Садржај Уз ову књигу������������������������������������������������ 15

...И изведе их из Уpa Халдејског ­ тако ухо хришћанско слуша ове

речи већ скоро две хиљаде година. Ур, име тајанствено и као из бајке,

као и многа друга имена краљева и војсковођа, моћних царстава, хра­

мова и златних палата о којима нас Библија извештава. Нико није знао

где је лежао Ур, иако је Халдеја упућивала на Месопотамију. Пре триде­

сет година још нико није знао нити могао слутити да ће трагање за би­

блијским Уром довести до открића једне културе која продире дубље у

праскозорје преисторијског доба, него и најстарији трагови о људском

роду у Египту.

Данас је Ур железничка станица, 190 километара северно од Басре, у

близини Персијског залива, једна од многих станица чувене Багдадске

железнице. Воз по реду вожње стоји ту кратко, у прво јутарње свитање.

Када умукне лупа точкова који одлазе даље на север, тада путника, који

овде изиђе из воза, окружи мртва тишина пустиње.

Његов поглед лута преко монотоног сивог жутила бесконачних пе­

шчаних површина. Њему изгледа као да се налази у средини једног џи­

новског плитког тањира, који пресецају железничке шине. Једна једина

тачка прекида трепераво монотоно пространство: у зрацима излазећег

сунца појављује се у загаситом црвенилу један снажан зарубак. Човеку

се чини као да је какав Титан направио у песку дубоке урезе.

Ова узвишица, у чијим се пукотинама гњезде сове, добро је позната

Бедуинима. Они га познају још од памтивека и називају га Тел ал Мука­

30

Велика степенаста кула у Уpy (реконструкција)

јар, „брдо степеница“. Њихови преци су на подножју те узвишице раза­

пињали своје шаторе. Као и од памтивека, пружа она и данас заштиту

од опасних пешчаних бура. Још и данас дотерују они овамо своја стада

када се у кишно доба чаробно појави трава из земље.

Некада ­ пре четири хиљаде година ­ простирала су се овде, докле

год је око допирало, пространа пшенична и јечмена поља, културе по­

врћа и лугови урминог и смоквиног дрвета. То су била велика добра,

која би мирне душе могла да издрже конкуренцију са канадским фар­

мама пшенице или калифорнијским плантажама воћа и поврћа. Бујно

зеленило поља и леја било је испресецано системом канала, као под

конац, ремек­делом вештине наводњавања. Још давно, у каменом добу,

стручњаци тога народа потчинили су себи воде великих река. Они су

вешто и смишљено доводили воду, драгоцену влагу са обала река, пре­

тварајући тако пустињу у област са рајском вегетацијом.

Скоро сакривен у шуми сеновитих палми, у то доба Еуфрат је текао

овуда. Тај велики животодавац био је плован и на њему се одвијао реч­

ни саобраћај све доле до мора. У оно време Персијски залив је залазио

много дубље пре садашњег ушћа Еуфрата и Тигра. Још пре него што је

на Нилу била изграђена прва пирамида, овде је штрчао у плаво небо

Тел ал Мукајар. Четири моћне коцке, изграђене од опека прекрасних

боја, уздизале су се једна над другом, сужавајући се у шиљак, 25 метара

у висину. Изнад црног четвртастог темеља, чије су странице биле дуге

40 метара, виделе су се црвене и плаве степенице уоквирене дрвећем.

Највиша степеница образовала је један плато, на којем се налазило јед­

но светилиште прекривено златним кровом.

31

Изнад овог култског места владала је тишина, у којој су свештени­

ци вршили своју службу над ковчегом бога Месеца, Нанара. Пословна

врева једног од најстаријих градова богате метрополе Уpa једва да је

и могла довде допрети.

