Садржај Уз ову књигу������������������������������������������������ 15

Отаџбина о којој овде говори Библија је Харан. Тара, његов син

Аврам, његова снаја Сара и синовац Лот, тако се говори у 1. Мој. 11, 31,

живели су управо тамо.

Шта је Харан уствари значио било је све до недавно непознато. О

његовој раној историји није се ништа знало. Сва документа из старог

Вавилона ћуте о тој области на средњем Еуфрату ­ о „земљи између ре­

ка“ ­ како се она још зове, а где се Харан некада налазио.

Тек један случајан налаз из године 1933. доводи до ископавања која

су и овде довела до узбудљивих и великих открића, па самим тим и до

научних сазнања. Она су библијско место Харан и живот патријараха

одједном сместила у историјску средину.

На линији између Дамаска и Мосула, где она пресеца Еуфрат, нала­

зи се непозната варош Абу Кемал. Пошто је Сирија после Првог свет­

ског рата под француском мандатном управом, овде је стациониран

француски гарнизон.

Над широком еуфратском низијом влада у лето 1933. г. неподношљи­

ва врућина. Потпоручник Кабан (Cabane), официр гарнизона, када су га

позвали у канцеларију, предвиђа да је опет дошло до свађе међу Арапима

коју ће морати да изглади. Њему је све то дојадило. Међутим, овога пута

изгледа да узбуђење у канцеларији има друге разлоге.Оно што је он данас

најзад сазнао од тумача је следеће: Људи су хтели да сахране једног од

својих рођака. На једном забаченом брежуљку, Тел Харири, они су иско­

пали гроб. Том приликом су наишли на скамењеног мртваца!

Можда је то налаз за који ће се заинтересовати музеј у Алепу, раз­

мишља потпоручник Кабан. У сваком случају, то је, најзад, једном једна

мала промена у бесконачној монотонији на овом забаченом стражар­

ском месту.

Не чекајући да наступи вечерња хладовина, он одмах једним аутом

одлази у Тел Харири, који лежи око 11 километара северно од Абу Ке­

мала, близу Еуфрата. Арабљани га воде једном обронку где је, у једном

равном земљином јарку, јуче сломљена статуа узбудила духове. Кабан

није стручњак, али је одмах познао: камена фигура мора да је јако ста­

ра. Следећег дана француски војници је преносе у Абу Кемал. У малој

канцеларији командантуре, дуго после поноћи, гори светло. Кабан са­

ставља опширан извештај о наласку и шаље га своме претпостављеном,

Анри Сејригу (Неnrу Seyrig), директору старина у Бејруту, као и музеју

у Алепу.

Пролазе месеци, а ништа се не дешава. Та ствар је вероватно за­

старела или неинтересантна. Најзад, крајем новембра стиже из Париза

вест из музеја Лувр. Кабан једва да верује својим очима и по ко зна који

пут чита ту необичну поруку. За неколико дана очекује се висока посета

из Француске: проф. Андре Паро, познати археолог, и са њиме четири

асистента, од којих је један архитекта.

14. децембра ври у Тел Харири као у мравињаку. Археолози су запо­

чели свој детективски посао. Прво се врши тачно мерење брежуљка, он

55

се до у детаље фотографише, врши се ослушкивање са ехо апаратима,

узимају се пробе земљишта и врши стручна процена. У томе је прошао

децембар и прве недеље Нове године. Одлучујући дан је 23. јануар 1934.

године.

Приликом брижљивог копања на спољној страни Тела појављује се

усечен текст. Запрепашћено се сви сагињу према тој фигури.

„Ја сам Ламги­Мари... краљ... Марија... велики... исаку... који поштује

своју... статуу... Иштар.“

Полако, реч по реч, одјекује ова реченица међу присутнима. Про­

фесор Пapo превео је ту реченицу са клинастог писма. Овај тренутак

остаће незабораван за њега и његове сараднике. Једна скоро језива сце­

на, па ипак јединствена у историји археологије, која је богата изненађе­

њима и авантурама! (види слику на стр. 63)

Владар је тако свечано поздравио странце из Париза и сам се пред­

ставио. Као да је хтео да им учтиво покаже пут у своје некадашње цар­

ство, које лежи испод њега у дубоком сну, а о чијем сјају и моћи научни­

ци из Париза у овом тренутку још ништа не могу да наслуте.

