Закона о средњој школи ("Службени гласник Републике Србије", бр. 50/92, 53/93, 67/93, 48/94 и 24/96)

Појам личности: доследност, јединство и особеност понашања јединке; личност као организација особина - појам црте (диспозиције), синдрома црта и типа личности.

Телесне особине. Темперамент. Способности. Карактер. Свест о себи.

Динамика личности (4 часа)

Схватање о узроцима и изворима људског понашања: потребе, мотиви, жеље, намере, интересовање, ставови, вредности и друге динамичке диспозиције.

Појам воље и вољне радње. Одлука, процес одлучивања.

Развој личности (4 часа)

Појам развоја и социјализације личности. Однос сазревања и учења.

Чиниоци социјализације: култура, друштвени систем, породица, школа, вршњаци, друштвене организације, масовни медији.

Динамичко-развојни појам зрелости јединке: показатељи зрелости; уравнотеженост структуре личности (однос према стварности, према другим људима и себи).

Интеграција јединке у друштвену заједницу: положаји и улоге. Лични и социјални идентитет; појам базичне структуре личности и социјалног карактера.

Теорије личности (3 часа)

Преглед општих теорија личности: психодинамичке теорије личности: Фројдова теорија. Бихејвиористичко схватање личности.

Теорија црта. Фромово схватање личности. Схватање личности у хуманистичкој психологији.

Промене и поремећаји друштвеног живота и понашања (6 часова)

Измењена стања свести: сан, хипноза, сугестија; дејство наркотика. Парапсихологија.

Деликвенција, алкохолизам, наркоманија: узроци, симптоми и ресоцијализација.

Неурозе. Психозе. Психопатије.

Психолошка превентива: примарна и секундарна; психолошко саветовање; ресоцијализација, психотерапија.

4. Особа у социјалној интеракцији

Опажање особе (3 часа)

Појам. Врсте података и дражи. Прва импресија. Законитости у формирању импресије.

Грешке у опажању особа. Опажање (атрибуција) узрока сопственог и туђег понашања.

Комуникација (3 часа)

Знакови, сигнали и симболи: невербална и вербална комуникација; социјални чиниоци и језик.

Услови успешне комуникације.

Група (4 часа)

Појам и врсте друштвених група: мале и велике групе; примарне, референтне, формалне и неформалне, припадничке и неприпадничке групе.

Породица као група. Вршњачке групе. Школско одељење.

Динамика групе: формирање групе. Односи у групи. Руковођење групом. Групно решавање проблема. Ефикасност групе.

Публика. Мноштво: манифестације и демонстрације. Гомила: паника, руља, линч.

Социјални покрети: мировни покрет. Феминистички покрет. Еколошки покрет.

НАЧИН ОСТВАРИВАЊА ПРОГРАМА (УПУТСТВО)

Карактеристике програма

При избору садржаја програма вођено је рачуна о чињеници да ученици први пут систематски упознају основне и опште психолошке појмове и сазнања у психологији. Већина њих, током свог даљег образовања неће имати прилику да се шире упознају са савременом психолошком науком да је у програму највише места дато системском прегледу психичких појава и формирању основних појмова који омогућују прецизно опажање и разумевање тих појава у свакодневном и професионалном животу. Ови садржаји такође доприносе оспособљавању ученика за евентуално самостално читање психолошке литературе.

Ради поступности остваривања садржаја програм је подељен у четири тематска блока. Најпре су дати садржаји о релативно једноставнијим, а затим о сложеним психичким појавама. Активност ученика у настави може да се током школске године постепено повећава, јер су теме из области личности и социјалне интеракције препознатљивије са становишта њиховог свакодневног искуства и ближе су њиховим актуелним интересовањима.