Године 1854. усамљеној црвеној кули приближава се један караван

камила и магараца, натоварен чудним пртљагом: лопатама, мотика­

ма и мерним инструментима, а под вођством британског конзула у

Басри Џ. Тејлора (Taylor). Он не долази ни као авантуриста, нити из

било какве своје побуде. На овај пут је он пошао по наређењу Форин

Офиса (Foreign Ofce), да би удовољио жељи Британског музеја у Лон­

дону и да би на југу Месопотамије ­ земље у којој се Тигар и Еуфрат

све више приближавају један другом пре него што се улију у Персиј­

ски залив ­ испитао има ли старих грађевинских споменика. Тејлор је

још у Басри често слушао о јединственим великим гомилама камења

којима се сада приближава његова експедиција. Та гомила му се учи­

нила да је погодан објекат његовог истраживања.

Средином 19. века почело се свуда у Египту, Месопотамији и Па­

лестини са испитивањима и копањима услед одједном пробуђене же­

ље да се добије научна слика историје људског рода у овом делу света.

Циљ једног читавог низа експедиција био је Блиски исток.

До тога времена је Библија била једини историјски извор за свет

Мале Азије, за време од око 550. пре Христа па уназад. Једино је она

извештавала о временима која су дубоко задирала у тамну прошлост.

У Библији се спомињу народи и имена о којима нису знали ништа ни

стари Грци ни Римљани.

Јата научника је нешто неодољиво привлачило средином прошлог ве­

ка да оду у земље старога Истока. Нико није знао за имена која ће ускоро

сви спомињати. Људи „века просвећености“ са запрепашћењем су при­

мили открића тих научника. Оно што су ти људи на великим рекама Ме­

сопотамије и Египта отели од пустињског песка после мукотрпног бес­

крајног посла заслуживало је с правом пажњу милиона и милиона: овде

је наука први пут широм отворила врата у тајанствени свет Библије.

Француски конзуларни саветник у Мосулу Пол Емил Бота (Paul

Emile Botta) је одушевљени археолог. 1843. г. почиње да копа у Хорса­

баду на Тигру и пун поноса износи пред лице света из рушевина једне

метрополе, старе преко четири хиљаде година, првог библијског сведо­

ка: Саргона, легендарног владара Асира. Доће Тартан на Азот кад га

Две године доцније, један млади енглески дипломата и археолог А.

X. Лејард (Layard) ископава Нимруд (Калху), град који се у Библији зове

Халах (1. Мој. 10, 11), а сада носи назив библијског Неврода, који беше

Одмах после тога, енглески мајор X. К. Ролинсон (Henry Creswicke

Rawlinson), који je постао један од најчувенијих асиролога, открива 11

километара од Хорсабада, асирски главни град Ниниву, као и чувену

библиотеку краља Асурбанипала. То је Нинива из Библије, чији немо­

рал пророци стално нападају (Јона 1, 2).

Амерички научник Едвард Робинсон (Edward Robinson) 1838. и

1852. посвећује се реконструкцији топографија античког света.

Немац Рихард Лепсиус (Richard Lepsius), каснији директор Египат­

ског музеја у Берлину, региструје приликом једне експедиције 1842­

1846. грађевинске споменике на Нилу.

Када је Француз Шамполион (Champollion) успео да дешифрује еги­

патске хијероглифе, успело се после 1850. и са решењем загонетке кли­

настог писма, чему је, између осталих, допринео Ролинсон који је отко­

пао Ниниву. И тако су стари документи почели да говоре!

Вратимо се опет каравану који се приближавао Тел ал Мукајару.

Конзул Тејлор разапиње шаторе у подножју црвеног брежуљка. Он не­

ма научних амбиција нити неког предзнања. Где треба да он почне? На

којем месту се могу урођеници најбоље употребити за ископавања? Ве­

лика узвишица од цигала, та маса опека као грађевински објекат, ар­

хитектонско мајсторско дело једне мрачне прошлости, не говори му

ништа као грађевина. Можда има нешто у њеној унутрашњости што би

се могло ставити у музеј и што би интересовало господу у Лондону. Он

сумња на какву стару статуу, на оружје, на накит или можда на какво

закопано благо. Прилази том чудном брду и ослушкује га куцајући по

њему. Међутим, ништа не наговештава на постојање каквих шупљих

места. Изгледа да је џиновска грађевина масивна. Доњи блок штрчи

из песка 10 метара у висину. Две широке камене рампе воде до следеће

мање куле, преко које се затим уздижу трећа и четврта.

