Садржај Уз ову књигу������������������������������������������������ 15

ХАРКЕМИШ

МЕМФИС

СИДОН

АСУР
ВАВИЛОН

ТЕБА

ЦАРСТВО

ЦАРСТВО

ХЕТИТСКО

ЦАРСТВО

брат нађе жену свога старијег брата баш како уређује косу. Тада јој он

рече: „Устани и дај ми зрно да бих могао отрчати на њиву, јер је мој

брат рекао: Учини то брзо и немој се задржавати...“ Он се натовари

житом и изиђе под овим теретом... Тада му она рече: „Ти си веома

снажан! Гледам твоју снагу из дана у дан... Ходи! Хајде да заједно лег­

немо један сат! То би ти могло бити пријатно. А ја ћу ти за то направи­

ти лепе хаљине.“ Тада се младић расрди као пантер са југа... због лоше

беседе коју му је она рекла. Али он јој рече: „То је велика срамота што

си ми рекла. То више да ми ниси рекла, и ја то нећу испричати дру­

гима“... Тада узе свој терет и оде на њиву... Жена, међутим, побоја се

због речи које је казала. Она донесе масти и начини се као нека ко­

ја је била злостављана од једног безобразника. Њен муж... нађе своју

жену како лежи, болесну због насиља... Тада јој рече њен муж: „Ко је

то с тобом разговарао?“ Она му одговори: „Нико... осим твога млађег

брата. Када је дошао по жито... нашао ме је саму како седим и рекао

ми: „Хајде да легнемо један сат! Одвежи своју косу... Али ја га нисам

слушала. „Зар ти ја нисам мати? Није ли твој старији брат према теби

као отац?“ Тако му рекох. Тада се он уплаши и изудара ме да ти не бих

ништа казала. Ако га оставиш у животу, тада ћу ја умрети.“ Тада његов

брат постаде љут као пантер са југа. Он наоштри нож... да би њиме

убио свога млађег брата...

Као да видимо дворске улизице како се дошаптавају. Ова прича је

наишла на допадање. Сексуални проблеми и психологија жене били су

већ онда интересантни, хиљадама година пре Кинсија (Kinsey).

96

праузор библијског казивања о Јосифу? По питању за и против ње науч­

ници су расправљали на основу документа „Папирус Орбинеј“ још дуго

после преласка у овај век. Али о боравку Израиља у Египту недостајао

је ­ изузев Библије ­ сваки траг. Историчари и професори теологије го­

ворили су о „легенди о Јосифу“. Управо из једне такве земље као што је

Египат могла се очекивати сaвремена документација о догађају о коме

говори Библија. Барем о ономе што се односи на Јосифа. Јер он је био

велики везир фараонов и самим тим моћан човек у земљи на Нилу.

Ниједна држава старог Оријента није нам тако верно оставила сво­

ју историју као Египат. До године 3000. пре Христа можемо скоро без

празнина пратити имена фараона, а знамо и редослед династија из

Старог, Средњег и Новог царства. Ни код једног другог народа нису

тако педантно бележени значајни догађаји, дела владара, њихови ратни

походи, грађење храмова и палата, као и поезија и литература.

Међутим, овога пута Египат је дуговао истраживачима одговор. Не

само што истраживачи ништа нису нашли о Јосифу, него из његовог

доба нису открили ни документа ни монумента. Белешке писане без

прекида, а започете из давно прохујалих столећа, одједном се прекида­

ју око 1650. г. пре Христа. Од тога тренутка па дуго времена над Егип­

том се спустила дубока тама. Тек 1575. г. пре Христа опет се појављују

савремени записи. Како се може објаснити недостатак оваке вести о

једном тако дугачком временском периоду, уз то о једном тако високо

развијеном народу и његовој држави?

Несхватљива несрећа је око 1650. г. пре Христа споља задесила зе­

мљу на Нилу. Изненада као гром из ведра неба упадају страни ратници

у земљу, на колима брзим као стрела у виду бесконачних колона оба­

вијених прашином. На границама даноноћно тутње топоти потковица,

одјекују дугачке улице градова, храмови, тргови и раскошна дворишта

фараонових палата. И пре него што су Египћани уопште могли ишта да

схвате, ствар је била готова: њихова земља је на препад освојена, пре­

плављена, покорена. Горостас на Нилу, који у својој историји никада

раније није видео стране завојеваче, лежи окован на земљи.