У оквиру сваког блока истакнуто је по неколико тематских целина. За сваку од њих је наведен приближан број часова за обраду, утврђивање, систематизовање садржаја програма и проверу знања. Унутар сваке тематске целине, наведене су уже теме, истакнуте главне појаве које ученици треба да упознају и кључни појмови које треба да усвоје. У већини случајева, сваки део се може схватити као наставна јединица или обим садржаја које наставник треба да обради на једном часу, уколико цео час посвећује новим садржајима. Зависно од укупне организације наставе, наставних метода и места које даје уџбенику и другим изворима, наставник може приликом обраде неке теме поделити на још мање целине, или неколико тема спојити у већу целину.

УВОДНИ ДЕО програма сачињавају две тематске целине: у првој су садржаји који се односе на психологију као науку (предмет, задаци, методе) а у другој природа психичких појава (биолошки и социјални услови и функције психичког живота). Реализовањем ових садржаја треба постићи да ученици стекну слику о главним подручјима истраживања и примене савремене психологије и да уоче биолошку и друштвену условљеност психичког живота. Треба настојати да ученици разумеју и усвоје основне појмове, да уоче разлику између ненаученог тумачења неких психичких појава и њиховог научног објашњења. Неки од појмова ће се користити у обради осталих тема, те треба настојати да се њихово разумевање и усвајање постепено продубљује (нпр. базична и апликативна истраживања, посматрање и самопосматарање, објективни и субјективни подаци, филогенеза и онтогенеза, нативизам и емпиризам, конвергенција и интеракционизам).

ОСНОВНЕ ПСИХИЧКЕ ПОЈАВЕ су средишњи део програма. У свакој тематској целини су истакнути кључни појмови, те је неопходно да ученици разумеју њихов садржај, међусобну повезаност, теоријски и практични смисао. Веома је важно да ученици схвате функционалну повезаност између основних психичких појава, нпр. опажања и учења; знања и мишљења; сазнања и емоција; емоција и мотива; способности, мотива учења. Ови садржаји усмеравају ученике на упознавање интелектуалног и емоционалног функционисања из развијеног аспекта, на суочавање са психолошким тумачењима збивања која и сами доживљавају. Адолесцентска склоност интроспекцији може се конструктивно усмерити ка потпунијем разумевању психичких процеса и стања.

ЛИЧНОСТ је оквирни појам трећег дела програма. Структуру, динамику и развој личности треба приказати као три угла гледања на целину психичких појава. Обрада тема из овог дела омогућава да се употребљавају појмови усвојени у претходним тематским целинама и да се повезују, проширују у оквиру нових општих појмова, као на пример, структура, динамика, развој, темперамент, карактер, личност, базична структура личности и сл. Тематска целина посвећена теоријама личности треба да ученике суочи са отвореним проблемима психолошке науке, да их подстакне на самостално читање психолошке литературе а ради подизања опште културе. Не треба инсистирати на учењу теорија из уџбеника или других извора ради репродукције, него на разумевању најосновнијих, за конкретну теорију, специфичних појмова. Обрадом основних врста промена и поремећаја душевног живота и понашања треба постићи да ученици на издиференциран и релативно прецизан начин опажају те појаве и да стекну известан увид у околности под којима се оне јављају (нпр. деликвенција, алкохолизам, наркоманија).

Ослањање на претходно обрађене садржаје и примере који се могу наћи у литератури и свакодневном животу, омогућује наставнику да у овом делу програма, наставу постави као доминантно проблемску. То значи да ученици ради припреме за разговор о некој теми, самостално, анализом одређених поглавља из уџбеника, идентификују појмове које сматрају неопходним за прецизан опис појаве и разумевање њеног психолошког садржаја. Овај део програма се може повезати и са неким темама из књижевности. Лако се могу наћи примери литерарне илустрације типова личности, промена личности и њеног понашања услед, на пример, алкохолизам, наркоманије, живота у криминогеним околностима и сл.