Тејлор се пење степеницу по степеницу, пузи дуж кула и налази са­

мо разбијене комаде опека. Окупан у зноју, он се једног дана попе на

највишу платформу. Неколико уплашених сова излећу из зидина на­

грижених зубом времена. И то је све. Па ипак се он не да обесхрабрити.

У својој жељи да одгонетне тајне куле доноси једну одлуку, због које

данас можемо дубоко жалити. Он повлачи колоне радника са подножја

брега и започиње нова копања, овога пута са врха куле.

Оно што је истрајало столећима, што је одолело пешчаним бурама

и жаркој сунчевој жези, постало је сада жртва челичних будака. Тејлор

наређује да се скину горње степенице. Истовремено на сва четири угла

започиње разарајући посао. Уз тупе ударце падају из дана у дан разби­

јене масе опека. После много недеља одједном умукнуше тамо горе гла­

33

сни жагор, лупа и одјек будака. Наврат­нанос жури низбрдо неколико

људи трчећи ка Тејлоровом шатору. Они носе у рукама мале штапиће и

ваљке од печене земље. Тејлор је разочаран. Он је очекивао више. При­

ликом опрезног чишћења ових предмета, он види да су глинени свит­

ци прекривени натписима у виду клинастог писма! Он, додуше, о њему

нема појма, али је ипак врло срећан. Брижљиво упаковани путују ти

ваљци у Лондон. Међутим, научници на Темзи не придају тој пошиљци

неки значај. А није ни чудо, јер тих година погледи истраживача су фа­

сцинирано управљени на северну Месопотамију, где су у горњем току

Тигра на брежуљцима Ниниве и Хорсабада откривене и на видело дана

изнесене палате и велики рељефи Асираца, хиљаде глинених плоча и

статуа, који су све друго бацили у засенак. Шта у том тренутку могу још

да представљају мали ваљци од глине из Тел ал Мукајара? Још две годи­

не Тејлор неуморно истражује на Тел ал Мукајару, али без успеха, да би

одмах потом био опозван.

А шта је од непроцењивог блага било сакривено испод старе куле

сазнаће свет скоро седамдесет пет година касније.

Тел ал Мукајар пao је у очима научника опет у заборав. Али, ипак,

он није напуштен и усамљен. Тек што се Тејлор повукао, почеше дола­

зити нове групе посетилаца. Разбијени зидови, а пре свега горњи слој

брега који су разорили Тејлорови копачи, пружају Арапима одличан и

неисцрпан мајдан бесплатног грађевинског материјала, којега ту има у

непрегледним количинама. Арапи долазе овамо из године у годину са

свих страна, товарећи опеке на своје товарне животиње. Они развлаче

пре више хиљада година исписана, још читљива имена Ур­Наму, првог

великог градитеља, и Набонида вавилонског владара, који је рестаури­

рао степенасту кулу, коју они називају Цигурат. Пешчане буре, кише,

ветар и сунчева јара докрајчили су ово разарање.

Када су у Првом светском рату британске трупе, приликом марша

на Багдад 1915. године, застале да се одморе у близини старе грађевине,

њен ранији изглед био је потпуно измењен, а материјал до те мере раз­

вучен, грађевина опљачкана током минулих деценија почев од 1854, да

је један британски војник одлучио да изведе једну бравуру на остацима

куле. Профил степеница, које су некада биле веома оштре, у тој мери је

био деформисан да се војник одлучио да на једној мазги одјаше до са­

мог врха овога брежуљка.

Срећан случај учинио је да се међу официрима ових трупа нашао

један експерт, Р. Кембел Томпсон (R. Campbell Thompson) из Обаве­

штајног штаба (Intelligence Staff ), армије у Месопотамији. Он је иначе

за време мира био асистент Британског музеја. Стручним оком пре­

гледао је Томпсон ову велику гомилу опека, гледајући уплашено у ту

рушевину. Испитивањем земљишта наслућује он да у близини огромне

34

гомиле постоје и друга налазишта, остаци насеља испод наслага песка.

