Опыт христианской этики и социальной философии

4. Смисао историје

Све досад речено, и посебно критика вере у прогрес, у предодређено стално усавршавање живота, природно изазива један приговор или сумњу. Могу нам рећи: ако је све тако, не следи ли онда из тога да је светска историја лишена сваког смисла, није ли она бесмислено и бесциљно тумарање или бурно таласање без икаквог одређеног правца, или – да узмемо дубокоумни и врло прецизни израз Достојевског – "ђаволов водвиљ"? Људско срце, а за њим и људски ум, не могу стати на таквом негативном и погубном закључку. Тад би и лични живот свакога од нас изгубио сваки смисао: лични живот је нераздвојиво уплетен у живот целокупног људског рода, и зато би нужно био бесмислен као и овај последњи. Ако достигнућа живота свакога од нас нису полазне или упоришне тачке за даља достигнућа наше деце и будућих генерација, ако све што смо постигли нестаје без трага, ако то ником не треба, онда нема смисла да се око било чега трудимо и бринемо; тада би нам једино преостало да се предамо оној мудрости очаја, израженој у циничној пароли carpe diem⁶¹. Не одводи ли нас наше размишљање у ћорсокак, и то оног истог циничног неверовања из кога је тражило излаз?

Општи одговор на овај приговор или сумњу садржан је већ у аргументима нашег уводног размишљања, које је указало на основе наше вере у Провиђење, у Промисао Божији. Видели смо да, као прво, имамо право да тврдимо да више божанске силе делотворно учествују у развоју живота човека и света, и, као друго, да верујемо у тајанствени, нашем разуму недоступни смисао живота, одређен Промишљу Божијом, која управља васцелим светом. Религиозни човек не сумња да светска историја има неки, макар њему и недоступни, виши смисао, тј. да иде одређеним правцем, да има одређени циљ, као што не сумња да његов лични живот није спој бесмислених случајности, него да је према нечему унапред одређен, односно да њиме управља воља Оца нашег небескога. Цело питање садржано је само у томе у којој мери нам је дато да схватимо тај смисао, да допремо до тајне Божије Промисли.

Кад је реч о нашем личном животу, свако од нас има барем шансу да схвати његов смисао, да дозна ради чега је био послат у свет, какав је разумски план који даје смисао редоследу споља гледано случајних трагичних перипетија, веза између појединих епоха и догађаја његовог земаљског постојања. Та шанса нам је дата у тренутку умирања, кад се целокупни филм нашег живота одвија пред нашим духовним погледом. Већ смо у уводу казали да смо неку ствар разумели тек онда кад успемо да је сагледамо као целину, у свој њеној пуноћи. С разумевањем живота ствари стоје исто као с разумевањем уметничког дела, нарочито драмског дела: унутрашња веза појединих епизода, идеја, веза која управља свима њима, постаје јасна кад се драма приведе крају и када се завеса спушта последњи пут. Наравно, није сваки лични живот завршено, хармонично, савршено уметничко дело; најчешће је то редак изузетак. Уколико сами стварамо свој живот, онда смо невешти уметници, и сувише често чинимо много тога што само запетљава, компликује и квари уметничко јединство целине. Може се, ипак, десити да у нашој свести и кроз сва та изопачења и грешке сине план целине, и у трену када га постанемо свесни често можемо чак схватити какав су виши, раније нама нејасни, смисао имале и саме наше заблуде.

У потпуно другачијем положају налазимо се у погледу општељудске, светске историје. Ми се увек налазимо на њеној средини, и нама није дато да је видимо до краја; свако међу нама је принуђен да оде из позоришта пре спуштања завесе; ово што смо успели да сазнамо и осетимо само је почетак нечега што се наставља и ми не знамо шта ће даље бити, ми нисмо у стању да сагледамо светску драму у целини, самим тим ни да схватимо њен смисао. И више од тога: ми нисмо у позоришту од почетка драме, ми улазимо у њега тек на средини радње и присуствујемо само једном делу те радње, без почетка и краја; и мада имамо могућност да сазнамо – увек непотпуно – шта се десило пре нашег доласка (у томе се и састоји историјско знање), нашу пажњу, ипак, преокупира само тај одломак драме који видимо – у историји то називамо "нашим временом" – само нам оно даје пуноћу утисака; једино на основу њега судимо о прошлости и понешто наслућујемо о будућности; то је онај неизбежни узрок наше сужене и лажне перспективе.

Зато су сви покушаји рационалног "схватања" драме светске историје, одређивања њеног "смисла", њене основне идеје, осуђени да остану беспомоћни, у суштини бескорисни и узалудни. Такве покушаје налазимо у оном што називамо "философијом историје", тој најпроблематичнијој и најмање остваривој од свих замисли уопштеног схватања живота које је изнето у "философији". Од првог покушаја разумевања светске историје код бл. Августина све до Хегелове класичне конструкције "философије историје", која је служила као образац за све касније покушаје те врсте, људско мишљење, убеђено у постојање општег плана светске историје, у овај или онај облик вере у "Провиђење", покушавало је да продре у тајну тог плана. Сви такви покушаји релативно брзо застаревају, за све њих у даљем току историје и историјске самосвести спласне интересовање које су у своје време побуђивали, сви су они и самом својом суштином осуђени на неуспех и остају неадекватни своме предмету. Свака конструкција овде остаје произвољна и свака у себи носи две заблуде без којих она уопште не би била могућа. Пошто ништа не знамо о будућности, пошто нисмо у стању ни да замислимо њен садржај (у најмању руку оне даље будућности), онда ми нехотице схватамо наше време, "садашњост", као неки завршетак целог историјског процеса, тј. као његов крај, или, у најмању руку, као приближавање крају. Са друге стране, та садашњост стоји у центру наше пажње, чиме наша заинтересованост за прошлост и могућност њеног разумевања постаје све мања и мања, у мери у којој се та прошлост удаљује од нас. Миленијуми прадавне прошлости изгледају нам мање важни од векова нама блиске прошлости или од деценија најближе прошлости, оне која је протекла пред нашим очима. И мада имамо основа за мишљење да историја заиста представља, барем у одређеном смислу, процес све бржег кретања, ипак је потпуно очигледно да је таква неизбежна оцена у највећој мери једноставно грешка перспективе, проистекла из нашег чисто субјективног интересовања за садашњост. Уз извесна преувеличавања можемо рећи да све "философије историје" почивају на следећој периодизацији: 1) од Адама до мога деде, 2) од мога деде до мене, 3) ја, моја епоха и све што из ње следи. Произвољност перспективе пада у очи сваком непристрасном уму. Шта се о овом може рећи, а да то буде заиста објективно?

Као богочовечански процес, светска историја је заснована на узајамном деловању између божанске силе Светлости, већ изливене у светски живот, и човека који је прихвата или, јој се, напротив, заједно са светом супротставља. Зато у историји морамо разликовати две стране: деловање саме божанске силе светлости, која вуче човека и свет према победи над тамом, и њену чисто људску страну. Усавршавање света зато може бити двојако: оно је или увођење у људску душу самог божанског начела Светлости, тј. правде и истине Христове, и то је суштинско усавршавање – морално и духовно, или, пак, чисто људско усавршавање, дакле скупљање људских снага као оруђа која могу да служе добру; то је техничко усавршавање у општем, широком смислу речи, или, тачније речено, интелектуално усавршавање. Прво ћемо нешто рећи о интелектуалном усавршавању.