Садржај Уз ову књигу������������������������������������������������ 15

Х ЕТ ИТ И

УГАРИТ

ТАРС ХАРКЕМИШ

АЛЕП


Тигар

АНИ

АСУР

ВИВЛОС

ТИР

РИВЛАХ

ЈЕРУСАЛИМ

ВАВИЛОН

АВАРИС

ГО
СЕ

Н

ШАРУХЕН

МЕМФИС
Три велика царства после 1400. год. пре Христа ­ Египћани, Хетити, Митани

106

Исака и Ревеке, оженио са две Хетићанке (1. Мој. 26, 34), а и сам краљ

Давид узео је жену Урије Хетејина (2. Сам. 11, 3). Од пророка Језекиља

сазнајемо да су Хетити учествовали у изградњи Јерусалима: Постањем

Поновно откриће хетитског народа, који је био сасвим потонуо у цар­

ство заборава, успело је у срцу Турске, кратко време после преласка у

овај век.

У висинском пределу, источно од главног града Анкаре, река Халис

на своме путу ка Црном мору прави велики лук. Скоро у средини лука

лежи место Богхаскеј. „Богхас“ на турском значи „клисура“, а „кеј“ значи

„село“. Код „овог села у клисури“ открио је немачки египтолог професор

Хуго Винклер (Hugo Winckler) 1905. године мноштво списа клинастог

писма, међу којима се налази један својеврстан хијероглиф. Тај хијеро­

глиф изазвао је највећу пажњу, али не само код научника. Запрепашћени

свет сазнао је какав је то био народ кога Библија назива децом Хетита.

Преводи хијероглифа враћају Хетите, тај дотле непознати индогермански

народ и њихово пропало царствр, у центар пажње света.

Две године касније опет полази једна експедиција из Берлина у Бог­

хаскеј. Овога пута, под руководством Ота Пухштајна (Otto Puchstein),

председника Берлинског археолошког института, да би се испитало вели­

ко брдо рушевина изнад села. Овде се налазило место Хатуза, горда пре­

стоница Хетитског царства. Оно што је од ње остало јесу велике руине,

остаци зидова и храмова, капије тврђава, рушевине једног целог града.

Њене зидине опасивало је подручје од 170 хектара. Хатуза је била велика

скоро као средњовековни Нирнберг. На капијама града изрезбарени су

рељефи човечије величине. Овим изображењима од црног и као гвожђе

тврдог базалта захваљујемо наше сазнање о спољашњем изгледу хетит­

ских краљева и ратника: дуга црна коса падала је преко леђа као савијена

пунђа. На глави су носили високу повијену капу, а кратку кецељу држао

је широки појас. Уз то су носили ципеле са кљуном.

Када је године 1370. пре Христа краљ Хетита Шупилулиума кренуо у

поход против југоистока са јаком војском, били су избројани дани Митани

царства, упркос умешној дворској политици њихових владара. Шупилу­

лиума разбија царство бораца на колима, приморава их на плаћање данка

и продире до брегова Ливана на северу Ханана. Такорећи преко ноћи, у

Сирији је Египат добио другог не мање снажног и завојевачког суседа.

Из тога времена потиче један драгоцени докуменат. Принц Мурси­

лис, син Шупилулиуме, у својим успоменама извештава о једној епизо­

ди са краљевског двора Хетита, која је на њега морала оставити снажан

утисак да је исту и писмено сачувао.

107

Анес­ен­Амун, жена фараона Тут­Ан­Амуна, остала је удовица. Има­

ла је врло чувене родитеље Ехнатона и Нофретете. Ми је познајемо из

дивних египатских приказа као нежно и као роса младо створење. Ипак,

она је морала бити жена која је тачно знала шта хоће, па је покушала,

улажући целу своју очаравајућу личност, да води високу политику за до­

бробит свога наррда. Са једним опремљеним фараонским креветом и

фараонским престолом ­ какво примамљиво средство ­ она покушава

да онемогући нападачке планове свог новог моћног суседа. Хетитски

ратници били су управо упали у Амку, плодну земљу између Ливана и

Анти­Ливана (види слику на стр. 128).