Све то Томпсон брижљиво региструје и по хитном поступку обавешта­

ва Лондон. То је сада био повод да се глинени ваљци, који су скоро пали

у заборав, испитају, али овога пута веома брижљиво. Написи на ваљци­

ма, цилиндрима садрже једну изванредно интересантну информацију,

а истовремено и једну чудновату причу.

Скоро пре две и по хиљаде година пре конзула Тејлора копао је неко

други на овом месту и са истом жељом ­ поштовалац антике, чувени чо­

век, господар једног великог царства и истовремено и археолог у једној

те истој личности, краљ Набонид вавилонски, у 6. веку пре Христа. Он је

констатовао: „Цигурат је био стар.“ Међутим, Набонид је радио друкчије

него Тејлор. „Ја сам структуру овога цигурата обновио као што је рађе­

но у стара времена и то са малтером и печеном опеком.“ Када је оронула

кула била опет обновљена, дао је да се име првог градитеља куле, које је

он том приликом пронашао, уреже у ове мале глинене ваљке. Први гра­

дитељ куле, како је Вавилонац установио на једном оштећеном натпису,

звао се краљ Ур­Наму! Ур­Наму? Није ли градитељ велике степенасте

куле био краљ Уpa о коме говори Библија, владалац Уpa у Халдеји?

Претпоставка је била вероватна, јер од тога доба се ово исто би­

блијско име појављује више пута, пошто документа која су нађена на

другим налазиштима у Месопотамији такође спомињу Уp. Као што то

потврђује клинасто писмо, Уp треба да је био главно место великог на­

рода Сумераца. Од тога момента оживело је интересовање за Тел ал

Мукајар. Поред археолога Британског музеја, инсистирају да се почне

са ископинама и научници са универзитета у Пенсилванији (САД), јер

степенаста кула на доњем Еуфрату могла би да крије тајну непознатог

народа Сумераца и библијског Уpa. Али је тек 1923. године британско­

америчка група археолога могла да пође на пут. Овога пута нису мора­

ли путовати на камилама, него Багдадском железницом. Железницом

је стигао и алат: вагонети, шине, будаци, ашови и корпе.

Археолози имају на располагању фонд новца који омогућује пре­

копавање целог једног предела. Они почињу са ископавањем по пла­

ну и на дугу стазу. Пошто се очекују значајне ископине, они рачунају

да ће овај посао трајати неколико година. Експедицију води сер Чарлс

Леонард Вули (Sir Charles Leonard Wooley). 43­годишњи Енглез већ је

стекао искуство за овакве послове на истраживачким акцијама и иско­

павањима у Египту, Нубији и Харкемишу на горњем Еуфрату. Дарови­

том и амбициозном човеку биће Тел ал Мукајар највећи задатак њего­

вог живота. Његова главна пажња није степенаста кула, како је то био

случај са вредним али нестручним Тејлором пре неколико деценија.

Истраживачки нагон води га до оних равних хумки које се пред њего­

вим ногама издижу из широке пешчане равнице.

35

Школованом оку Вулија није измакао упадљиви облик тих брежу­

љака, јер они изгледају као плочаста равна брда, гope равна, док њихо­

ви обронци падају скоро равномерно. Таквих узвишења има неброје­

но много, мањих и већих и то на Блиском истоку, на обалама великих

речних сливова, посред плодних равница, по путевима и путељцима

по којима су се од памтивека кретали каравани. До данас их нико није

пребројао. Са њима се срећемо свуда и на ушћу делте Еуфрата и Ти­

гра, у Персијском заливу, па све горе до висоравни Мале Азије, где се

река Халис (Кизил Ирмака) улива у Црно море, по источним обалама

Средоземног мора, у долинама Ливана, на Оронту у Сирији, затим око

Јордана у Палестини.

