Садржај Уз ову књигу������������������������������������������������ 15

Пут из отаџбине патријараха, Харана, у земљу Ханан иде према југу

више од 1000 километара. Низ реку Белих иде се до Еуфрата, па за­

тим даље једним хиљаду година старим караванским путем преко оазе

Палмира, библијског Тадмора, према Дамаску, па потом југозападно на

Генисаретско језеро. То је један од великих трговачких путева који од

памтивека воде са Еуфрата на Јордан, од богатстава Месопотамије до

феничанских поморских градова на Средоземном мору, и према дале­

кој земљи на Нилу, Египту.

Ко данас хоће да прати Аврамов пут тај мора имати 4 визе: за Турску,

у којој лежи Харан, за Сирију, за деоницу пута од Еуфрата преко Дамаска

на Јордан, и за државе Јордан и Израел између којих је подељен стари

Ханан. У доба оца патријараха било је у томе погледу лакше. Јер на овој

дугачкој релацији он је прошао само једну једину велику државу, краље­

вину Мари коју је напустио. Мањи градови ­ државе измећу Еуфрата и

Нила могли су се лако обићи. Пут према Ханану био је слободан.

Први већи град који је Аврам морао да прође постоји још и данас:

Дамаск.

пролеће диван доживљај.

Прастара варош са својим узаним улицима и мрачним базарским

пролазима, са својим џамијама и остацима римских грађевина лежи

усред једне широке плодне равнице. Када Арапи говоре о рају, они ми­

сле на Дамаск. Који је тo још град у Средоземљу који би се могао мери­

ти са овим градом, који свако пролеће обрасте невиђено дивним шаре­

ним цветовима! У безбројним баштама, на пољским рудинама испред

његових зидина бујају кајсије и лешници у ружичастој боји. Расцвета­

ло дрвеће окружује и благо брдовити пут који води према југозападу.

Плодне њиве смењују се са луговима маслинки и великим плантажама

дудова. Високо горе, са десне стране пута, извире река Ел Барада, која

овој земљи дарује плодност. Овде се из цветне равнице уздиже у небо

67

ХАРАН


Ти


г


ар

МЕМФИС

Овим путем је Отац

патријараха кренуо из

царства Мари у Ханан

снажни и чувени Јермон, висок 2750 метара. У боковима овог планин­

ског гребена, на југу, налазе се изворишта Јордана. Наткриљујући обе

земље он даје утисак да је природа поставила ово брдо да буде џинов­

ски граничник између Сирије и Палестине. За време жарке летње јаре,

његови врхови су и тада покривени снегом. Утисак је утолико снажни­

ји, што мало даље, улево од пута, ишчезава зеленило њива. Монотони

сиви брежуљци, испресецани сувим долинама, простиру се у таласима

све до далеког устрепталог хоризонта, где почиње ужарена Сиријска

пустиња ­ отаџбина номада. Цео сат и по путује се узбрдо. Њиве и лу­

гови све су ређи, а зеленило све више ишчезава у пешчано сивило сте­

пе. Тада одједном пут се укршта са цевима једног великог нафтовода.

Нафта која ту протиче већ је превалила огроман пут. Њен пут је почео

из нафтиних торњева Бахреинских острва, усред Персијског залива,

одавде 1500 км далеко. Он се завршава у лучком граду Саиди на Средо­

земном мору. Саида, то је стари библијски Сидон.

Иза једног планинског венца, одједном се указује брдовита Гали­

леја. Само неколико минута касније долази пасошка контрола. Сирија

остаје иза нас. Пут сада води преко једног малог моста. Испод његових

лукова хита једна узана речица. То је Јордан: ми смо у Палестини, у мла­

дој држави Израел.

После 10 км вожње између тамних базалтних стена из дубине у све­

тлом плаветнилу блиста Генисаретско језеро. На овом тихом језеру, где

изгледа као да је време стало, некада је проповедао Исус из једне лађе,

испред малог Капернаума. Овде је он рекао Петру да баци мреже и да

улови мноштво риба. А две хиљаде година пре тога на његовој обали

68
БЕНИ-ХАСАН

У ХАНАН

АВРААМОВ ПУТ

ЈЕРУСАЛИМ

ред Генисаретског језера.