Владавина завојевача је почела крвопролићем. Хикси, семитска

племена из Ханана и Сирије, не знају за милост.

Судбоносне 1650. г. пре Христа завршава се 1300­годишња власт

династија. Средње царство фараона распада се под навалом азијат­

ског народа, „господара страних земаља“. То управо значи назив Хик­

сос. Сећање на ову политичку катастрофу остало је живо у народу на

Нилу како то доказује један детаљни опис египатског историчара Ма­

нета: „Беше један наш краљ под именом Тимајос. То се десило за вре­

ме његовог краљевања. Не знам зашто Бог са нама није био задово­

Увођење у дужност једног египатског везира

љан? Тада дођоше изненада људи непознатог рода из источних земаља.

Имали су храбрости да крену у ратни поход против наше земље, те је

силом покорише, лако, без и једне једине битке. И онда када су наше

владаре потчинили под своју власт, спалили су варварски наше гра­

дове, уништили храмове наших богова. Поступали су свирепо са це­

локупним становништвом, један део његов су побили, а децу и жене

другог дела одвели у ропство. Коначно су једног од њихових људи на­

именовали за краља. Његово име било је Салатис, живео је у Мемфи­

су, па му је горњи и доњи Египат плаћao данак, организовао је гарни­

зоне у местима која су за њега била најповољнија... а када је у саитијској

области нашао један град који је за његове циљеве био најпогоднији, а

који је лежао источно од рукавца Нила код Бубастиса и који се нази­

вао и Аварис, он га је опет израдио, учинио га веома јаким, опасао

зидовима и утврдио посадом од 240.000 људи, које је тамо преместио

да би држали град. Тамо је Салатис ишао сваког лета, делом да би са­

брао своја жита и исплатио најамнину својим војницима, а делом ра­

ди вежбања својих оружаних људи да би на тај начин утерао страх

странцима.”

Аварис је град који под другим именом у библијској историји игра

важну улогу. Аварис, касније назван Пи­Рамзес (Рамеса), јесте један од

градова у којима су Израиљци кулучили у Египту! (2. Мој. 1, 11)

Библијска историја о Јосифу, као и боравак синова Израиљевих у

Египту, како изгледа, падају у бурно доба на Нилу, а за време владавине

98

странаца Хикса. Није стога никакво чудо што до нас није дошао ни­

какав савремени египатски извештај. Па ипак има посредних доказа о

тачности Јосифове историје. Библијски приказ историјске позадине је

оригиналан, а оригиналан у детаље је и египатски колорит. Египтологи­

ја доказује то на основу безбројних налаза.

Зачине и друге специјалитете доносе Исмаиљци и номадски тргов­

ци у Египат, где тамо продају и Јосифа (1. Мој. 37, 25). У земљи на Ни­

лу постоји велика потражња за таквом врстом робе. Она је неопходна

приликом богослужења, када траве изванредних мириса бивају саго­

реване у храмовима као средство за кађење. Оне су даље неопходне

лекарима за лечење болесника, а свештеницима су те траве потребне

за балзамовање умрле господе.

Египћанин коме је Јосиф био продат звао се Петефрије (1. Мој. 37,

36). То је веома карактеристично народно име. На египатском оно гла­

си „Па­Ди­Па­Ра ­ поклоњен од бога Ра“.

Јосифово унапређење за вице­краља Египта описано је у Библији

такорећи по протоколу. Он прима инсигније свога високог положаја,

добија прстен, печат фараона, једно скупоцено ланено одело и један

златни ланац (1. Мој. 41, 42). Тачно овако су египатски уметници при­

казали на зидним сликама и рељефима овај свечани чин.

Као вице­краљ Јосиф се вози другим колима (колима вице­краља)

фараоновим (1. Мој. 41, 43). То значи ­ доба Хикса, јер су „господари

страних земаља“ били први који су донели у Египат брза ратна кола. А

знамо и то да су то опет били Хикеи који су у Египту употребљавали

раскошне кочије за своје церемоније. Пре њиховог доба то није обичај

Свечане кочије

са заставом из Тебе
99

на Нилу. Церемонијална кола, у која су били упрегнути одабрани коњи,

била су тада мерцедеси државних управљача. Прва кочија припадала је

цару, а у „другим колима“ возио се највиши чиновник царства.