Мурсилис је диктирао:

Када су људи из Египта чули за напад на Амку уплашише се. Пошто је

­ да би ствар била још тежа ­ њихов господар (Тут­Ан­Амун) управо био

умро, посла египатска краљица, која је постала удовица, једног посланика

моме оцу са следећим писмом: „Мој муж је умро, а ја немам сина. Кажу да

ти имаш пуно синова. Ако би ми послао једног од својих синова, могао би

он постати мој муж. Ја се гнушам од помисли да узмем једног од својих

слугу и учиним га својим мужем“. Када је мој отац примио ту вест, сазва

он савет великаша и рече: „Откако постоји свет није се тако што десило“.

Он изасла свога собара Хату­цитиса: „Иди и донеси ми поуздане инфор­

мације, јер може бити да они желе да ме преваре: можда имају каквог

принца, и стога хоћу да ми о томе донесеш поуздане информације.“ Еги­

патски посланик уважени Ханис дође моме оцу. Пошто је мој отац пре

поласка на пут у Египат инструисао Хату­цитиса: „Можда имају каквог

принца: они би могли покушати да ме преваре, те можда и немају потребе

за једним од мојих синова који би преузео власт“ ­ то је египатска краљица

одговорила моме оцу писмом: „Зашто кажеш да би они могли покушати

да ме преваре? Да имам сина, зар бих ја онда писала у једну страну земљу,

и то на такав начин који је понижавајући за мене и за моју земљу? Ти немаш

поверења у мене и још ми о томе пишеш. Он који је био мој муж умро је, а

ја немам деце. Треба ли можда да узмем једног од својих слугу и да га учи­

ним својим мужем? Нисам писала ни у једну другу земљу, ја сам само теби

писала. Говоре да имаш много синова. Дај ми једног од својих синова и тај

ће бити мој муж и краљ у Египту.“ Пошто је мој отац био великодушан,

повиновао се жељи те даме закључивши да јој пошаље жељеног сина.

Овој неуобичајеној брачној понуди судбина није била наклоњена. Фа­

раонски престо и кревет Анес­ен­Амуне остадоше празни. Кандидат око

којег се краљица отимала био је убијен на путу за Египат.

На истој релацији Халис­Нил, око 75 година касније, једна друга брач­

на понуда имала је свој срећни завршетак, иако увертира од ратних узви­

ка и звецкања оружја то није обећавала. Рамзес II, назван „Велики“, кре­

нуо је са својим трупама преко Палестине у Сирију. Он жели да коначно

108

рашчисти са омраженим Хетитима.

У долини Оронта, где се данас шире велика поља памука и где стари

град крсташких витезова „Krak des Chevaliers“ гледа у плодну равницу

Букеа, а нешто јужније од зеленог Хомс језера, лежао је тада град Кадис

(Kades). Пред његовим вратима сукобиле су се четири египатске армије

на тешким борним колима са хетитском пешадијом. Ова битка, додуше,

није донела жељену победу Рамзесу II ­ за длаку је мога и сам пасти

у ропство ­ али са њом су престали ратни окршаји. Године 1280. пре

Христа, Хетити и Египћани склопише у историји први пакт о ненападању

и заједничкој одбрани. Добар споразум запечаћен је још и женидбом

Рамзеса II са једном хетитском принцезом. Многи написи, дугачки и по

неколико метара, детаљно и врло верно описују шарени миље овога, у

тадашњим оквирима, управо међународног догађаја. Тај извештај садржи

исти у Карнаку, Елефантини, Абу Симбелу или на многобројним другим

стелама.

паганде и самохвалисања.