Ханан је узани брдовити појас између обале Средоземног мора и

ивица пустиње, од Газе на југу све горе на север према Емату на обала­

ма Оронта.

Ханан је „земља пурпура“. Овај назив дугује једном производу земље

који је у старом веку био веома тражен. Још у најраније доба становни­

ци су из једног морског пужа ­ murex ­ који је код њих био одомаћен,

вадили чувено средство за бојење у античком свету ­ пурпур. Тај пуж

био је толико редак, а пурпур се веома тешко добијао, па се стога про­

давао тако скупо да су га само богаташи могли плаћати. Одећа офарба­

на пурпурном бојом важила је свуда по старом Оријенту као знак висо­

ког друштвеног ранга. Грци су фабриканте пурпура и бојаџије на обали

Средоземног мора називали Феничанима, а њихову земљу Феникија,

што је у њиховом речнику значило „пурпур“.

Земља Ханан је такође и колевка још две ствари, чије дејство је уз­

буркало читав свет: реч „Библија“ и наша азбука! Једна феничанска ва­

рош је кумовала грчкој речи за „књигу“. Из имена Вивлос, поморског

града у Ханану, постао је „вивлион“ а из тога после „Библија“. У 9. веку

пре Христа Грци су преузели из Ханана слова наше азбуке.

Тај део земље, који је требао да постане отаџбина Израиља, Римља­

ни су крстили именом најогорченијег противника Израиљаца: „Пале­

стина“. Та реч потиче од речи „Пелиштим“, а тако су се звали Фили­

стејци из Старог завета. Они су живели у најјужнијем делу хананске

обале. И сав Израиљ од Дана до Вирсавеје (1. Сам. 3, 20), овако описује

Библија простирање Обећане земље, а то је од извора Јордана на пади­

нама Јермона па до брдашаца западно од Мртвог мора, до јужне земље,

Негева.

на тачка на нашој Земљи, једна узана шара. Старо царство Израиљаца

може се данас сасвим комотно обићи аутомобилом у току само једног

дана. Дугачко је 230 км од севера на југ, 37 км широко на најужем месту,

а велико свега 25.124 квадратна километра, што одговара величини

острва Сицилије. Она је била већа само током неколико деценија своје

бурне прошлости. Под својим прослављеним царевима Давидом и Со­

ломоном, простирала се државна област до рукавца Црвеног мора код

Есион Гавера на југу, а на северу далеко иза Дамаска у Сирији. Данашња

држава Израел са 20.720 квадратних километара је за једну петину ма­

ња од државе својих отаца.

Овде никада није цветала индустрија или занатство, чије би про­

изводе остали свет желео да има. Проткана брдашцима и планинским

ланцима, чији врхови достижу висину и до више од 1000 метара, на југу

и истоку окружена степом и пустињом, на северу планинама Ливаном

и Јермоном, на западу равном обалом природних лука, лежи ова земља

као сиромашно острво између великих царстава на Нилу и Еуфрату, на

граници два континента. Источно од делте Нила завршава се Африка.

После једног пустињског предела ширине 150 км почиње Азија, а на

њеном прагу лежи Палестина.

Ако је током своје бурне историје Ханан био стално увлачен у вели­

ка светска збивања, онда ту околност треба да припише своме положа­

ју. Ханан је беочуг између Египта и Азије. Најзначајнији трговачки пут

старога света води кроз ову земљу. Трговци и каравани, имигрирајућа

племена и народи иду овим путем којим ће касније поћи војске великих

освајача. Египћани, Асирци, Вавилонци, Персијанци, Грци и Римљани,

једни за другима начинили су од ове земље и народа играчку својих

економских, стратегијских и политичких интереса.

Горостаса на Нилу покретали су трговачки интереси када је већ у 3.

миленијуму пре Христа као прва велика сила управио своје пипке пре­

ма старом Ханану.