Исклесан у камену у дивној пластици, тако стоји краљ Ламги­Мари

на постољу пред Пароом, импозантног стаса, широких рамена. Међу­

тим, лицу недостаје гордост која је тако типична за ликове осталих вла­

дара старог Оријента, за Асирце, који без изузетка имају љутит и срдит

изглед. Краљ Марија се осмехује. Он не носи оружје, његове су руке по­

божно прекрштене једна преко друге. Његово одело, слично тоги, која

не покрива једно раме, богато је украшено ресама.

Једва да је икада нека ископина при првом покушају била толико

крунисана успехом као ова. Испод овог брежуљка мора да дрема Мари,

краљевски град.

Из многих старих натписа, из Вавилона и Асира, краљевски град

Мари одавно је постао појам за научнике. Један текст, штавише, тврди

да је Мари био десети град који је подигнут после потопа. Отпочела је

велика офанзива ашова на Тел Харири.

Прекидани великим паузама, радови се одужују од 1933­1939, јер

највећи део године тропска врућина онемогућује сваки посао. Радити

се може само у хладовитим месецима кишног периода, од средине де­

цембра до краја марта.

За читаво једно поглавље историје старога Оријента ископине код

Тел Харири представљају непроцењиво благо.

Још нико и не слути какву уску везу ће налази у Марију имати са по­

знатим библијским личностима.

Из године у годину извештај експедиције обилује новим изненађе­

њима.

56

У зиму 1933/34. ископан је храм богиње плодности Иштар... Од кра­

љевских поштовалаца Иштаре, три су се овековечила као статуе у хра­

му, који је био обложен мозаиком од светлуцавих шкољки: Ламги­Ма­

ри, Ебин­ил и Идинарум.

У другој фази копања ашови су наишли на куће једног града. Мари

је нађен! Ма колико да је велико задовољство због налаза, још су већу

пажњу и запрепашћење изазвали зидови једне палате која је морала би­

ти неуобичајено велика. Паро извештава: „Откопали смо 69 сала и дво­

ришта. Крај се не може сагледати.“ 1600 плоча са клинастим писмима,

брижљиво сложене у једној од сала, садрже економске извештаје.

Извештај о ископинама за време треће кампање ископавања

1935/36. примећује да је до тада откривено 138 сала и дворишта, али

да се још није стигло до спољашњих зидова палате. Кореспонденција

на 13.000 глинених плоча чека да буде дешифрована. За време четврте

кампање ископан је један храм бога Дагона и један цигурат, типични

месопотамски степенасти торањ (кула). У палати сада има 220 сала и

дворишта, а 8.000 даљих глинених таблица придружило се претходни­

ма (види слику на стр. 64, 65, 66).

Када је у 5. зимском полугодишту откопано још 40 сала, коначно се

пред Пароом и његовим помоћницима нашла палата краљева Марија у

свој својој величини. Скоро 10 јутара површине захвата ова мамутска

грађевина из трећег миленијума пре Христа. То је комплекс од 260 сала

и дворишта. Никада раније приликом ископавања није се открила тако

огромна и разграната грађевина.

Колоне теретних кола биле би потребне да однесу caмо оних 25.000

докумената, глинених плоча из дворске архиве. Тиме су бачене у засе­

нак и таблице из Ниниве. Рецимо, чувена библиотека асирског краља

Асурбанипала обухватала је „само“ 22.000 глинених текстова.

Да би се могла добити непосредна слика о палати Мари затражен

је један авион. При ниском лету направљени су снимци Тел Харари,

који су после објављивања изазвали у Француској право запрепашће­

ње. Ова Мари палата била је око 2000. г. пре Христа једно од највећих

знаменитости света, била је управо драгуљ архитектуре старога Ори­

јента. Са свих страна долазили су путници да јој се диве. „Ја сам видео

Мари“, писао је одушевљено један трговац из феничанског поморског

града Угарит.

Последњи краљ који је овде резидирао звао се Цимри­Лим. Војске

чувеног Хамурабија вавилонског покориле су око 1700. г. пре Христа

царство Мари на средњем Еуфрату, уништивши велику метрополу.

Испод срушених таваница и зидова стајали су још мангали вави­

лонских ратника, пожарног одреда, који је запалио палату. Међутим,

они нису могли сасвим да је униште, па су остали сачувани зидови ви­

57

сине 5 метара. „А инсталације палате и сви уређаји, писао је проф. Па­

ро, у кухињама и у купатилима могли су се четири миленијума после

уништења ставити у рад без претходних поправки.“ У купатилима су

пронађене каде, у кухињама калупи за колаче, а на пећима чак и угаљ!