Јосиф се оженио женом која је одговарала његовом сталежу, Асене­

том (1. Мој. 41, 45). На тај начин он је постао зет једног утицајног чове­

ка, Потифера, свештеника из Хелиополиса. Хелиополис је био библиј­

ски Он, који се налази нешто северније од данашњег Каира, на десној

обали Нила.

Јосиф има 30 година када се одлучује да прегледа земљу Египат (1.

Мој. 41, 45). Више од тога Библија не каже. Али једно место у земљи на

Нилу све до данас је сачувало име Јосифово.

Град Мединет­ел­Фајум је познат као египатска Венеција. У бујним

баштама ове огромне цветне оазе успевају поморанџе, мандарине, бре­

скве, маслине, нар и грожђе. Ти скупоцени плодови успевају у Фајуму,

захваљујући вештачком каналу дугом 334 километра, који доводи воду

са Нила и овај крај, који би иначе био пустиња, претвара у рај. „Бар Ју­

суф“, Канал Јосифов, назива се тако тај прастари водени канал још и

данас, и то не само међу феласима, него је он под овим називом познат

у целом Египту. У Египту кружи прича да је овај водени пут подигао би­

блијски Јосиф, у арапским легендама назван „велики везир“ фараонов.

Библија описује Јосифа као вештог организатора, који као велики

везир помаже египатском народу речју и делом, па још у родним годи­

нама предузима потребне кораке зa гладне године. Он наређује да се

сакупља жито и чува у амбарима за оскудна времена.

Али прође седам година родних у земљи Мисирској. И наста седам

година гладних. И беше глад по свим земљама. (1. Мој. 41, 53­54)

Вишеструко је доказано да у земљи на Нилу има сушних година,

оскудних жетви и периода глади. У најстарије доба, на почетку 3. ми­

ленијума, према једном натпису на стени Птолoмејаца, владала је глад

која је трајала седам година. Краљ Зосер шаље земаљском намеснику

на великој катаракти Нила у Елефантину следећу поруку: „Ја сам вр­

ло забринут за оне који живе у дворцу. Моје срце је у великој бризи

због несреће што Нил није надолазио током седам година. Има мало

земаљских плодова, нема биља, нема никаквих намирница. Свако пот­

крада свога ближњег... Деца плачу, млади људи се прикрадају. Срце у

старих људи је сломљено, а њихови удови одузети и они седе на земљи.

Дворски људи су беспомоћни. Отворени су амбарови, али... све што је у

њима било потрошено је.“ Пронађени су остаци амбара којих је било у

Старом царству. У многим гробницама налазе се мале копије од илова­

че. Очигледно мислило се и на мртве када наступе гладне године.

A Јаков, видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: Што

гледате један на другога? И рече: Ето, чујем да у Мисиру има жита,

100

идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо. И

десеторица браће Јосифове отидоше да купе жито у Мисиру. (1. Мој.

42, 1­3)

ђења са продатим братом и довођења Израиљаца у Египат. Вице­краљ

доводи у земљу свога оца, своју браћу и своје рођаке. Свега, дакле, душа

дома Јаковљева што дођоше у Мисир беше седамдесет... И дођоше у

земљу Гесемску. (1. Мој. 46, 27, 28) Вице­краљ је на највишем месту изра­

дио одобрење за прелаз преко границе, а оно о чему извештава Библија

потпуно одговара административним владиним прописима.

А фараон рече Јосифу: Отац твој и браћа твоја дођоше к теби. У

твојој је власти земља Мисирска, на најбољем месту у овој земљи насе­

ли оца свога и браћу своју, нека живе у земљи Гесемској. (1. Мој. 47, 5­6)

Један гранични чиновник пише своме претпостављеном на папи­

русу: „Има једна друга ствар коју треба саопштити моме господару, а

то је: Ми смо одобрили прелаз бедуинским племенима од Едома преко

тврђаве Менефта у Зеку према мочварама града Пер­Атум... да би њих

и њихова стада задржали у поседу краља, доброг сунца сваке земље... и

одржали га у животу.“

Пер­Атум, који се овде појављује у тексту хијероглифа, јесте Питом

из Библије у земљи Госен, један од потоњих кулучких градова Израиља­

ца у Египту (1. Мој. 1, 11).

Египатска гранична полиција, као и високи чиновници, па и двор,

огуглали су на овакве случајеве. Све се то одвија по устаљеном управ­

ном шаблону: молбе за испашу, бегунци из земаља у којима влада глад,

сви се они прихватају и скоро увек шаљу у исту област. То је област на

делти, на десној обали Нила у библијској земљи Госен (Гесем). Из делте

управљају и Хикси.