„Довезосмо четрдесeт лађа натоварених кедровим стаблима. Гра­

дили смо лађе од кедровог дрвета. Једна ­ Понос двеју земаља ­ лађa

дужине 50 метара. А од меру дрвета две лађе 50 метара дужине. Врата

краљевске палате начинисмо од кедровог дрвета.“ Ово је извештај нај­

старијег увозника дрвета на свету око 2700. пре Христа. Подаци о овом

транспорту грађе за време фараона Снефру урезани су у једну плочу

од тврдог црног диорита. Ова драгоценост се чува у музеју у Палерму.

Обронци Ливана били су тада покривени густим шумама. Племенито

дрво тих шума, кедар и меру, једна врста конифера, било је фараонима

изванредно добро дошло као грађевинско дрво.

Већ на 500. година пре Аврама, пред обалом Ханана цвета увоз­

извоз. Земља на Нилу размењивала је злато и зачине из Нубије, бакар

и тиркиз из рудника на Синају, платно и слонову кост за сребро из Та­

уруса, кожне предмете из Библоса (Вивлос), калајисане вазе са Крита.

У великим фарбарама Феничана богаташи су фарбали штоф у пурпур.

За дворске даме куповали су они диван лазур ­ а онда је било у вели­

кој моди премазивање очних капака плавом бојом и стибиумом, а то

су била козметичка средства која су даме веома цениле као шминку за

трепавице.

У поморским градовима Угариту (данас Рас Шамра) и Тиру били су

египатски конзули, док је поморска тврђава Вивлос постала египатска

колонија. Ту су подизани споменици фараонима, а феничански принче­

ви почеше да узимају египатска имена.

Ако обална места дају слику интернационалне пословности, уно­

сног и бујног живота, то већ неколико километара иза обале према

70

копну настаје свет оштрих противречности. Брда на Јордану су вечито

жариште немира. Овде не престају препади номада на староседелач­

ке становнике, као ни немири и борбе измећу градова. А пошто све

то угрожава каравански пут дуж обале Средоземног мора, египатске

казнене експедиције одлазе да уразуме бунтовнике. О томе имамо вр­

ло јасну представу на натпису на надгробном споменику Египћанина

Униа, који говори како је та казнена експедиција била опремљена око

2350. године пре Христа. Војни командант Уни добија наређење од фа­

раона Фиопса I да сакупи војску против азијатских Бедуина који беху

упали у Ханан. О операцијама он даје следећи извештај: „Његово вели­

чанство заратило је против азијатских пустињских становника и Ње­

гово величанство скупило је војску: у целој јужној земљи, јужно од Еле­

фантине... у северној земљи и свуда... и усред Јертет Нубијаца и Мазои

Нубијаца и Јенам Нубијаца. Ја сам био онај који је за све њих сачинио

план... “ Посебно се похваљује висока дисциплина војске састављене од

ратних народа, при чему сазнајемо шта је у то доба највише привлачило

на пљачку у Ханан: „Нико од њих није пљачкао... сандале од некога ко

је ишао путем... нико од њих није узимао хлеб из било којег града... ни­

ко од њих није отео козу било коме.“ Војни извештај Униа гордо јавља о

једном великом успеху и узгред садржи драгоцене извештаје о земљи:

„Војска краљева вратила се кући у добром стању, пошто је опустоши­

ла земљу становника са песка... и пошто је разорила њихове тврђаве...

и пошто је изломила њихове винограде и дрвеће и смокве... и пошто

је одвела у ропство велико мноштво. Његово величанство слало ме је

пет пута да прекрстарим земљом становника са песка, приликом сва­

ког њиховог устанка а са истим овим трупама.“

Тако су стигли први Семити у Египат ­ а у Египту су они потцењи­

вачки називани „становницима са песка“ ­ у земљу фараона као ратни

заробљеници.