Поглед на величанствену руину је изванредан доживљај. Једна је­

дина градска капија на северу обезбеђивала је лакшу контролу и бољу

одбрану. Када се прође кроз мноштво дворишта и ходника, посетилац

би се нашао у великом светлом унутрашњем дворишту. Ту је био цен­

тар званичног живота, а из њега се управљало и краљевином. Владар је

у побочној сали за аудијенције, која је била довољно велика да прими

стотине људи, примао своје чиновнике, курире и посланике. Широки

ходници водили су у приватне краљеве одаје.

Једно крило дворца служило је искључиво религиозном церемони­

јалу. Ту је била и престона дворана у коју су водиле дивне степенице.

Кроз низ сала водио је литијски пут до дворске капеле у којој је стајао

кип Животодавне богиње. Из суда у њеним рукама непрекидно је текла

„вечна вода живота“.

Цео дворски и управни државни апарат живео је под краљевим кро­

вом. Министри, управници, секретари и писари, имали су своје удобне

станове.

Постојало је Министарство спољних послова и Министарство тр­

говине у тој великој управној палати Мари царства. Више од 100 чинов­

Ова слика из сале 106 у палати Мари приказује како богиња Иштар устоличава Цимри­Лима

ника било је запослено око сређивања пристижуће и отпремне поште

која је износила до хиљаду глинених таблица.

Дивни зидни молераји били су посебан украс дворца. Све до наших

времена боје су сачувале своју свежину. Као да су јуче нанешене на зи­

дове. Па ипак су то најстарије слике Земље на две реке ­ хиљаду година

старије од чувених фресака у боји у величанственим грађевинама асир­

ских владара у Хорсабаду, Ниниви и Нимруду.

Величина и лепота ове јединствене палате одговарала је царству ко­

јим се из ње управљало. Више хиљада година стара архива ове палате

сачувала је вести о томе.

Вести, белешке у актима, владине наредбе, извештаје о раду које су

пре четири хиљаде година добро хонорисани дворски писари оштрим

писаљкама урезивали у глину, све је то сада требало уз највећи труд

одгонетнути и вратити у живот. У Паризу проф. Жорж Досен (Georges

Dossin) са Универзитета у Лијежу ради са читавом четом асиролога на

дешифровању и преводу. Проћи ће многе године док свих 23600 доку­

мената не буду преведени и објављени. Сваки од њих има по један мо­

заични каменчић аутентичне историје Мари царства.

Многобројни прописи о изградњи канала, брана, насипа, обалских

нагиба указују да се благостање земље заснива углавном на разграна­

том систему наводњавања. Тај систем су државни инжењери стално

надгледали и одржавали.

Две таблице садрже списак од 2000 занатлија са пуним именом и

еснафском припадношћу.

Обавештајна служба „Мари“ функционисала је тако брзо и узорно

да се не би морала бојати упоређења са модерном телеграфијом. Важне

вести достављане су путем ватрених ­ светлосних сигнала са граница

Вавилоније све гope до данашње Турске, а то је око 500 километара. И

све за неколико часова.

Мари је лежао на раскрсници великих караванских путева који воде

са запада на исток и са југа на север, те према томе, није чудо што је оби­

лата трговачка увозно­извозна кореспонденција на глиненим таблица­

ма била управо последица размене добара која се обављала са Критом

и Кипром, па све до мале Азије и Месопотамије. Међутим, таблице не

говоре само о свакодневним стварима. Оне извештавају, такође упеча­

тљиво, о култовима, о новогодишњим процесијама до богиње Иштар,

затим о „пророчанствима из џигерице“ и о тумачењима снова. Дваде­

сет пет божанстава било је поштовано у Мари. Једна листа жртвених

јагањаца, састављена од стране Цимри­Лима, наводи поименце ове не­

беске становнике.

Из небројених појединачних извештаја на глиненим плочицама, бу­

дући нараштаји су стекли слику о Мари царству као о једној мајсторски

59

организованој и управљаној држави из 18. века пре Христа. Изненађујуће

је да ни на сликама ни у скулптурама нема представа ратних догађаја.

Становници Мари били су мирољубиви Аморићани који су ту одав­

но били настањени. Њима су на срцу лежале религиозне и култске

ствари, трговина и путовање. Освајања, јунаштво, звецкање оружјем

нису им много значили. Њихова лица на статуама и сликама још и да­

нас зраче спокојством.