Синови Израиљеви мора да су се осећали врло добро у земљи Госен.

Била је тачно онаква како је Библија описује (1. Мој. 45, 18; 46, 32; 47, 3),

изванредно плодна земља, а пашњаци управо идеални за одгој стоке.

Када је умро стари Јаков, са њиме се десило нешто непознато у Ханану,

у Месопотамији и у његовом племену, па стога за његову родбину и вр­

ло чудно. Његов леш био је балсамован.

Продаја житарица Семитима из Ханана

101




И заповеди Јосиф слугама својим лекарима да мирисима помажу

оца његова, и лекари помазаше мирисима Израиља.1 И наврши се че­

трдесет дана, јер толико дана треба онима које помажу мирисима.

(1. Мој. 50, 2­3)

Код Херодота, светског путника античког света и путописца број

један, можемо читати како овај опис управо одговара египатском оби­

чају. Јосиф је касније и сам био на такав начин сахрањен.

Под египатским фараонима „становник са песка“ никада не би мо­

гао постати вице­краљ. Номади су одгајивали магарце, овце и козе, а

Египћани нису ништа тако презирали колико одгајиваче ситне сто­

ке. Јер су Мисирцима сви пастири нечисти. (1. Мој. 46, 34) Стога је

„Азијат” само код освајача Хикса могао имати шансу да постане нај­

већи функционер државног апарата. Под Хиксима било је чиновника

са семитским именом. На скарабеима из доба Хикса без тешкоће је

дешифровано име „Јаков­хер“. „И није немогуће, тако гласи мишље­

ње великог америчког египтолога Џејмс Хенри Брестеда (James Неnrу

Breasted), да је један од вођа Јаковљевог племена из Израиља за изве­

сно време у тим тамним временима у долини Нила задобио власт. Та­

кав догађај би изненађујуће добро одговарао причи о продору изра­

иљских племена у Египат, јер се тај продор у сваком случају могао

десити у то време“.
2. 400 ГОДИНА ЋУТАЊА

Пробуђена земља на Нилу. Тебен распаљује устанак. Протеривање Хикса.

Египат постаје интернационална велесила. Индијска култура у држави

Митани. „Деца Хет“ на Халису. Фараонова удовица жели да се уда. Први пакт

о ненападању на свету. Хетитска свадбена поворка кроз Ханан.

A деца Израиљева живљаху у земљи Мисирској у крају Гесемском и

држаху га, и народише се и намножише се веома. (1. Мој. 47, 27)

Библија ништа не говори о временском периоду од 400 година, за

које се време политички изглед „Плодног полумесеца“ потпуно изме­

нио. Током ова четири века дошло је до снажних кретања и помера­

ња народа. Та померања прекинула су за више од хиљаду година ста­

ру историју семитских царстава на Тигру и Еуфрату. Брзо ће велико

острво културе предњег Оријента бити лишено свога личног живота.

Страни народи и културе упадају из далеких, досад непознатих зема­

ља, те то острво културе доживљава први судар са осталим светом.

1 Јаков је од Јахвеа добио име Израиљ (1. Мој 322, 28), па је доцније и сам народ добио име

„Деца Израиљева“.

102

150 година Египат је био обавијен ћутањем. Увертира за поновно

бућење колоса на Нилу почиње једним чудним мотивом: риком нил­

ских коња.