Ху Себек, ађутант египатског краља Сесостриса III пише, петсто­

тина година доцније, један ратни извештај, који је сачуван у Абидосу

на горњем току Нила, а био уклесан у један споменик: „Његово вели­

чанство отишао је на север да би потукао азијатске Бедуине... Њего­

во величанство доспео је у једну област по имену Секмем... тада је пао

Секмем заједно са бедном земљом Ретену...”

Египћани су Палестину и Сирију називали „Ретену“. „Секмем“ је би­

блијски град Сихем, први град у Ханану који среће Аврама приликом

усељавања (1 Мој. 12, 6).

Ратни поход Сесостриса III око 1850. година пре Христа десио се у

средини доба патријараха. У међувремену је Египат ставио своју руку

на цео Ханан: земља се налази под управом фараона. Захваљујући ар­

хеолозима свет је дошао до једног јединственог документа из ове епо­

71

хе, до једног бисера античке литературе. Писац: неки Синухе из Егип­

та. Место радње: Ханан. Време радње: између 1971. и 1928. године пре

Христа за време фараона Сесостриса I.

Синухе, племић који саобраћа са двором, бива умешан у једну поли­

тичку интригу. Он се боји за свој живот, те емигрира у Ханан:

„Када своје ноге управих према северу, дођох до Кнежевских зидова

подигнутих да би се Бедуини држали на одстојању и да би се потукле

пешчане луталице. („Пешчане луталице“ и „пустињске скитнице“ били

су омиљени подругљиви назив који су Египћани давали номадским су­

седима на истоку и североистоку. Њима су припадала и још не стално

настањена племена у Ханану и Сирији) Ја се сакрих у шибље од страха

да ме не би видела стража са зида, која је баш тада патролирала. Тек

када је пала ноћ, ја наставих пут. Када је свануло... када сам дошао до

Горког језера (то су језера на земљоузу код Суеца која се и данас тако

називају), падох на земљу. Обузе ме жеђ, грло ми је горело. И ја рекох у

себи: како је пријатна смрт! Међутим, када сам се сабрао и стао на своје

ноге, тада чух блејање стада и спазих Бедуине. Њихов вођа који је био

у Египту препознаде мe. Даде ми воде, скува ми млеко и ја одох с њим

његовом племену. Оно што ми учинише било је добро.”

Синухе је успео да побегне из Египта и да у тајности прође вели­

ки зид на граници фараонског царства, а тај зид је пролазио баш онде

где се данас налази Суецки канал. Ови „Кнежевски зидови“ су још онда

били стари већ неколико стотина година. Један свештеник их споми­

ње још 2650. година пре Христа. „Подићиће се Кнежевски зидови који

неће дати да Азијати продру у Египат. Они моле да им дамо воду... да

би могли напојити своју стоку!“ Касније ће деца Израиљева често пре­

лазити овај зид, јер је то једини пут који води за Египат. Први који га је

морао запазити био је Аврам када је за време глади прешао у земљу на

Нилу (1. Мој. 12, 10).

Синухе наставља: ,,Ишао сам из земље у земљу и тако дођох у Ви­

влос (то је поморски феничански град северно од данашњег Бејрута)

и доспех у Кедме (пустињска област источно од Дамаска) и пробора­

вих тамо годину и по. Ами енши (западно­семитско име, Аморићанин),

кнез горњег Ретену (име за северну брдску земљу Палестину), узе ме

к себи. И рече ми: Добро ће ти бити код мене и говорићеш египатски.

Међутим, он је то рекао стога што је знао ко сам ја. Египћани, наиме,

који су били код њега казивали су му о мени.“ (Посланици фараонови

су у то доба били свуда по Палестини и Сирији)

А оно што је египатски бегунац доживео у северној Палестини са­

знајемо до у детаље кад он описује свој свакодневни живот. „Ами енши

рече ми: Сигурно, леп је Египат, али ти остани овде код мене и што ћу

учинити с тобом биће ти лепо.