Међутим, то не значи да су били без војних брига око одбране и

осигурања своје земље. Јер на њиховим границама живела су семитска

номадска племена, за која су зелене ливаде и поља са поврћем и житом

у Мари царству представљала стални мамац. Они су продирали преко

границе и ишли са својим стадима великим делом земље, узнемирава­

јући становништво. Од њих се ваљало чувати. Стога су на границама

земље биле подигнуте карауле у циљу осматрања и одбране. Све што би

се на границама десило било је одмах јављано у Мари.

У Паризу су асиролози дешифровали једну глинену таблицу из ар­

хиве Мари. Изненађени, прочитали су један извештај официра степске

полиције Банума:

„Реци моме господару: Ово је од Банума, твога слуге. Јуче сам по­

шао из Мари, а ноћ сам провео у Цурубану. Сви Венијаминовци давали

су ватрене сигнале. А такође је даван одговор ватреним сигналима и то

од Саманума до Илум Мулука, од Илум Мулука до Мишлана, све места

Венијаминоваца у округу Терка. А до сада нисам сигуран шта ови сиг­

нали значе. Сада покушавам да их одгонетнем. А писаћу моме господа­

ру да ли ми је то успело или не. Појачај страже града Мари и нека мој

господар не напушта градске капије.“

У овом полицијском рапорту са средњег Еуфрата из 19. века пре

Христа искрсава име једнога племена познатог из Библије. Оно га бу­

квално именује ­ Венијаминовци!

Често се говори о Венијаминовцима. Изгледа да су они владарима

Мари задавали толико главобоље и брига да су чак поједини владарски

периоди по њима и име добијали.

У Мари династијама године владавина не носе броје ве, већ се означа­

вају према значајним догађајима, као нпр. изградња великих заштитних

зидова, освећење нових храмова, обезбеђење система за наводњавање,

затимпоправкаобалнихутврђењанаЕуфрату,илипописистановништва.

Временске таблице три пута спомињу Венијаминовце:

„Година када је Јахдулим отишао у Хен и положио своју руку на те­

риторију Венијаминоваца“, то је податак из доба владавине Мари краља

Јахдулима.

„Година када је Цимри­Лим убио давидума Венијаминоваца...“ из

доба владавине последњег Мари владара Цимри­Лима.

60

Обимна преписка између гувернера, државних намесника и управ­

них чиновника врти се само око једног питања: треба ли се усудити па

и Венијаминовце пописати?

У Мари царству пописи становништва нису били ништа необично.

Они су давали податке за опорезивање и за регрутацију. Народ је путем

добоша окупљан у сваком округу, те је сваки војни обвезник поименце

био пописиван. То је трајало данима па су владини чиновници делили

бесплатно пиво и хлеб. Владари из Мари палате врло радо су хтели да

попишу и Венијаминовце. Међутим, чиновници из округа, који су до­

бро познавали земљу, нису били за то. Они су саветовали да се попис

не врши, јер они боље познају та бунтовна и још стално ненастањена

племена.

„Што се тиче предлога да се изврши попис Венијаминоваца о коме

ми пишеш...“ почиње Самси­Аду своје писмо Јасмах­Аду у Мари. „Није

саветно пописивати Венијаминовце. Учиниш ли то, о томе ће сазнати

њихова браћа, Ра­аб­ба­ји који станују на другој обали реке. Биће не­

задовољни њима и неће се вратити у своју земљу. Ни у ком случају не

пописуј их!”

Тако Венијаминовци остадоше без бесплатног пива и хлеба, а самим

тим нису плаћали ни порез нити су били регрутовани. Касније ће сино­

ви Израиљеви чешће пута доживети овакве пописе, и то тачно по шеми

из Мари. Први пут за време Мојсија, на заповест Јахвеову, по изласку из

Египта, сви мушкарци преко 20 година који могу да носе оружје попи­

сивани су према породицама (4. Мој. 1­4). Једну генерацију доцније, на

крају боравка у пустињи, Мојсије врши други попис, ради поделе Ханана

(4. Мој. 26). За време монархије је и Давид наредио попис народа. Он је

при томе имао на уму стварање моћне војске и овлашћује Јоава, коман­

данта армије, да је спроведе у живот (2. Сам. 24). Како Библија сведочи,

Јахве је наговорио Давида на попис не би ли казнио народ. Израиљци су

изнад свега волели слободу. Регрутацију и позив у војску уопште нису

волели. Још 6. године после Христа, попис који је вршио намесник Кви­

риније (Копоније), довео је скоро до отвореног устанка.