Принцу јужног града, тако вели један фрагмент папируса,2 долази

изасланик Апофиса, краља Хикса из Авариса. Јужни град је Теба, а

њен принц је Египћанин Секененре, који плаћа данак страном осваја­

чу на горњој делти. Изненађен, принц пита опуномоћеника азијатске

окупационе силе: „Зашто су те послали у јужни град? Како си дошао

на идеју да кренеш на тај пут?“ Посланик му одговара: „Краљ Апофис

­ нека му је дуг живот, благостање и здравље ­ поручује ти: Одстра­

ни језеро са нилским коњима на истоку твога града, јер ја од њих не

могу да спавам. Даноноћно је галама у мојим ушима.“ Једног тренутка

је принц јужног града био као громом ошинут, пошто није знао шта

да одговори изасланику краља Апофиса на оно: Нека му је дуг живот,

благостање и здравље! Коначно принц одговори: „Па добро, ваш го­

сподар, коме нека је дуг живот, благостање и здравље, чуће нешто о

томе језеру на истоку јужног града.“ Међутим, посланик се не даде

тако лако отпремити и постаде јаснији: „Ствар због које ме је он ова­

мо послао мора бити спроведена!“ Принц јужног града покушава да

енергичног посланика на свој начин обради. Он је одлично упућен у

прастару тактику, те му приређује оно што се данас назива гозба, што

треба да створи пријатељску атмосферу и добру вољу. Како је то онда

био обичај, он на свој начин дарује нарогушеног опуномоћеника Хик­

са „добрим стварима, месом и колачима“ ... Узалуд! Посланик, додуше,

односи у бисагама добијено принчево обећање на папирусу: „Све што

си ми рекао учинићу. Реци му то.“ После тога принц јужног града са­

зива своје високе чиновнике, као и све високе официрске чинове који

су му били при руци, да би им саопштио поруку коју му је послао краљ

Апофис, коме нека је дуг живот, благостање и здравље! Сада једно

време ћутаху сви... Овде се прекида текст папируса. На жалост, нама

недостаје крај текста ове приче, али из других сувремених докумена­

та можемо реконструисати оно што се даље догодило.

У Музеју у Каиру налази се мумија једног Секененре. Када је у Деир

ел­Бахри код Тебе откривена та мумија, изазвала је посебно интересо­

вање медицинара. На темену лубање виде се пет тешких рана од удара­

ца. Секененре је изгубио свој живот у борби.

Звучи као бајка, па ипак је било провокативно тврђење: рикање те­

банских нилских коња нарушава чак тамо горе у делти мир владара

Хикса. Рикање нилских коња је, вероватно, најнеуобичајенији casus be­

lli светске историје (Осим овог литерарног предања, један необјављени

историјски текст из Карнака описује почетак устанка).

2 Папирус Салијер I, сада у Британском музеју у Лондону.

103

Из Тебе се устанак шири по целој земљи против омрзнутог угњетача.

Опет маршују египатски батаљони низ Нил. За њима иде добро опре­

мљена флота пловећи светом реком у правцу севера. У огорченим кр­

вавим нападима, после толико година опсаде, пада 1580. г. пре Христа

Аварис, висока тврђава Хикса у делти. Ахмосе, син Секененра, је просла­

вљени ослободилац Египта. Један његов имењак, поморски официр нове

египатске краљевске морнарице, оставио је потомству на зидовима своје

гробнице у Ел­Кабу један извештај о тој одлучној бици. Пошто је прво

опширно описао своју обуку, он кратко војнички извештава: „Заузет је

Аварис, ја тамо заробих једног човека и три жене, у свему четири лично­

сти. Његово величанство даде ми их као робове.“

Тај поморски официр уме да прича и о копненом рату: „Опседали

смо три године Шарухен и Његово величанство га заузе.“ И овога пута је

Ахмосе био награђен: „Тада сам тамо запленио две жене и једног слугу.

Добио сам злато за храброст, а да не говоримо о томе да су ми дали на

поклон заробљенике као робове.“

Шарухен је због свог доминантног положаја у Негеву био важан стра­

тегијски пункт, јужно од сурих планинских ланаца Јудеје. Мала хумка

од рушевина Tell Far’a, то је све што је од њега остало. Флиндерс Петри

(Flinders Petrie), славни енглески археолог, ту је 1928. г. откопао један ја­

ки зид.

јата и Нубијаца, маршује кроз Ханан даље према северу. Из горког иску­

ства прошлости извукли су нови фараони поуку. Њихова земља не сме

више да буде жртва изненадног напада. Египат не губи време да би себи

створио тампон државу далеко од својих граничних утврђења. Остатак

државе Хикса бива уништен, а Палестина постаје египатска провинција.

Од некадашњих конзуларних постаја, од трговачких стоваришта и ку­

рирских станица у Ханану и на феничанској обали настају стални гарни­

зони, утврђена упоришта, египатске тврђаве у покореној земљи.

После више од две хиљаде година, колос са Нила излази из сенке сво­

јих пирамида и сфинги са жељом да се активно укључи у догађаје изван

својих граница и да и сам у догађајима у осталом свету има своју реч.

Египат поступно сазрева у светску силу. Све што је живело изван долине

Нила ­ све су то били најпре „Азијати“ достојни презира, „Становници

са песка“, „Одгајивачи стоке“ ­ дакле, народи недостојни пажње једног

фараона. Сада Египћани постају приступачнији. Почињу да кореспонди­

рају са осталим земљама, што је раније било незамисливо. Међу дипло­

матским нотама у архиву палате Мари нема ни једног јединог списа са

Нила. Tempora mutantur ­ времена се мењају.