72

Он ме је уздигао изнад све своје деце и оженио ме својом најстари­

јом ћерком. Дао ми је да у његовој земљи одаберем најбоље од онога

што је њему припадало, па сам ја одабрао имање које је лежало на гра­

ници једне суседне државе. Била је то лепа земља са називом Јаа. Било

је у њој смокава и грожђа и више вина неголи воде. Меда је овде било

у изобиљу као и уља, а по дрвећу висиле су све врсте воћа. Било је ту

пшенице и јечма и небројена стада. Због моје омиљености мени је сву­

да излажено у сусрет. Он ме је учинио племићем свога племена, и то у

најугледнијем делу своје земље. Добијао сам дневно следовање у хлебу

и вину, и то свакодневно, затим кувано месо, печене гуске и дивљач из

пустиње коју су за мене хватали помоћу замки, сем онога што су моји

пси уловили. И млеко припремљено на разне начине. Тако сам провео

многе године, моја деца постадоше снажни људи, сваки од њих у стању

да доминира у своме племену.

Гласник који долазаше са севера из Египта, или би јашући са јужне

стране прилазио дворцу, боравио је код мене (то упућује на закључак да

је између Египта и Палестине постојао живи саобраћај), јер ја сам сва­

коме пружао уточиште. Жедноме сам давао воду, залуталом показивао

пут, и штитио опљачканога.

Када би Бедуини полазили у рат на кнезове других земаља, ја сам

учествовао у саветовању о том походу. Јер кнез Ретену ми је за мно­

го година поверио команду над својим ратницима и у свакој земљи у

коју сам ишао чинио сам... од пашњака и њихових бунара. Ја сам у њој

пленио стада, одводио њене људе и пљачкао њене залихе. Ја сам убијао

људе својим мачем и својим луком (лук је типично египатско оружје)

својим руковођењем и добро смишљеним нападима.“

Од многих доживљаја под „Азијатима“ изгледа да је један двобој на

живот и смрт дубоко узбудио Синухе и он га описује у детаље. Један

„Ретенуов великаш“ изложио је њега потсмеху у његовом шатору и иза­

звао га на двобој. Био је сигуран да ће убити Синухе и потом запленити

његова стада и имање. Али Синухе, као Египћанин још од ране младо­

сти вичан луку и стрели, убија „великаша“, који је пошао у битку са шти­

том, бодежом и копљем поготком стреле у врат. Плен који је задобио из

овог двобоја учини га још богатијим и моћнијим.

У дубокој старости обузима гa чежња за својом отаџбином. Фараон

Сесострис I својим писмом га зове натраг: „Врати се натраг у Египат

како би поново видео двор на коме си одрастао, и да целиваш земљу на

обе велике капије... Сети се дана када ће те сахранити и када ће ти ука­

зати почасти. Током ноћи бићеш помазан уљем и умотан у завој богиње

Таит (значи, биће балсамован). Добићеш пратњу на дан сахране. Ковчег

ће бити од злата, глава ковчега од јасписа, а ти ћеш бити постављен на

носила. Вући ће те говеда, а испред ковчега ићи ће певачи, а на врати­

73

ма твога гроба играће се игра патуљака. За тебе ће бити рецитоване

жртвене молитве и биће принесене жртве на твоме жртвеном камену.

Стубови твога гроба биће зидани од кречњака између гробова краљев­

ске деце. Не треба да умреш у туђој земљи, па да те Азијати сахране и

да будеш увијен у овчију кожу.“

Срце Синухе се радује. Он се одлучује одмах на повратак у земљу,

завештава своје имање својој деци и поставља свога најстаријега сина

као „вођу свога племена“. Такав је био обичај код Семита, номада. Та­

ко је било код Аврама и његових потомака. То је било обичајно право

код патријараха, које ће после у Израиљу постати закон. „И моје племе

и све моје имање припадало је њему, моји људи и сва моја стада, моји

плодови и све моје слатко дрвеће (урме). Тада одох на југ“.

Све до граничних тврђава Египта пратили су га Бедуини, а одатле

једна делегација фараонова бродом у главни град јужно од Мемфиса.