Ове теренске узвишице, то су она неисцрпна налазишта која толико

интересују археологе. Она нису дела природе, већ су вештачке творе­

вине препуне оставине безбројних покољења, која су живела пре нас;

то су велике масе развалина и депонија отпадака из прадавних време­

на, а настале су од остатака колиба и кућа, градских зидина, храмова

или палата. Сви ти брежуљци обликовани су поступно и на исти начин,

током дугих столећа и миленијума, ко зна када, а управо онда када су

људи тамо створили своје прве насеобине. Ако су оне биле уништене

ратом или пожаром или су их напустили њихови становници, долазили

су нови освајачи или нови насељеници, зидајући своја насеља на истом

месту. Тако је генерација за генерацијом подизала на истом месту своја

насеља и градове, један на другом. Током времена гомилале су се раз­

валине и крш небројених насеобина, метар по метар, образујући такве

мале узвишице. Таква вештачка брдашца данас Арапи називају „tel“.

Још у старом Вавилону постојала је иста реч за њих. „Тел“ значи „гоми­

ла, узвишица“. У Библији се ова реч среће у Књизи Исуса Навина, глава

11, стих 13. Приликом освајања Ханана, кад год се говори о градовима

који стоје на брежуљцима увек се мисли на „тулул“, а то је множина од

речи „тел“. Арапи су у стању да тачно разликују „тел“ од природних бре­

жуљака, за која имају такођe свој назив, који гласи „џебел“.

Сваки тај „тел“ је такорећи једна нема књига. Његови слојеви су за

археологе исто што и листови календара помоћу којих они, преврћући

страну по страну, могу да оживе прошлост. Сваки слој ових наслага

прича о своме времену, о животу и обичајима, о уметности, култури и

цивилизацији његових становника, ако смо само у стању да читамо њи­

хове знаке. И баш ту су археолози постигли запањујућа достигнућа.

Камен, тесан или груб, опеке или остаци иловаче показују како се

градило. По распалом и трошном камењу, или на основу остатака опе­

ка, могу се распознати основне контуре грађевина. Тамне сенке указују

на места где су се налазила огњишта која су зрачила своју топлу све­

тлост.

36

Разбијено посуђе, оружје, предмети домаћинстава и алат, што се

налази свуда у рушевинама, дају додатну помоћ у овом детективском

послу истраживања прошлости. Како су истраживачи захвални што у

античко доба у градовима нису постојале депоније отпадака! Оно што

је било непотребно и неупотребљиво бацано је било куда, препуштано

зубу времена.

Код лонаца и ваза су разне боје, мустре и облици данас у тој мери

тачно познати, да је керамика управо постала археолошки мерач вре­

мена број један. Поједини комади, а понекад и сама парчад, омогућују

прецизно датирање. Границе тачности са толеранцијом од највише пе­

десет година, када је реч о тачном утврђивању времена, залазе све до у

други миленијум пре Христа.

Током првих великих ископавања прошлог века пропало је доста

предмета од непроцењиве вредности, јер отпацима од глине, који су

сматрани безвредним, није поклањана никаква пажња, па су једностав­

но бацани. Мислило се да само велики споменици, рељефи, статуе или

ризнице имају вредност. Тако је много драгоценога отишло заувек у

пропаст. Пример за то је рад истраживача антике Хајнриха Шлимана

(Heinrich Schliemann). Заокупљен неугасивом амбицијом, он је имао са­

мо једну жељу пред очима: да пронађе Хомерову Троју. Колоне радника

копале су и риле ашовима земљу. Слојеви, који су као „календар“ могли

да буду од великог значаја, били су бачени као некорисни крш. Конач­

но ископава Шлиман из земље једну драгоценост поштовану у целом

свету. Међутим, то није била, како је он мислио, ризница Пријамова.

Налаз је потицао из једног ранијег времена, старијег за читава столећа.