Тада дође неко да би донео извештај Његовом величанству. Он рече:

„Гле, чак и велики принц Хатија (Хетита)! Његова старија ћерка биће до­

ведена и она носи собом огроман данак сваке врсте... Они су дошли до

границе Вашег величанства. Нареди да наша војска и великодостојници

оду пред њу у сретање.“ Тада Његово величанство обузе велика радост,

а и палата беше радосна када је сазнала за ове јединствене ствари које

беху сасвим непознате у Египту. Тако је он брзо изаслао војску и досто­

јанственике њој у сретање.

Велика делегација послата је на север Палестине да би довела невесту.

Непријатељи од јуче су се побратимили: „Тако је ћерка великог принца

Хатија дошла у Египат. И док су је пратили пешадија, борци на колима

и достојанственици Његовог величанства, измешали су се они са пеша­

дијом и борцима на колима из Хатија. Цео народ из земље Хетита био

је помешан са Египћанима. Они су заједно јели и пили, били су једнога

срца као браћа.”

Велика свадбена поворка креће из Палестине у град Пер­Рамесе­Ме­

ри­Имен у делти Нила. „Тада доведоше ћерку великог принца Хати... пред

Његово величанство... Тада Његово величанство виде да она има лепо

лице као богиња... И он је заволе више него ишта на свету... “

Деца Израиљева мора да су били очевидци свечаног доласка поворке

у град Пер­Рамесе­Мери­Имен, што иначе значи „кућа Рамзеса љубим­

ца бога Амуна“. Како то библијска казивања приказују, њихов боравак у

овоме граду није ни у ком случају био добровољан.

И баш од тога момента Библија наставља своја казивања. Четири

стотине година боравка деце Израиљеве у земљи на Нилу она је пропра­

109

тила ћутањем. Али почетак једног значајног одељка историје библијског

народа није весео.

3. КУЛУЧЕЊЕ У ПИТОМУ И РАМЗЕСУ

Јосиф је већ давно умро. Сликовита прича у кнежевској гробници. Кулучки град

Питом у египатским текстовима. Нова резиденција на делти Нила. Рамзес II.

Опсена грађевинарске вештине и сујете. Монте ископава кулучки град Рамзес.

Мојсије је написао своје име са „мс“. Месопотамска прича о беби у корпи. Мојсије

бежи у Мидијан. Невоље које познаје земља на Нилу.
Тада наста нов цар у Мисиру који не знађаше за Јосифа. И поста­

више над њима настојнике да их муче тешким пословима. И грађаше

народ Израиљев фараону градове Питом и Рамесу. (2. Мој. 1, 8, 11)

Новога краља, који највероватније није ништа знао о Јосифу, мо­

жемо уз велику вероватноћу да назовемо Рамзес II, односно једним

од његових претходника. Његово непознавање Јосифа је сасвим ра­

зумљиво, јер Јосиф је живео столећима пре њега у доба Хикса. Тешко

је веровати да је име Хикса, које су Египћани толико мрзели, уопште

остало у предању, а камоли још имена великаша и високих чиновника

из тога доба. Чак да је овај фараон из нове династије био сам Рамзес

II, или неки од његових претходника, и познавао Јосифа, не би хтео да

ишта зна о њему. За једног свесног Египћанина морао би он, Јосиф, из

два разлога пасти у заборав. Прво, зато што је био Азијат а самим тим

презрени „путник са песка“, а друго, због своје функције као највиши

службеник омрзнуте окупационе силе. Посматрано са последњег ста­

новишта, позивање на Јосифа од стране Израиља не би било никаква

препорука у очима фараона.

Што се тиче кулучког рада у старом Египту, који су и деца Израи­

љева искусила на великим грађевинама на Нилу, он се може оценити

помоћу једне прастаре слике, коју је нашао Перси Њубери, проналазач

слике патријараха у Бени­Хасану, у каменој гробници, западно од кра­

љевског града Тебе.

