однедавно све мање популарна идеја о предодређености прогреса, коју смо ми одбацили већ на почетку нашег размишљања. По аналогији са ситуацијом у којој нам је задато да идемо само напред, и у којој се онда, чим пређемо део пута, увек налазимо ближе циљу него његовом почетку, многи мисле да се једном достигнуто стање не може вратити назад, да не може ишчезнути, и да се зато у сваком погледу увек крећемо напред, и да немамо разлога за бригу о оном што смо већ достигли, што већ поседујемо. Донедавно је у биологији теорија еволуције замишљала, као нешто потпуно очигледно да је еволуција, схваћена у општем смислу као развој, тј. као историјски след настанка врста или форми организама, у исти мах прогресивна еволуција, да, дакле, једноставније организме замењују све савршенији, сложенији и животу прилагоћенији организми или врсте; док је потврђена чињеница да упоредо са прогресивном еволуцијом постоји и регресивна еволуција, кретање уназад на путу усавршавања живих бића, или игнорисана, или је изгледала као редак изузетак који само мало квари општу утешну слику еволуције. Познато је да је то површно и у суштини лажно биолошко учење било пренето у област друштвених наука; а можда је већ дотад формирана идеја културног и социјалног прогреса сама допринела учвршћењу тог биолошког учења и пре него што је оно њу привидно потврдило. Последњу научну основу тог погледа чинило је оно у физици и хемији још у XIX веку уврежено мишљење – у форми овде већ помињаних, додуше у другом контексту, закона о очувању материје и енергије – да у свету уопште не постоји уништење, да овај по својој суштини постојани и стабилни свет, како рече немачки философ XIX века Алојз Рил, представља "конзервативни систем". То мишљење претпоставља следеће: у свету ништа не нестаје, али ништа и не настаје, ништа се не ствара, у њему нема ни разарања, ни стварања, свет је у својој основи вечно непокретан, овакав је какав јесте, и у њему, заправо, нема шта да се ради, не остаје места за човекову свесну стваралачку активност. То је у ствари био покушај оживљавања старог античког учења елејске школе да свака промена, свако кретање није ништа друго него "привид". Захваљујући недоследности, својственој људском мишљењу које се руководи симпатијама и жељама, друштвено-морални поглед на свет XIX века позајмио је од елејаца само идеју о немогућности разарања с циљем да уздигне лакоћу и могућнст позитивне промене, односно стварања новог и бољег. Идејна магла, на којој је тај начин мишљења био заснован, данас се већ распршила. Помињали смо још у уводу да су страшни потреси које смо преживели – неочекивани препород најстрашнијег варварства у срцу културне Европе и употреба највећих достугнућа научног прогреса за уништавање живота и културе – распршили веру у предодређеност, лакоћу и непрекидност прогреса. Историјске науке су објасниле како културу процвата замењује култура уништавања, како епоху културе смењује култура варварства. Даљи развој друштвених наука пољуљао је поједностављено-хармонично дарвинистичко мишљење да се органи непрекидно и прогресивно развијају захваљујући њиховом све већем, сталном прилагођавању средини, и открио да су процеси и прогресивне и регресивне еволуције у знатној мери спонтани. Напокон, најновији развој физичко-хемијских наука показао је да ни основни, исконски састав света уопште није тако постојан и чврст, како су то претпостављали закони о очувању материје и енергије, јер се, на пример, материја у одређеним случајевима распада и нестаје; и ако је тачно да је енергија у својој суштини неуништива, онда се по мишљењу већине физичара количина активности коју она производи фатално смањује, а све због ентропије, тако да се свет приближава стању равномерне расејаности активности, еквивалентне стању мировања у смрти; и ако други физичари верују да постоје стваралачке инстанце које могу да попуне то стално губљење корисног дејства света, онда су ти стваралачки процеси у сваком случају схваћени само као компензација деструктивних процеса. Нема, уосталом, потребе да се удубљујемо у апстрактна достигнућа савремене науке да би нам било јасно да је знатан, највећи део људске активности усмерен на просто одржавање живота на једном достигнутом нивоу. Сва огромна маса економске енергије човечанства троши се на стално обнављање потрошених, тј. уништених добара, неопходних за живот, на просто одржавање живота. Људи раде да би и сутра живели, и то нимало горе него данас, или, једноставно речено, да