Шлиман је, гоњен амбицијом, копао сувише дубоко, поред објекта који

је тражио. Тај Шлиман је био по занимању трговац, те стога нестручан

и лаик за археологију. Међутим, ваља рећи да ни стручњаци у почетку

нису радили друкчије. Тек од пре неколико деценија археолози раде

по усвојеним методама. Почевши одозго испитује се сваки сантиметар

земљишта, сваки и најмањи нађени комад, свако парче керамике. Прво

се дубоко у брежуљак укопа једно окно. Разнобојни слојеви откривају

се археологу као нека начета торта, омогућујући стручњаку први гру­

би увид у историју насеља која су утонула у земљу. По том испробаном

методу радила је и америчко­енглеска експедиција године 1923. на Тел

ал Мукајару.

Првих дана децембра издигао се један облак прашине изнад брдашца

на истоку цигурата, само неколико корака даље од рампе на којој су не­

када жреци у свечаној поворци приступали ковчегу бога Месеца Нанара.

Тај облак прашине, захваћен поветарцем иде даље, те ускоро цела кула

изгледа као обухваћена лаком измаглицом. Пешчана прашина, покрену­

та стотинама ашова, показује да је велико ископавање отпочело.

37

Од оног момента када је први ашов забоден у земљу, код сваке ис­

копине завладала је атмосфера дубоке узбуђености. Свако ископавање

личи на путовање у непознату земљу о којој дотле нико ништа не зна

каква ће изненађења донети. И Вули и његови сарадници су узбуђени.

Да ли ће се труд, зној и муке око ове узвишице исплатити? Хоће ли им

Уp открити своје тајне? Нико од тих људи и не слути да ће их тај посао

држати у напетости шест дугих зимских полугодишта, све до пролећа

1929. Ова ископина великог стила, дубоко на југу Месопотамије, учи­

ниће да се комад по комад открију она давна времена, када је из делте

обеју великих река израсла нова земља и када су се у њој населили први

људи. На њиховом мукотрпном истраживачком путу, који их води се­

дам хиљада година уназад, више него једном ће догађаји и личности о

којима Библија говори примити конкретне облике.

Прво што су археолози изнели на видело дана, то је био један све­

ти кварт са остацима пет храмова који су полукружно обухватали сам

цигурат, а које је изградио краљ Ур­Наму. Они личе на тврђаву, јер су

им зидови веома снажни. Највећи храм, површине 100 x 60 метара, био

је посвећен богу Месеца, а други храм је био посвећен богињи Месече­

вој и жени Нанаровој Нин­Галс. Сваки храм има једно унутрашње дво­

риште које окружује цео низ просторија. У њима се налазе још стари

бунари, дуга корита за воду, заптивена асфалтом, док дубоки трагови

од ножа на столовима од опеке показују где су биле черечене жртвене

животиње. На огњиштима у храмовним кухињама биле су оне припре­

мане за заједнички жртвени обред. Чак су постојале и пећи за печење

хлеба. „После 38 векова, примећује Вули у своме експедиционом из­

вештају, могла се поново запалити ватра и најстарија кухиња на свету

опет ставити у погон.“

Цркве, судове, финансијске службе и фабрике познајемо као ин­

ституције које се међу собом строго разликују. То је, међутим, у Уpy

било друкчије. Рејон око храма, свети кварт није био намењен искљу­

чиво за службу боговима. Осим култских радњи, жреци су имали још

много других задужења. Поред приношења жртава, они су убирали

„десетак“ и друге порезе и издавали о томе писмене признанице. Сва­

ки издатак бележен је на глиненим таблицама, а то су вероватно прве

пореске признанице које су људима доспеле у руке. Прилив пореза

књижили су помоћници жречева у облику недељне, месечне и годи­

шње евиденције.

Ковани новац је био још непознат. Порез се плаћао у натури, при че­

му је сваки становник Уpa плаћао на свој начин. Уље, житарице, плодо­

ви, вуна и стока смештани су у велике магацине, док је лако покварљи­

ва роба одлазила у продавнице које су се налазиле око храмова. Многи

производи су даље прерађивани у храмовним радионицама, као нпр. у

38

предионицама под руководством жречева. Једна од радионица произ­

водила је дванаест различитих врста модне одеће. Из плоча које су на­

ђене у тим радионицама, упознајемо се са именима запослених преља

и о количинама следовања која су примале. Штавише, забележене су

врло тачне количине вуне које су издате свакој појединој радници, као

и количина хаљина израђених од вуне. У једној судској згради нађени

су брижљиво сређени преписи судских пресуда, исто онако како се то

ради и данас по нашим судовима.