На зидовима једног великог свода приказани су сликовити детаљи

из живота једног велможе, везира Рехмире, као и све оно што је он ика­

да за живота учинио за благостање народа. Једна сцена приказује га ка­

ко контролише јавне радове. У једном детаљном опису египатске про­

изводње цигли пада у очи да радници, одевени само једном ланеном

кецељом, имају светлу боју коже. Упоређење са тамнопутим надзорни­

цима показује да светлопуте личности, свакако Семити, ни у ком слу­

чају нису Египћани. „Он нас снабдева хлебом и пивом и свим добрим

Страни радници у цигланама у Египту

стварима.“ И поред признања да је храна добра, остаје чињеница да они

овде нису били добровољно, већ су били на принудном раду. „Штап је

у мојој руци“, вели са хијероглифа један од египатских надзорника, „и

стога не будите лењи.“

Слика је упечатљива илустрација за библијске речи: И жестоко на­

гањаху Мисирци синове Израиљеве на послове и загорчаваху им живот

тешким пословима блатом и опекама (2. Мој. 1, 13, 14). Израиљ је био

пастирски народ, ненавикнут на другу врсту посла, који му је стога био

двоструко тежи. А грађевински и цигларски послови били су му кулуч­

ки рад.

новог храма у граду Теби. „Класични“ кулучки градови синова Израиље­

вих били су, међутим, Питом и Рамзес (Рамеса). Оба имена се појављују

у нешто измењеном облику на египатским цртежима. „Пер­Итум“, „ку­

ћа бога Атума“, назива се град кога је вероватно изградио Рамзес II. А

већ поменути Пер­Рамесе­Мери­Имен је библијска Рамеса. Један нат­

пис из доба Рамзеса II говори о „Апиру­ма“ „који су довлачили каме­

ње за велику тврђаву града Пер­Рамесе­Мери­Имен“. Можда „Апиру“

означава Семите?

Још остаје питање где су лежала оба ова кулучка града. Било је

познато оволико: владари Новога царства преместили су своју рези­

денцију из старе Тебе на север у Аварис, из којега су Хикси управља­

ли земљом. Нова међународна политика сматрала је саветним не бити

сувише далеко од догађаја, као што би то био случај са Тебом, која је

лежала много јужније. Из саме делте било је лакше надзирати немирну

„Азију“ и поседе у Ханану и Сирији. Новој престоници је фараон Рам­

зес II дао своје име. Од некадашњег Авариса постао је град Пер­Раме­

се­Мери­Имен.

После много нагађања и претпоставки, археолошки ашов је окон­

чао неслагање о локацији једног од два кулучка града. Онај ко путује у

Египат може да у свој програм стави обилазак његових руина. Од Каи­

ра је то око 100 километара вожње аутомобилом. Отприлике у средини

Суецког канала, тамо где је он спроведен кроз некадашње Крокодилско

111

језеро (Тимса језеро), пружа се према западу једна сува долина, која се

простире до источног рукавца Нила, а позната је под именом Вади Ту­

милат. На раздаљини од десет километара налазе се два брежуљка од

руина. Први је Тел ер­Ретаба, библијски Питом, а други је Тел ел­Ма­

шута, по неким научницима Питом, а по другима библијски Сохот (2.

Мој. 12, 37; 13, 20). Осим остатака од амбарова жита, пронађени су и

натписи у којима је реч о кућама за оставу.

Да је пре 4000 година постојала заштита патената, онда би Египћа­

ни морали добити патент за пшеничне амбаре. Силоси на канадским и

америчким пшеничним фармама још и данас се граде по истом прин­

ципу. Додуше, египатски силоси нису достигли те гигантске размере.

Али велики амбари, округле грађевине пречника 8 метара, са узлазном

рампом до отвора за сипање, нису били никаква реткост у земљи на

Нилу. Амбаре за жита израдио је Јосиф као велики везир (1. Мој. 41,

48), а његови потомци градили су амбаре у земљи гесемској, принуд­

ним радом.