Каква разлика! Из шатора у краљевску палату, из једноставног

угроженог живота натраг у будућност и луксуз једног велеграда са нај­

вишом цивилизацијом. „Тада нађох Његово величанство на великом

трону у сребрно­златној сали. Тада су довели краљевску децу. Његово

величанство рече краљици: Гле, Синухе, који се враћа као Азијат по­

ставши Бедуин. Она викну гласно при чему заграјаше истовремено и

краљевска деца, сва одједанпут. Они рекоше његовом величанству: То

у ствари није он, мој господару краљу. Његово величанство одговори:

Ипак је он то.“

„Одвели су ме у једну принчевску кућу“, описује Синухе одушевље­

но, у којој је било дивних ствари, па и купатило... било је још и ствари

из ризнице, одеће од краљевског платна, миро, најфиније уље, у свакој

одаји били су краљеви омиљени чиновници, а сваки кувар вршио је сво­

ју дужност. Учинише да избришу трагове које на мени оставише годи­

не. Обријаше ме и очешљаше косу. Опраше ме од прљавштине стране

земље и скидоше са мене грубе хаљине пустињског путника. Умоташе

ме у фино платно и бих намазан најфинијим уљем из земље. Опет сам

спавао у кревету... тако сам живео цењен од краља, све док није дошао

дан опроштаја.“

Извештај Синухе постоји не само у једном примерку, јер је прона­

ђен већи број примерака. То мора да је било дело које се много тражи­

ло, па је стога и доживело више „издања“. Не у Средњем, већ и у Новом

египатском царству уживало се у том делу како нам то доказују препи­

си. То је такорећи „бестселер“, први на свету и баш о Ханану!

Истраживачи који су га пронашли на преласку века уживали су у

њему исто толико као и савременици Синухеа пре 4000 година, али су

га сматрали за добро измишљену причу, претерану као сви египатски

списи и без икаквог основа. Тако је овај Синухе извештај постао руд­

74

ник података за научнике египтологе, али не и за историчаре. Садржи­

на његова пала је у заборав, јер је изгледа било важније расправљати о

тексту, о словима и о конструкцији реченице.

У међувремену је Синухе доживео своју рехабилитацију. Ми данас

знамо да је овај Египћанин писао извештај о чињеничном стању у Ха­

нану онога доба, а то је време када се и Аврам уселио. Хијероглифским

текстовима који говоре о ратним походима Египћана можемо захва­

лити и за прва обавештења о Ханану. Они су сагласни са оним што и

Синухе описује. С друге стране, извештај тог египатског господина у

неким местима сасвим је сагласан са често цитираним стиховима из

Библије: Јер Господ твој увешће те сада у добру земљу (5. Мој. 8, 7).

„Била је то лепа земља“, говори Синухе. Земља, наставља Библија, у ко­

јој има пшеница, јечам, грожђе, смокве. „Јечам има у њој и пшенице,

смокава има у њој и грожђа“, прича Синухе. А тамо где у Библији стоји:

Имао сам свакодневно хлеба“

Опис живота којим је Синухе живео код Аморићана, у шатору, окру­

жен својим стадима и упетљан у борбу са Бедуинима, које мора да од­

бија са својих пашњака и својих студенаца, одговара библијском опису

живота патријараха. И Аврам и његов син Исак морају да се боре за

своје бунаре (1. Мој. 21, 25; 26, 15, 20).

У којој мери брижно и тачно библијско предање приказује тадашње

стварне услова живота, најбоље се да видети по резултатима објектив­

ног истраживања. Мноштво новооткривених докумената и споменика

дозвољава нам данас пластичну и стварну реконструкцију животних

услова у Ханану у доба доласка патријараха.

Око 1900. године пре Христа Ханан је био слабо насељен. Он је упра­

во био ничија земља. Ту и тамо из обрађене земље штрчи понеко прко­

сно утврђење. Оближњи обронци су обрасли лозом и дрветом смокве

и маслине. Становници живе у сталном стању приправности. Јер мала

градска насеља, расута као острвца, циљ су упада и препада номада. Не­

схватљиво брзо појављују се номади, побију све и односе стоку и жетву.