Део садржаја програма о СОЦИЈАЛНОЈ ИНТЕРАКЦИЈИ има за циљ да прикаже особу као актера у социјалном контексту. Основна тема овог дела је комуникација. Иако је релативно нова област за уводне и опште курсеве психологије на нивоу средње школе, њу ни у ком случају не треба занемаривати. Човеков живот се одвија у веома различитим контекстима, и ма где се они налазили на димензији приватност-јавност, њихово суштинско обележје је комуникација. Управо на узрасту средње школе комуникација се у свим својим видовима јавља као механизам на којем се темељи социјално понашање. Да би правилно оценио значај ове теме, наставник би морао да се и сам упозна са литературом која обрађује психолошке, социолошке и кибернетичке аспекте комуникације. Такође треба обратити пажњу и на теме из област опажања особа, групне динамике и понашања у маси.

При обради ових тема може се комбиновати излагања наставника, излагања појединих ученика и анализовање примера из актуелног друштвеног живота. Потребно је да примену нађу сви главни појмови усвојени изучавањем претходних садржаја програма, како би ученици уочили повезаност психичких појава, развоја појединца, структуре и динамике личности са опажањем и разумевањем социјалних ситуација и понашањем у тим ситуацијама.

БИОЛОГИЈА

ЦИЉ И ЗАДАЦИ

Циљ наставе биологије у гимназији је да у склопу општих циљева наставе допринесе развоју комплетне личности ученика, како у образовном тако и у васпитном смислу. То подразумева усвајање наставних садржаја биологије са научног аспекта уз истовремено развијање психофизичких способности ученика на сазнајном и психомоторном плану.

Задаци наставе биологије су да ученици:

- стекну општа научна знања из области биолошке науке и праксе;

- схвате и примењују законитости и принципе који владају у природи;

- усвајају нове појмове које ће касније користити приликом стицања и усвајања нових знања;

- развијају своје мисаоне и изражајне способности;

- развијају способности за самостално истраживање;

- да је упознавање грађе и функције тела од великог значаја за очување здравља;

- прихвате да је очување, унапређивање и заштита животне средине њихов приоритетан задатак.

ДРУГИ РАЗРЕД

САДРЖАЈИ ПРОГРАМА

ОРГАНИЗАЦИЈА ЋЕЛИЈЕ (12)

Прокариотска ћелија. Грађа и основне одлике на примеру бактеријске ћелије. Размножавање бактерија. Бактерије као изазивачи болести. Бактерије и њихова примена у биотехнологији.

Еукариотска ћелија. Грађа и структура ћелије. Хемијски састав ћелије.

Ћелијска мембрана. Грађа и функција ћелијске мембране, селективна пропустљивост ћелијске мембране (транспорт кроз мембрану).

Једро. Грађа и улога једра. Једрова мембрана и једрова плазма. Хромозоми (ДНК, протеини, РНК) хроматин и организација хроматина. Једарце.

Цитоплазма и ћелијске органеле у цитоплазми. Рибозоми (синтеза протеина), полизоми.

Цитоплазматичне мембране (ендоплазматична мрежа - ретикулум, Голџијев систем, лизозоми, митохондрије и специфичне грануле, пластиди).

Цитоскелет. Микротубули и микрофиламенти и улога.

Разлике између биљне и животињске ћелије.

Ћелијски циклус. Ћелијске деобе (амитоза, митоза и мејоза).

Вежба: Методе изучавања ћелија помоћу светлосног микроскопа и упознавање са микрографијама, добијених помоћу електронског микроскопа.

Вируси. Опште карактеристике. Размножавање вируса на примеру вируса ЕИДС-а (2)

ОСНОВИ ХИСТОЛОГИЈЕ (3)

Грађа и карактеристике биљних ткива (меристема, покоричних, апсорпционих, за фотосинтезу, проводних ткива, за магационирање, за проветравање и ткива за излучивање).

Грађа и карактеристике животињских ткива (епителијална, везивна, ткива, мишићно и нервно ткиво).

