Свет као појава "светлости у тами"

6. Свет као појава "светлости у тами"

Схватања, која смо објаснили у овој глави, уносе неку нову нијансу смисла у основну тему нашег размишљања – у проблематику "светлости" која "светли у тами" – у извесном смислу потпомажу разумевање тог односа. Досад смо разматрали однос између "светлости" и "таме" у његовом примарном, основном онтолошком смислу. У том примарном смислу "светлост" је светлост божанског Логоса – надсветска и извансветска светлост која је по самој суштини изван света и сама о себи каже "нисам од света" (Јн 17; 14). У тој синтагми под "светом" се подразумева начело супротно светлости, дакле оно светлости супротстављено царство таме које ту светлост не прима; свет је у том смислу област у којој постоји "власт таме" (Лк 22; 53), она област постојања над којом влада "кнез овога света" (Јн 12; 31). О свету је у том смислу казано да "сав у злу лежи" (1Јн 5; 19) и заповеђено: "не љубите света ни што је у свету" (1Јн 2; 15).

Ни у чему не мењајући тај основни дуализам, и само га допуњујући новим мишљењем, сада тај појам света открива да означава дело Божије, онтолошку основу постојања човека – тог лика Божијег и носиоца Духа Божијег – и, самим тим, оваплоћење силе и славе Божије, које нам је сад постало јасно.

Потпуно је очигледно да Јеванђеље и Нови завет "свет" схватају у два различита, рекло би се и директно супротстављена смисла. На то смо већ морали да указујемо: заповест "не љубите света" важи истовремено с указивањем да Бог "тако заволе свет" да је за њега "Сина својега Јединороднога дао" (Јн 3; 16), као и са речима Самог Христа "дођох ... да спасим свет" (Јн 12; 47). У првом смислу "свет" се поистовећује или са самом тамом, или с постојањем, уколико је оно утонуло у таму, уколико је изопачено грехом. У другом смислу свет је дело Божије, царство тварног и људског постојања које кнез овога света само угњетава, царство које страда од таме што га је захватила, и жуди за спасењем. У том смислу свет не означава супротност Царству Божијем, него живог носиоца бића којем је предодређено да се преобрази у Царство Божије и ради кога је то Царство "припремљено од постања света" (Мт 25; 34). У једном смислу Христос говори о свету као о непријатељу којег је Он победио ("не бојте се, ја сам победио свет") (Јн 16; 33), у другом, пак, смислу Христов подвиг се састоји управо у спасењу света. Парадоксално заоштравајући тај двојни, двосмислени појам света, можемо рећи, у потпуном складу с аутентичним смислом Јеванђеља као благе вести: спасење "света" састоји се управо у његовом ослобођењу од власти "света", а то значи: у спасењу дела и лика Божијег из стања таме или утонулости у таму.

Тај двоструки смисао појма "света" не би уопште побуђивао нашу пажњу, био би потпуно небитан, кад бисмо могли да га сматрамо једноставним недостатком или противречјем у терминологији Јеванђеља и Новог завета. У ствари, тај двоструки смисао има своју основу у самом дуализму онтолошке природе света. Из свега што смо раније рекли у вези овог, наиме, да спасење света по самој суштини није замисливо у границама самог света, да, другим речима, није могуће без промене сад уобичајене природе или категоријалне форме света, његовог данашњег "еона", већ да означава такав преображај света који уједно значи и сам крај света у уобичајеном смислу те речи, а самим тим и прелазак на нову творевину – из свега тога само је по себи јасно да "свет", овакав каквим га ми знамо, представља несавршену, изопачену творевину; у том смислу Нови завет под "светом" разуме само несавршено, грехом изопачено стање творевине. Упоредо с овим свет има и ону страну којом је он сама примарна супстанција или сам живи носилац свега створенога. У том смислу, будући сродан са својим Творцем, свет је нешто драгоцено, свето, прелепо, и с те своје стране свет је објекат Божије љубави, објекат спасења, или – што је исто – субјект, којем је обећан и припремљен преображени живот у "Царству Божијем".

Ако свет схватимо у овом последњем смислу, дакле као конкретну реалност свега створенога, ако основне симболе наше теме, "светлост" и таму", и даље користимо за изношење својих мисли, онда морамо рећи да је "тама" ипак само спољашња опна света: мисао да свет "сав у злу лежи" значи да свет лежи у тами. Тачно је да је свет утонуо у таму, да га је она захватила, али сам по себи, по свом примарном унутрашњем саставу свет није тама. Као творевина божанске светлости, као оно што потиче од Логоса и носи печат тог свог порекла, свет скрива у својим дубинама начело светлости, и оно, као нека "природна светлост", чини његову првосаздану суштину; та природна и самој творевини својствена светлост није ништа друго до одраз Божанске светлости – то је одражена светлост, као што је месечева светлост само одраз сунчеве светлости.