Тражење другог кулучког града Рамесе (то је Пер­Ра­месе­Мери­

Имен, раније вероватно Танис/Аварис или Кантир, 18 км јужно), дуго

времена није давало никаквог резултата. Тек скоро три деценије после

открића Питома пронађена је и Рамеса, године 1930.

Фараон Рамзес II, назван „Велики“, био је тврди орах за археологе.

По свему судећи, његова сујета била је већа од његове грађевинарске

страсти, тако да се није либио ни тога да се кити туђим перјем. Покоље­

ња треба да се диве градитељу Рамзесу II! А она су се заиста и дивила.

Научници, који проучавају антику, у почетку једва да су могли претпо­

ставити на колико ће храмова, профаних грађевина и ко зна још где,

наићи на натпис „Рамзес II“. Када су се грађевине почеле детаљније по­

сматрати, објашњење ниje више представљало никакву сметњу: многе

грађевине су морале бити изграђене још столећима пре Рамзеса II. Да

би угодио својој сујети, Рамзес II је одлучио да и на тим грађевинама

уреже своје име (види слику мумије Рамзеса II на стр. 127).

У делти је тражење града Пер­Рамесе­Мери­Имен представљало

Велики силоси за жито у Египту

лутање са једне хумке на другу. Најзад се, једно за другим, почело на

поједина налазишта у околини источне делте Нила гледати као да су

то управо места: Питом, Хелиополис, Пелузијум и др. Нагађању је учи­

њен крај тек онда када је ашов штразбуршког професора Пјер Монтеа

(Pierre Montet) године 1929. забоден у земљу у близини данашњег ри­

барског села Сан. 50 километара југозападно од Порт Саида ископао

је Монте од 1929­1932. велики број статуа, сфинга, стубова и остатака

грађевина, које су све имале на себи ознаке Рамзеса II. Овога пута ни­

је било никакве сумње о томе да је научник имао пред собом остатке

од Пер­Рамесе­Мери­Имена, кулучког града Рамесе из Библије. Исто

онако као и у Питому, и овде су пронађени остаци и рушевине житних

амбара и магацина.

Израиљци су у правом смислу речи били жртве грађевинарске

страсти фараона. Положај њихове усељеничке области убрзао је одлу­

ку о њиховом упућивању на кулучки посао. Библијски Гесем, са својим

богатим ливадама, почињао је само неколико километара јужније од

нове престонице и простирао се до Питома. Ништа није било логични­

је него ове странце, који су се налазили пред вратима великих грађеви­

нарских подухвата, отргнути од њихових стада и шатора и отерати их

на принудни рад.

Руине код Сана не дају да се ишта наслути од некадашњег сјаја ме­

трополе. А оно што су колоне израиљских кулучара виделе на свом сва­

кодневном путешествију ка градилиштима можемо сазнати из једног

савременог папирусног писма. Одушевљено пише ученик Паи­Бес сво­

ме учитељу Амен­ем­Опету:

„ ... Ја сам дошао у Пер­Рамесе, љубимцу Амона, и сматрам да је он

диван. Диван град којем нема равног. Према плану Тебе, њега је поди­

гао исти бог Ра. Боравак у њему значи живети дивним животом. Ње­

гова поља пружају обиље лепих ствари. Свакога дана овде има свеже

хране и меса. Његови рибњаци су пуни рибом, њихове лагуне су пуне

птица, а ливаде су им покривене зеленом травом, плодови су им на

обрађеним њивама са укусом меда. Њихови магацини пуни су јечма

и жита, а уздижу се у небеса. Има лука и зачина за јела. Има нара, ја­

бука, маслинки и смокава у воћњацима, слатког вина из Кенкема које

је укусније од меда. Рукавац делте Ши­хор испоручује со и шалитру.