Тако исто муњевито нестају и сакривају се у широким пешчаним рав­

ницама на југу и истоку. Непрестано тиња борба између староседелаца

земљорадника и одгајивача стоке са разбојничким племенима, која не

знају за стално место становања, чији кров је уствари шатор од козје

длаке, постављен негде под ведрим небом у пустињи. У ову немирну

земљу ушао је Аврам са Саром, својом женом, Лотом својим синовцем,

са својом пратњом и својим стадима.

И пођоше у земљу хананску и дођоше у њу. И прође Аврам ту земљу

до места Сихема и до равнице Морешке. И јави ce Господ Авраму и

75

рече: твојему семену даћу земљу ову. И Аврам начини онде жртвеник

Господу који му се јавио. После отиде оданде на брдо које је према исто­

ку од Ветиља и онде разапе шатор свој те му Ветиљ беше са запада а

Гај са истока и онде начини Господу жртвеник и призва име Господње.

Оданде отиде Аврам даље идући на југ (1. Мој. 12, 5­9).

Чудни парчићи су двадесетих година пронађени на Нилу. Главни

налази потичу из Тебе и Сакаре. Берлински археолози набавили су неке

од тих комадића, остало је отишло за Брисел, а остатак додељен Вели­

ком музеју у Каиру. Под вештим рукама стручњака, од комада су опет

састављене вазе и статуе на којима је натпис, оно што запрепашћује.

Текст обилује претећим псовкама и клетвама као „Нека те смрт снађе

при свакој ружној речи и мисли, при свакој завери, при свађи и лошим

намерама.“ Овакве и и сличне нељубазне жеље биле су управљене пр­

венствено на адресу египатских дворских чиновника и господе, али и

на владаре у Ханану и Сирији.

На основу једне старе празноверице, требало је истог момента када

би ваза или статуета биле разбијене, да буде скршена и снага прокле­

те личности. Често су биле проклињане и породице и пратња, па чак и

место боравка. Магијски текстови садрже називе градова као Јеруса­

лим (1. Мој. 14, 18), Аскалон (Суд. 1, 18), Тир (Ис. Нав. 19,29), Асор (Ис.

Нав. 11, 1), Вет­Семес (Ис. Нав. 15, 10), Афек (Ис. Нав. 12, 18), Ахсаф

(Ис. Нав. 11, 1) и Сихем. То је убедљиви доказ да су градови о којима се

говори у Библији постојали још у 19. и 18. веку пре Христа. Јер из то­

га времена потичу те вазе и статуете. Два од ових градова посетио је

Аврам. Он долази Мелхиседеку, краљу салимском (1. Мој. 14, 18), у Је­

русалим. Где се налази Јерусалим то нам је познато, али где се налазило

место Сихем?

У срцу Самарије налази се једна пространа равница, изнад које се

издижу високи планински врхови, Гаризин и Евал. Добро обрађене њи­

ве окружују Аскар, једно мало место у Јордану. У његовој непосредној

близини, а у подножју Гаризина у Тел ел­Балата пронађене су руине Си­

хема.

(Ernst Sellin). После копања од две године 1913. и 1914. дошли су на ви­

дело дана слојеви из најстаријег доба.

Селин је наишао на остатке зидина из 19. века пре Христа. Мало по

мало ови зидови дали су слику једног снажног обухватног зида са јаким

темељом, од грубог камена, слојевито наслаганим, а испод кога су се на­

лазили комади са пречником од скоро два метра. Овај систем грађења

називају археолози „киклопски зид“. Помоћу једног укошења зид је још

и појачан. Градитељи Сихема су два метра широки зид не само снабдели

малим кулама, него су га обезбедили и једним земљаним бедемом.