Продор их води најзад и у Сирију, па и до обала Еуфрата. Тамо Егип­

ћани тек наилазе на народе о којима нису знали да уопште постоје. Уза­

104

луд свештеници трагају по старим папирусним свицима у храмовној ар­

хиви и узалуд студирају ратне извештаје бивших фараона. Нигде нема

чак ни наговештаја о њима непознатом царству Митани.

Оснивање тога царства приписује се једном врло активном и ства­

ралачком народу чије име спомиње Библија још у доба Аврама, а то су

Хореји (Хорити) (1. Мој. 14, 6).

У близини нафтоносних поља Киркука у Ираку, где сада амерички

торњеви црпу из земље неизмерно благо, археолози из Америке и Ира­

ка наишли су на једно веће насеље, на стари град Хореја Нузи. Списи

нагомилани као брда, међу њима, пре свега, прописи о браку и наслеђу,

изванредно интересантне информације: библијски Хореји нису били се­

митски народ, њихова постојбина била су брда на језеру Ван. Хорејски

списи упућују на то да се руководећи слој састојао од индоаријеваца. Чак

и њихова спољашност је засведочена. Они су били типови кратке лубање

као данашњи Јермени.

У северној Месопотамији они су између горњег тока реке Еуфрата

и Тигра основали моћно царство Митани. Њихови краљеви су окупили

око себе витезове борних кола, начинивши од њих аристократе. Имали

су индо­аријска имена. Аристократи земље зову се „Марија“, што значи

„млади ратник“. Марија је стара индијска реч, а староиндијским богови­

ма посвећени су њихови храмови. Чаробне песме Ригведа одјекивале су

пред статуама Митре, победоносног борца светлости против таме, пред

Индром који господари над временским непогодама и пред Варуном ко­

ји је управљао светским збивањима. Стари богови Семита срушени су са

својих престола.

Ови Митанићани су изразити љубитељи коња, управо заљубљени у

коње. На обалама широких река они су одржали прве коњске трке на

свету. Постоје праве библиотеке глинених плоча које садрже упутства

како треба одржавати коњске ергеле, правила за обуку младих коња,

упутства за јахање младих коња, прописи о храни и тренингу за тркачке

коње. То су хиполошка дела која се могу мерити са сваком савременом

књигом о гајењу коња. Коњ је код Маријаца, аристократских бораца на

колима, био поштованији од човека.

Са овом државом Митани Египат је сада имао заједничку границу,

којој неће бити суђено да буде у миру. Локалне зађевице не престају. У

препадима са једне и друге стране египатска одељења стрелаца све че­

шће воде огорчену борбу са борцима на колима. У ратним окршајима

они упадају једни другима дубоко у државу. Долине Ливана, обале Орон­

та и Еуфрата, попришта су бесконачних битака и крвавих покоља. Ско­

ро цео један век оба царства се налазе у сталном сукобу.

Нешто пре 1400. г. пре Христа ратоборни Митанићани нуде мир Егип­

ћанима. Од непријатеља постаје пријатељ. Митаниски цареви пребацују

105

своју активност на унутрашњу политику. Са великом помпом и богатим

поклонима они шаљу своје кћери у земљу на Нилу, а њихове принцезе

удају се за фараоне. Тако се у три узастопне владалачке генерације меша

по први пут индоаријска и египатска крв. Вероватно је то била једна од

њихових принцеза, која је постала најславнија од свих фараонових жена:

Нофретете, чија лепота још и данас узбуђује свет. Њен муж Аменофис IV

био је египатски бог сунца Ехнатон.

Шта је био разлог за неочекивану спремност ратоборних Митанића­

на да склопе мир?

Иницијатива је дошла споља, јер је њиховоме царству изненада за­

претила опасност на два фронта. Један други јаки противник почео је са

северозапада, из Мале Азије, да са својим армијама опседа границе. То је

био народ о коме су све до нашег века научници једва нешто и знали, али

који је у Старом завету играо велику улогу ­ Хетити.

Међу синовима Хетовим Аврам је подигао свој шатор на југу брда

Јудеје код Хеврона, купивши од њих земљу, на којој је уредио гроб сво­

ЦРНО МОРЕ