Њихове лађе долазе и одлазе. Овде има свакодневно свежих живот­

них намирница и стоке. Човек је срећан када тамо станује и оданде

нико не виче: Дај Боже! Мали људи живе тамо као и велики. Хајдемо

да тамо прославимо њихове небеске празнике и почетак годишњих

доба.“

После много година, живот у пустињи ће код синова Израиљевих

обиље намирница у делти: Камо да смо помрли од руке Господње у

(4. Мој. 11, 4; 5, 18)

Налази у ископинама и савремени текстови, који се скоро потпуно

слажу, поткрепљују библијске исказе. Али не треба мислити да је овим

завршена академска распра о историјској тачности ових догађаја у жи­

воту Израиљаца.

Скоро саблажњиво звуче речи Американца проф. Вилијам Фоксвел

Олбрајта (William Foxwell Allbright), које се може сматрати меродав­

ним, јер је један од ретких научника универзалног формата ­ он је те­

олог, историчар, филозоф, оријенталиста, археолог и истраживач упо­

редних језика.

„Према данашњем нашем познавању топографије источне делте,

извештај о почетку изласка, који је описан у 2. Мој. 12, 37 и 13, 20, топо­

графски је потпуно тачан. Други докази за историјски карактер изласка

и лутања у областима Синаја, Мидиана и Кадиса могу се лако навести

захваљујући нашем све већем познавању топографије и археологије.

Овде се морамо задовољити уверењем да прекомерно критичан став,

који се заузима према ранијим историјским традицијама, нема више

никаквог оправдања. Чак се и датум изласка, који је био толико оспо­

раван, може данас утврдити у не сасвим широким границама... Ако тај

датум поставимо да је био 1290. г. пре Христа, тешко да ћемо погреши­

ти, јер су прве године владавине Рамзеса II (1301­1234), (према новом

рачунању, 1290­1224/23) биле углавном испуњене грађевинском актив­

ношћу у граду коме је он дао своје име, а то је Рамзес (Рамеса) из изра­

иљске традиције. Изненађујућа подударност између овог датума и оног

из 2. Мој. 12, 40 од 430 година ­ а бавише се синови Израиљеви у Мисиру

рало бити око 1720. г. пре Христа ­ може бити да је чисто случајна, али

зато ипак заслужује пажњу.“

Владавина Рамзеса II јесте доба угњетавања и кулучког рада Израи­

ља, али је она тако исто и време када је у народу поникао велики осло­

бодилац ­ Мојсије.

Мојсије је Јеврејин који је рођен у Египту, васпитан код Египћана

и чије име се доводи у везу са кореном семитске речи „МС“, „извађен“,

али подсећа и на египатску реч која значи „дечак, син“. Низ фараона но­

сило је име Амозис, Амазис, Тутмозис. А Тутмозе било је име чувеног

вајара, чије је ремек­дело неупоредиво лепа глава Нофретете, којој се и

данас диви цео свет.

То су чињенице. Египтолози то знају. Али широка јавност узима на

нишан чувену библијску причу о Мојсију и котарици, те вечитим сум­

њалицама није тешко да на основу ове узбудљиве приче изведу приви­

дан аргумент против веродостојности Мојсијеве личности. „То је ле­

генда о рођењу Саргона“, говоре они, и „тиме је све решено.”

О краљу Саргону, оснивачу семитске династије из Акада 2360.

године пре Христа, говори клинасто писмо: „Саргон, моћни краљ, краљ

од Акада, то сам ја. Моја мати је била свештеница бога Ениту, свога оца

нисам познавао... Мати ме је зачела, у тајности ме родила, ставила ме је

у котарицу од трске и његов поклопац је заптила смолом. Ставила ме је

у реку... Река ме носила и донела ме до Акија, водолије. Аки, водолија...

узе ме за сина и одгаји ме...”