Управо због овог узајамног односа проблематику света и његовог постојања, садржану у речима "светлост светли у тами", нисмо исцрпили тиме што смо рекли да Божански праизвор светлости наилази на њему супротстављену таму света. Напоредо с овим примарним узајамним односом постоји и други, из њега изведени однос, нека врста његове допуне: "светлост светли у тами" још и у том смислу да "светлост" – обасјавајући "свакога човека који долази на свет" (Јн 1; 9), или, што је исто, прожимајући супстанцијалну основу света и, у том свом секундарном облику, образујући најдубље биће, само невидљиво средиште свега створенога – обитава само у тим невидљивим дубинама света, остајући споља окружена и стешњена тамном и непопустљивом опном света, коју она зато није у стању да до краја растера и озари.

Од конфесионалних неслагања у разумевању хришћанског откривења једно од најбитнијих, управо по својим практичним последицама, је оно које традиционалним богословским терминима можемо означити као неслагање о односу између "природе" и "благодати". По католичком (такође и православном) схватању свет у својој онтолошкој праоснови, као творевина Божија, већ садржи у себи потенцијално и у несавршеном облику иста она позитивна начела која у савршеном облику чине суштину благодатних сила, тако да "благодат не укида природу, него је усавршава" ("gratia naturam non tollit, sed perficit"). Овом схватању, које смо поткрепили знаменитом формулацијом Томе Аквинског, оштро је супротстављено убеђење религиозне свести реформације да је греховна природа палога света суштински супротстављена надсветским благодатним силама, да између природе и благодати постоји неки бездан, да прелажење из једне области у другу обавезно подразумева одређени скок. Потпуно оправдани протест религиозне свести реформације садржавао је драгоцено подсећање на суштинску основу хришћанског откривења самим тим што је био усмерен против практичног скрнављења хришћанске вере до којег је дошло због заборављања или несхватања принципијелне разлике између "природе" и "благодати", између "света" и "Царства Божијег", између човекове грешности и несавршености (укључујући ту и чињеницу да људи репрезентују и саму Цркву Христову) и идеалног савршенства благодатних сила, које се кроз Христа изливају из самог Бога. У нашем објашњењу основног хришћанског поимања живота симболима "светлости" која "светли у тами", ми смо истакли основни значај тог принципијелног дуализма између "Царства Божијег" и "света".

У томе је садржана основна разлика између хришћанске свести и сваког апстрактног дуализма манихејског или гностичког типа. Иако хришћанска свест, како смо то детаљно покушавали да покажемо, као свој суштински моменат садржи у себи признање дуализма између "светлости" и "таме", ипак читав духовни бездан раздваја ту свест од тог мрачног погледа на свет, погледа који презире и мрзи свет јер га види као чисто оваплоћење "таме". Ако је речено да Бог "тако заволе свет" да је за њега "Сина својега Јединороднога дао", и ако највиша заповест нашег живота јесте тежња да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески, онда је јасно да и у том погледу морамо следити његов пример и волети свет (наравно, у сасвим другом смислу, од смисла који је садржан у заповести "не љубите света ни што је у свету"). Одбацивање света као сфере таме мора бити сједињено с љубављу према светој првосазданој суштини света која одражава светлост Логоса као творца света. Одбацујући свет у његовој емпиријској природи као сферу у којој делују силе таме, ми смо обавезни да у исти мах волимо све што у свету одражава његову исконску онтолошку суштину – свако конкретно оваплоћење "живе душе" у свету. Признање светости првосаздане природе свега створенога, увиђање да је творевина одраз и лик оне божанске Светлости која ју је створила, чини онтолошку претпоставку хришћанске заповести љубави према ближњима, побожног односа према достојанству човека као лика Божијег и чак "чеда Божијег".