сутра не би умрли од глади. Друштвени организам по општем правилу функционише готово исто као и индивидуални организам који свој живот одржава исхраном и дисањем и тако истрошене ћелије обнавља новим. Исто тако и у животу врсте рађање нових организама компензује смрт старих. Ове и њима сличне елементарне чињенице потврђују да је за одржање живота у стационарном стању, тј. на претходном нивоу, потребна огромна и интензивна енергија. Јасно је да исто ово можемо применити и на све области људске културе: потребни су енергични и стални напори да се у смени поколења не изгуби накупљена залиха знања, моралних навика, да достигнути општи ниво живота не опадне. Сем тога, политичко искуство нашег времена говори да је за заштиту једном достигнутог обима и нивоа културе од моћних и на њега директно усмерених рушилачких сила потребна велика и стална енергија. Свако даље оплемењивање, сваки "прогрес" представља само додатну тековину и она се може, а сходно нашој машти и нашим жељама и мора надограђивати на то чување већ постојећег, које ни у ком случају није осигурано нити може бити једини циљ наше активности. Ма колико се конзерватизам изопачује у егоистичка настојања владајуће класе да своје привилегије и своје себично уживање у вишем нивоу живота заштити од настојања ширих слојева да и они учествују у томе, ипак тај "конзерватизам", односно тај задатак да се раније накупљено материјално и духовно наслеђе одржи, заштити и спаси од стално претећег нестанка, по својој идеји остаје један од неуклоњивих задатака људског духа, у најмању руку исто онолико насушно потребан колико и тежња ка "прогресу", ка даљем усавршавању живота. Оба та задатка често, чак у већини случајева, међусобно се сукобљавају, надмећу и налазе у стању узајамног конфликта, али само онда кад су погрешно постављени, кад је изопачен њихов основни замисао. Као што се нови спрат зграде не подиже рушењем њеног темеља, тако се и сваки прогрес једном својом страном, како смо то већ рекли, наставља на чување већ достигнутог, али је пре тога и другом својом страном и сам изникао из раније накупљених сила. Као што слободу осигурава једино традиција, како то мудро рече Дизраели, тако и уопште свако успешно и трајно стварање новога потпуно зависи од стабилности здравих сила друштвеног организма, чврсто укорењеног у сопственом, познатом старом тлу. И више од тога: оба задатка су међусобно повезана и усклађена управо зато што су њихове природе у основи идентичне. Ни чување старих, већ остварених добара није, тако рећи, обично, пасивно, да кажемо полицијско стајање на стражи које их обезбеђује; оно је, како смо видели, стваралачко надокнађивање онога старог које нестаје и умире. Рађање нових ћелија у организму у току његовог раста и сазревања и рађање нових ћелија које замењују истрошене и изумрле – генерација и регенерација, рекли би зоолози – један је те исти стваралачки процес; чак и обичну борбу против страног микроорганизма, који је продро у организам и разара га, води иста та стваралачка енергија организма. Ова општа размишљања елементарне животне мудрости још више долазе до изражаја кад их повежемо с основном темом наших размишљања. Целокупни ток свих наших размишљања показује да се налазимо пред рационално необјашњивом, али неуклоњивом општом чињеницом људског живота – пред тајанственом силом зла и греха у свету. Непријатељ против кога нам је суђено да се боримо није случајни, привремени, споља придошли непријатељ, већ стално присутни унутрашњи непријатељ, скривен у дубинама нашег срца, једном речју – грех. На крају крајева, сила уништавања и смрти, ма где она била, у органском животу или у области морала и културе, остаје сила греха, "таме". Управо зато задатак свакидашње одбране живота добија такав првостепени значај. Ако у борби против тог исконског унутрашњег непријатеља, "кнеза овога света", успемо да га одбацимо назад, да га принудимо на одступање или ослабимо његову моћ, то је посебан успех; али свакодневно неуморно пружање отпора, елементарна храбра одбрана од њега јесте успех, и у сваком случају наша стална обавеза. Никад не смемо заборављати да коначна победа овде није могућа; и после најблиставијих успеха морамо остајати на стражи, будно мотрити и прозрети све непријатељске замисли противника, не сметати с ума да је он спреман да прикупља снаге за нови напад, да се неуништива сила греха увек може открити у новим, потпуно неочекиваним облицима. жүктеу/скачать 2.43 Mb. Достарыңызбен бөлісу:
|