Већ три зимска полугодишта ради америчко­енглеска експедиција

на месту старог Ура, али још увек овај јединствени музеј ране историје

људског рода није открио све своје тајне. Изван храмовног рејона до­

живљавају археолози нова изненађења каквих није било.

Јужно од куле приликом одношења једног од слојева, одједном ис­

крсавају из крша: зидови и фасаде, једни уз друге. Ред по ред, лопата по

лопата излазе из песка густе гомиле кућа, чије рушевине су местимич­

но још три метра високе. Између њих провлаче се узане улице. Овде­

онде улице су испрекидане трговима.

Напорним радом, који је трајао неколико недеља, требало је укло­

нити небројене тоне крша, пре но што се људима открила једна незабо­

равна слика.

Испод светла црвеног Тел ал Мукајара лежи цео један град, утонуо

у сунчеве зраке, пробуђен после дугог сна који је трајао миленијумима,

а захваљујући неуморном раду археолога. Вули и његови сарадници су

изван себе од радости, јер пред њима лежи Уp, онај Ур Халдејски о коме

говори Библија!

Како су људи овде удобно живели и како су куће овде биле грандио­

зно зидане! Ни у једном другом месту и граду Месопотамије нису ника­

да биле пронађене тако дивне и комфорне приватне куће.

Насупрот њима, друга у Вавилону сачувана места становања изгле­

дају врло скромно, чак сиротињски. Професор Колдевеј (Koldewey) је

пронашао приликом немачких ископавања почетком нашег столећа

само једноставне грађевине од земље, и то једноспратне, са три или

четири просторије и отвореним двориштем. Тако је, дакле, станова­

ло становништво 600 година пре Христа у многохваљеној и слављеној

метрополи великог Вавилонца Навуходоносора. Међутим, становници

Уpa живели су већ 1500 година раније у масивним грађевинама у обли­

ку вила, најчешће двоспратним са 13 до 14 просторија. Доњи спрат је

солидно грађен од печених опека, горњи од глинених плоча, а зидови

су солидно обрађени малтером и окречени у бело.

Посетилац улази кроз врата у један мали вестибил у коме су се на­

лазили базени са водом, где су се прале руке и ноге од прашине, у коме

је под био обложен посебно лепим плочником. Око њега су смештени

39

соба за пријем, кухиња, просторије за становање и просторије за пер­

сонал и домаћа богомоља. Преко камених степеница, испод којих су се

налазили клозети, пео се он у један кружни ходник из кога се улазило у

просторије чланова породице и у гостинске собе.

Испод срушених зидова опет је изишло на видело дана све оно што

је припадало унутрашњем уређењу и животу у овим патрицијским ку­

ћама. Небројене количине лонаца, бокала, ваза и исписаних глинених

плоча, уклопиле су се у један мозаик из којега се могао реконструисати

свакодневни живот у Уру. Уp Халдејски био је у почетку 2. миленијума

пре Христа моћан, раскошан, богат индустријски град.

Вули се никако није могао ослободити једне идеје. Ако се Аврам исе­

лио из Ура Халдејског, онда се он морао родити и одрасти у једној од ових

двоспратних патрицијских кућа. Идући поред зидова великих храмова

и гледајући увис, његов поглед се зауставио на моћној степенастој кули

од црног, црвеног и плавог тесаника, опкољеној дрвећем. „Ми морамо,

писао је Вули одушевљено, да наша схватања о јеврејском патријарху од­

лучно ревидирамо кад видимо у како богатој околини је он провео своју

младост. Он је био грађанин великог града и наследио је традицију старе

и добро организоване цивилизације. И саме куће говоре о комфору, па

чак и о луксузу. Ми смо пронашли препис химни из ритуалних тексто­

ва и са њима математичке таблице. На овим таблицама била је, поред

простих задатака сабирања, и формула за извлачење квадратног, па чак

и кубног корена. У осталим текстовима писари су копирали натписе са

градских зграда те су тако саставили кратку историју храмова.“

Аврам није обичан номад. Аврам је син светског града из другог

миленијума пре Христа!