Сличност са библијском историјом о Мојсију је заиста запрепашћу­

јућа. А кад га не може више крити, узе ковчежић од сите и обли га смо­

лом и паклином, и метну дете у њ и однесе га у трску крај реке. (2. Мој.

2, 3) Прича о корпи је једна прастара народна прича код Семита. Сто­

лећима је она ишла од уста до уста. Легенду о Саргону из 3. миленијума

пре Христа налазимо чак у нововавилонским клинастим таблицама из

1. миленијума пре Христа. Она није ништа друго него украс којим су

покољења од вајкада улепшавала живот великих људи. Коме би пало на

памет да посумња у историчност цара Барбаросе само због тога што он

и данас живи под Кифхојзером?

Чиновници свуда уживају заштиту државе. У доба фараона је то

било исто као и данас. Стога Мојсију, када је у праведном гневу убио

државног надзорника кулучког рада, није ништа друго остало него бек­

ство, да би се спасао казне коју би сигурно искусио.

Мојсије је иступио исто онако као пре њега Синухе. Он бежи на ис­

ток из уже египатске области. Пошто су Ханан окупирали Египћани,

Мојсије бира себи за уточиште брдовити Мидијан источно од Акабског

залива, јер је са њим био у рођачким везама. Хетура је била жена прао­

ца Аврама пошто је Сара била умрла (1. Мој. 25, 1). Један од њених си­

нова звао се Мидијан. Племе Мидијан се у Старом завету често назива

Кенеј (4. Мој. 24, 21). То значи „онај који припада кујунџијама“. Та реч

на арапском гласи Каин, а на арамејском Каинија ­ ковач. Овај назив

стоји у вези са налазиштима метала у области где је живело ово племе.

Планински ланци источно од Акабског залива богати су бакром, како

је то доказано најновијим испитивањима земљишта које је вршио Аме­

риканац Нелсон Глук (Nelson Glueck).

Ниједна држава не пушта лако тако јефтину страну радну снагу из

земље. То је морао да искуси и Израиљ. Коначно су општа несрећа и

невоља учиниле да се од Египћана изнуди дозвола за излазак. Да ли

је та општа несрећа наступила у доба Мојсија, за сад се не може одго­

ворити са да или не, пошто о томе до сада нису пронађени савремени

документи. Међутим, општа несрећа није ништа ни необично нити не­

вероватно. Те опште несреће спадају баш у египатски локални колорит:

7­10). Догађаје, како их Библија овде описује, доживљавају Египћани

још и данас, на пример „црвени Нил“.

Наталожене материје из абисинских језера боје речну воду, пре све­

га у горњем току, па та боја може да буде загаситоцрвена. Та је боја врло

слична крви. У доба поплава долази до размножавања жаба, а често и

до најезде комараца, и то у таквој мери да постоји опасност за земљу.

У категорију инсеката свакако спада и псећа мува. Та мува често у ја­

тима напада целе области, продире у очи, нос и уши и може да изазове

озбиљне болове.

Сточне куге има свуда у свету. Код богиња које нападају како човека

тако и животиње, могло би се радити о нилској грозници или нилском

сврабу. То је један оток праћен сврабом, који се често зна изменути у

чиреве. Ова гадна кожна болест претила је Мојсију и за време лутања

кроз пустињу као казна: Удариће те Господ приштевима мисирским и

шуљевима и шугом и крастама, да се нећеш моћи исцелити (5. Мој. 28,

27).

знат. Годишње доба за ову појаву је јануар или фебруар. Јата скакаваца

су, међутим, у земљама Оријента типична катастрофална појава. Исти

је случај и са изненадним помрачењима. Хамсин, који се зове и самун,

јесте врео ветар који пред собом носи огромне количине песка. Тај пе­

сак засењује сунце, дајући му тамножућкасти сјај и чинећи да сунце по­

мрачи усред бела дана. Само смрт прворођених је невоља за коју нема

објашњења (2. Мој. 12, 29).