Вредно је приметити да свет треба да захвали мирољубивим ста­

новницима Мари за прашаблоне свих регрутација. Те регрутације су

усвојене и од стране Вавилонаца и Асираца, од Грка и Римљана, као што

су их усвојиле и државе новога доба. У свим земљама света су порез и

регрутација и организација тих институција засновани на праузору из

Мари!

Помињање Венијаминоваца буди у Паризу претпоставку и очекива­

Асиролози су на другим клинастим списима, извештајима гуверне­

ра и намесника из царства Мари, стално наилазили на позната имена и

61

називе из библијске историје, као Фалек (Пелег) и Серух, Нахор и Тара

и ... Харан.

Ово је племе Симово, говори се у 1. Мој. 11, 10. А Фалек поживе

тридесет година и роди Рагава. А Рагав поживе тридесет и две годи­

не и роди Серуха. А Серух поживе тридесет година и роди Нахора. А

Нахор поживе двадесет и девет година и роди Тару. А Тара поживе

седамдесет година и роди Аврама, Нахора и Арана (1. Мој. 11, 10. 18.

20. 22. 24. 26).

Имена Аврамових праотаца искрсавају из оног далеког доба као и

имена градова у северозападној Месопотамији. Они се налазе у „Падан

Араму“, равници Арама. У њиховој средини лежи Харан, који је по опи­

сима диван град и морао је постојати још у 19. и 18. веку пре Христа.

Харан, отаџбина Аврама оца патријараха, завичај јеврејског народа, ов­

де је први пут документовано доказан, јер о њему говоре и списи из

онога доба. Нешто северније у истој долини реке Белих, налазила се из

Библије позната нам варош: Нахор, отаџбина Ревеке, жене Исакове.

Библијски град Нахор је нехотице добио историјску позадину.

Аврамов слуга се одселио у царство краљева Мари. Недвосмислени на­

лог његовог господара, како то говори библијско предање, доказује да

је Аврам морао да сасвим добро познаје северну Месопотамију као и

Нахор. Јер иначе како би могао говорити о граду Нахору!

Према подацима из Библије може се тачно израчунати да је Аврам

645. година пре изласка деце Израиљеве из Египта напустио своју отаџ­

бину Харан. Она су путовала под вођством Мојсија у 13. веку пре Хри­

ста кроз пустињу према Обећаној земљи. Овај датум је, како ћемо још

видети, археолошки потврђен. Према овоме, Аврам је морао живети

око 1900. г. пре Христа. Налази у Мари доказују како су тачни ови по­

даци у Библији. Око 1900. г. пре Христа су, према записима архиве из

палате, Харан и Нахор били градови у пуном процвату.

Документи из Мари царства дају нам први пут величанствен доказ:

историја библијских патријараха није ­ како се то радо и често сматра­

ло ­ „побожна легенда“, него су то догађаји и описи из једног тачно да­

тираног историјског времена.

„Ја сам Ламги Мари... краљ Марија”.

Са овим речима, уклесаним на

десном рамену, владар Мари

царства на средњем Еуфрату

представио се научницима из

Париза 23. јануара 1934.

(Фото: Андре Паро „Мари”, Ides et

Саlendes, Neuchatel)
63

На светлост дана изашли су први од снажних зидова палате, тек 5 m висине, на Тел Харири, код Абу

Кемала у Сирији. „Посада продире у одаје”, писао је тада проф. Паро.

(Фото: Андре Паро „Мари”. Ides et Calendes, Neuchatel)

У једном углу сале бр. 78 нађени су велики оштећени глинени ћупови. 1750. г. пре Христа на њих је пала

таваница, када су пожарне чете краља Хамурабија запалиле Мари палату.

(Фото: Андре Паро „Мари”, Ides et Calendes, Neuchatel)

Тек авионски снимак упечатљиво приказује архитектуру огромне палате Мари. Та палата површине од

2,5 ha, била је највећа краљевска палата на Старом оријенту у 2. миленијуму пре Христа. У 260 сала и

одаја су, између осталог, сачувани акти писани клинастим писмом о градовима Харану (1. Мој. 11, 31) и

Нахору (1. Мој. 24, 10). (Фото: Андре Паро „Мари”, Ides et Calendes, Neuchatel)

66