То је било сензационално откриће које је изгледало несхватљиво.

Новине и часописи доносе фотографије о начетој старој степенастој

кули и о рушевинама откопане метрополе, привлачећи тиме огром­

ну пажњу читалаца. Са запрепашћењем се посматра један цртеж који

носи потпис „Кућа из Аврамовог доба“. Вули га је поручио од једног

уметника. То је природна реконструкција према ископинама. То је

поглед у унутрашње двориште једне зграде која има облик виле; две

велике вазе у облику крчага стоје на плочнику, док дрвене степени­

це са оградом у горњем спрату затварају собе према дворишту. Да ли

је стара и усвојена представа, коју су изградиле генерације о Авраму

као патријарху окруженом својим саплеменицима и својим стадом,

погрешна?

Вулијево схватање није остало непобијено. Врло брзо јавили су се

теолози и сами археолози са својим критикама.

У прилог Вулијевог схватања говорио је 31. стих 11. главе у 1. Књизи

Мојсијевој: И узе Тара сина својега Аврама и Лота и изведе их из Уpa

40

Халдејског. Међутим, има места у Библији која упућују на једно друго ме­

сто; када Аврам шаље свог најстаријег слугу из Ханана у град Нахоров да

нађе жену његовом сину Исаку, Аврам тај Нахоров град назива својом

отаџбином (1. Мој. 24, 4), кућом свога оца и својим завичајем (1. Мој.

24, 7). Град Нахоров се налази у Северној Месопотамији. После освојења

Обећане земље рекао је Исус Навин окупљеном народу: С ону страну

Навин 24, 2). Под реком се овде, као и на другим местима Библије, ми­

сли на Еуфрат. Град Уp ископан је на десној обали Еуфрата, па гледан из

Ханана он лежи са ове стране, а никако са оне стране велике реке. Да ли

је Вули своје закључке донео преурањено? Шта је експедиција открила

што би се могло назвати поузданим? Где је доказ да су Тара и његов син

Аврам били насељени у Уpy и да су били становници града?

Вилиам Ф. Олбрајт (William F. Albright), професор на Џон Хопкин­

совом универзитету у Балтимору (САД) изјављује: „Раније путовање из

Уpa Халдејског у Харан, осим открића самог града, није дало никакве

друге археолошке потврде.“ Овај научник, иначе успешни истраживач,

који важи за најзначајнијег познаваоца Палестине и Блиског истока до­

даје: „Интересантна чињеница да грчки преводиоци нигде не спомињу

Уp, него уместо њега помињу, што је иначе природније, земљу (Халдеја­

ца), могла би да значи да је премештање Аврамовог завичаја у Ур било

секундарно и да у 3. веку пре Христа то није било опште познато.“

Са Уром је главни град Сумераца, једног од најстаријих културних

народа у Месопотамији, изишао из сенке прошлости. Сумерци, а то ми

знамо, нису били Семити као Јевреји. Када је око 2000. год. пре Христа

из Арабијске пустиње пошла велика инвазија семитских номада, она се

устремила на југ, прво на Уp са његовим великим плантажама и каналима.

Могуће је да је успомена на ту велику сеобу у земље „Плодног полумесеца“,

која је оставила трагове на Уpy, забележена у Библији. Озбиљна истражи­

вања, а пре свега ископине у оба последња столећа, скоро са сигурношћу

казују да Аврам никада није могао бити грађанин ове сумерске престони­

це. То би било супротно свим описима који су забележени у Старом за­

вету о животу оца патријараха: Аврам живи у шатору и са својим стадом

се сели са пашњака на пашњак, од студенца до студенца. Он не живи као

грађанин светског града. Он живи типичним животом једног номада.

Али много северније у земљи „Плодног полумесеца“, као што ћемо

видети, искрснуће из мистичног мрака на видело историје библијска по­

весница патријараха.