Све је то више од апстрактних богословских размишљања. Целокупна историја људског рода и посебно историја хришћанског света сведочи о томе да признање само трансцендентне светиње надсветског Божанства, праћено одбацивањем света и човека као грешног, нечистог и Богу супротног начела, представља ону духовну оријентацију која спутава стваралачко усавршавање света и човека и својим фанатизмом доводи до доминације рушилачке мржње и нељудскости. Можемо рећи да је таква оријентација директно супротна основном смислу хришћанске вере као вести о Богочовечности, о исконској сродности између Бога и човека и, самим тим, посредно, о сродности између Творца и творевине уопште, без обзира на сву дубину разлике међу њима. Историја је посведочила да је истински плодоносна и благотворна само супротна духовна оријентација у којој се Светиња Божанства поштује како у њеној одвојено-надсветској суштини, тако и у њеном иманентном присуствовању и у њеном конкретном одражавању у оквирима саме творевине. Један од најсудбоноснијих и најпогубнијих неспразума у историји хришћанског света (који смо већ морали да спомињемо) састоји се у томе што су се и идеја светости и достојанства човека, и делотворна љубав према човеку, исто као и побожна брига и занимање о природи света, из којих је настало ново научно схватање света, у знатној мери развили као опозиција хришћанском погледу на свет. Хуманизам и – ако је дозвољено да употребимо нови термин – "космизам", односно целокупно културно стваралаштво које је засновано на љубави према човеку и свету, попримили су облик антихришћанског и чак антирелигиозног мишљења, мада су они фактички природни резултати хришћанске вере, благе вести, без које би били незамисливи. У историји хришћанске вере и мишљења било је неких изузетних достигнућа у којима је управо из дубина одвојене, просветљене надсветске свести црпљен побожни и љубављу испуњени однос према свему створеноме, према човеку и свету. Таква је дивна појава св. Фрање Асишког, таква је слободна мистика Мајстора Екарта, таква је грандиозна интелектуална синтеза хришћанске философије кардинала Николе Кузанског. Такви су и неки представници руске хришћанске мисли. У најмању руку од ренесансе и реформације и касније, у епохи рационализма и просветитељске философије, доминантни правац људског религиозног мишљења је већ изгубио оно свесно хармонично јединство и стварао утисак да су хришћанство и хуманизам неприродно супротстављени, као и хришћанство и побожна пажња према Божијем свету. Хришћанска свест, после тешког и поучног искуства прошлих векова, нема важнијег задатка од васпостављања исконског, истинског смисла хришћанске вере, тј. њене нераскидиве повезаности с истинском човечношћу и с религиозно утемељеном љубављу према свему створеноме.

Из љубави према свему створеноме и његовом врху и највишем изразу – човеку – из поштовања према човеку као тварном носиоцу божанске светлости, произилази једна од основних заповести хришћанске свести, поштовање слободе, култ слободе као стихије, једине која омогућује светлости да се бори против таме и да јој одолева. Ако слобода као самовоља јесте знак да је човек отпао од Бога и да због тога неизбежно пада у власт ђавола, (тај међусобни однос необично је снажно и убедљиво изразио Достојевски), онда слобода као општа спонтаност унутрашњег живота и мотивације јесте надземаљска инстанца у човеку у којој се открива његова Боголикост. "Где је Дух Господњи, онде је слобода" (2Кор 3; 17), јер он делује само у слободи и кроз слободу. И поред све човекове несавршености, самим тим и несавршености његове слободе, и поред све неизбежности да слобода такође буде и слобода тумарања и заблуда, ништа на свету не може заменити ту стихију, и сваки покушај да се човек спаси или да му се помогне изван слободе и упркос њој представља и богохуљење и погубну заблуду. "Закон" може (и треба) да ограничава слободу, уколико она, као слобода зла, доноси разарање свету; али свако позитивно морално стваралаштво дело је благодати која делује једино у слободи и кроз њу. Заборављање ове истине је највећи грех у који је историјско хришћанство упало током многих векова, тај заборав је извор његове слабости и све опозиције против њега. Уважавање слободног унутрашњег човековог бића је неопходан израз истинске љубави према човеку – те централне хришћанске заповести.

Теоријско, догматско оправдање оваквог моралног става садржано је у горе назначеној тези да творевина – човек и свет – као таква, није царство таме, него, напротив, у својој првосазданој основи светлост, одражена светлост, која, слично свом Божанском праизвору, само "светли у тами", тј. принуђена је да у емпиријском свету трпи супротстављање тамних сила које чине опну света. Хришћанство је религија Богочовечанства, а не манихејство, не гностицизам, још мање апстрактни теизам који познаје само трансцендентног, надсветског Бога, и између Творца и творевине ставља непролазни бездан; хришћанство, као религија Боговаплоћења, по самој својој суштини је панентеизам, дакле признање да су човек и свет (у њиховој првобитној дубинској суштини) укорењени у Богу, да божанске силе, енергије Божанског бића иманентно присуствују у самој творевини. Схватање да је Бог трансцендентан свету и дуализам између божанске Светлости и таме овога света сједињује се у њему са тврдњом, која по смелој, али веома прецизној и истинитој формулацији Николе Кузанског каже да постоји "јединство Творца у Творцу и творевини". Само овај став пружа чврсту основу за спајање религиозног радикализма – вере у власт апсолутне правде Божије над свим силама овога света – с религиозним реализмом, са трпељивим и пуним љубави односом према светињи човека и света, макар свет био затамњен и изопачен силама греха. Тај став је подједнако супротстављен и ограниченој, хладној равнодушности према злу, спремности на покоравање злим силама овога света, и помахниталом фанатизму у којем се машта о спасењу света изрођава у мржњу и презир према конкретној природи човека и света, у противприродну жудњу да их, у име њиховог спасења, поробе и униште.