Из рушевина се издижу и остаци једне палате. Узано квадратно дво­

риште, окружено са неколико просторија дебелих зидова, једва и да

заслужује назив палате. Као Сихем изгледали су и сви градови Ханана

чија смо имена тако често слушали и од којих су се Израиљци у почетку

много плашили. Са малим изузецима, нама су данас познате најзначај­

није грађевине из оног времена. Највећи њихов број ископан је у по­

следње три деценије. Оне су миленијумима биле утонуле у земљу, а сада

ево стоје пластично пред нашим очима, међу њима много градова чије

су зидове видели патријарси: Ветиљ и Миспа, Герар и Лахис, Гезер и Гат,

Аскалон и Јерихон. Да је неко хтео да пише историју грађења тврђава

и градова, то не би било нимало тешко с обзиром на обиље материјала

којим располажемо, а који допире све до у 3. миленијум пре Христа.

Градови Ханана били су утврђења, прибежишта пред ратним опа­

сностима, било од изненадних препада номадских племена било због

непријатељства између самих Хананејаца. Обухватни зидови, изграђе­

ни од наслаганог камења, обухватају увек тек једну малу површину, је­

два већу од Петровог трга у Риму. Иако је сваки град имао снабдевање

водом, ипак то нису градови у којима би многобројно становништво

могло да стално станује. Упоређене са палатама и метрополама у Месо­

потамији или на Нилу, оне су сићушне. Највећи број хананских градова

могао би се сасвим лако сместити у палату краљева Мари.

У Тел ел­Хеси, вероватно библијском Еглону, старо утврђење зау­

зимало је површину од само пола хектара. У Тел ес­Сафи ­ некад Гат­5

хектара; у Тел ел­Мутеселим, некад Мегидон ­ отприлике толико исто;

у Тел ел­Закаријах, библијска Асека ­ мање од 4 хектара; Гезер, на путу

од Јерусалима до луке Јафа заузимао је 9 хектара изграђене површине.

Чак и у Јерихону, унутрашњи тврђавни појас, „заправо акропољ“, заузи­

мао је површину од само 2,35 хектара. Па ипак је Јерихон био једно од

најјачих утврђења у земљи.

Огорчени сукоби племенских старешина били су свакодневна поја­

ва. Недостајала је чврста рука неке више власти. Сваки господар вла­

дао је у својој области. Њиме нико није господарио, па је чинио што му

је била воља. Библија назива родовске поглавице „царевима“. Што се

тиче њихове моћи и независности, била би у праву.

Између племенских старешина и њихових потчињених постојао је

патријархални однос. Између зидина живели су само поглавица, отме­

не породице, посланик фараонов и богати трговци. Само они су стано­

вали у чврстим, солидним, најчешће једноспратним зградама, око чијег

дворишта је било поређано пет до шест просторија. Патрицијске куће

са два спрата биле су сразмерно ретке. Остало становништво ­ пратња,

слуге и кметови ­ живело је у једноставним колибама од блата или пру­

ћа изван зидина. Мора да су водили бедан живот.

77

Од времена праотаца сусрећу се два пута у долини Схема. Један во­

ди доле у богату јорданску долину. Други иде преко усамљених ћувика

према југу до Ветиља, па даље преко Јерусалима доле до Негева, Јужне

земље из Библије. Ко пређе овим путем тај ће у централном делу брдови­

те Самарије и Јудеје наићи на мали број насеља: Сихем, Ветиљ, Јерусалим

и Хеврон. Ко изабере пријатнији пут, срешће веће градове и значајнија

утврђења Хананејаца у долинском појасу Језраелске равнице, у обалском

подручју пред Јудом, усред бујне вегетације јорданске долине.

Како нас извештава Библија, Аврам је као свој први извиђачки пут

кроз Палестину изабрао усамљени и тегобни пут који преко брда во­

ди на југ. Јер, шумовити обронци овде дошљаку пружају прибежиште и

склониште, а његовим стадима богате пашњаке на пропланцима. Исту

ову напорну брдску стазу проћи ће касније он и његово племе, као и

други патријарси идући још неколико пута горе­доле. Ма колико да су

плодне долине равнице биле стални мамац, Аврам је више волео да се

најпре настани горе у брдовитом крају. Јер са луковима и праћкама, он

није био дорастао за ратне сукобе, које би Хананејци водили мачевима

и копљима. И зато се Аврам још није усудио да изиђе из брда.