МОРФОЛОГИЈА БИЉАКА (3)

Биљни органи. Вегетативни органи (корен, стабло и лист) и генеративни (цвет, цваст). Опрашивање и оплођење. Плод и семе.

РАЗНОВРСНОСТ БИЉНОГ СВЕТА

Опште карактеристике и класификација биљака, медицински и привредни значај. Филогенија биљака.

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ НИЖИХ БИЉАКА И ГЉИВА (2)

Алге. Лишајеви. Гљиве.

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ВИШИХ БИЉАКА (4)

Маховине. Пречице. Папратњаче. Семене папрати. Голосеменице. Скривеносеменице.

ФИЗИОЛОГИЈА БИЉАКА (3)

Исхрана биљака (аутотрофна исхрана-фотосинтеза, хетеротрофна исхрана). Биолошка оксидација.

Гликоза, дисање у ћелији, врење и врсте врења. Значај врења.

ОРГАНИЗАЦИЈА ЖИВОТИЊА (7)

Принципи класификације животиња.

ПРОТОЗОА - једноћелијске животиње. Грађа и основне одлике. Протозое као изазивачи болести.

МЕТАЗОА - вишећелијске животиње.

Паразоа. Порекло вишећеличности. Организација тела (одсуство органа и органских система).

Еуметазоа. Одлике телесне организације (диференцијација ткива, зачетак органа и органских система). Значај.

Пљоснати црви. Основне карактеристике грађе на примеру метиља и пантљичара. Значајне паразитске врсте.

Мекушци. Основне одлике и значај.

Прстенасти црви. Основне одлике и значај.

Зглавкари. Основне одлике и значај.

Пауколике животиње. Основне одлике и значај (отровне врсте, врсте значајне као паразити и вектори заразних обољења).

Ракови. Основне одлике и значај.

Инсекти. Основне одлике и значај. Улога инсеката у економији природе.

Бодљокошци. Специфичности организације.

Хордати. Организација хордата и правци еволуције.

Кичмењаци. Основне одлике грађе.

Рибе. Адаптације на живот у води.

Водоземци. Адаптације на живот у води.

Водоземци. Адаптације на копнени начин живота.

Гмизавци. Адаптације на копнени начин живота.

Птице. Адаптације на специфичан начин живота и значај птица за економију природе.

Сисари. Основне одлике грађе и функције органа и органских система на примеру човека.

ЧОВЕК И ЗДРАВЉЕ (35)

Хемијски састав тела (2)

Вода као растварач, промет воде у организму, ћелијске и ванћелијске течности. Здравствени значај воде за пиће и најчешће заразне цревне болести.

Крв. Крвна плазма, крвне ћелије, АБО састав, резус фактор, хемолитичка болест новорођенчета. Поремећаји крви (анемије, леукемије). Стварање крвних ћелија (хематопоетски органи), коштана срж, тимус, слезина, лимфни чворови. Најчешће болести хемапоетских органа (полицитемија, мијелом, апластична анемија, агранулоцитоза),

Грађа срца. Рад срца. Поремећаји рада срца (коронарна склероза, ангина пекторис - стенокардија, болести срчаних залистака, поремећаји срчаног ритма). Крвни притисак. Поремећаји крвног притиска.

Болести и исхрана (атеросклероза, холестерол и липопротеини, тромбоза).

Систем органа за дисање (2)

Грађа органа за дисање. Физиологија дисања. Болести органа за дисање.

Имунитет и врсте имунитета. Имунолошка реакција према страним трансплантантима. Болести имуног система (синдром стечене имунодефицијенције). ХИВ и имуни систем. Заштита од ЕИДС-а.

Имунолошка хиперсензитивност (алергијске реакције). Имунолошки састав и појава тумора.

Органи за варење (2)

Грађа и функција органа за варење. Болести органа за варење. Болести зуба. Болести уста. Тумори језика и уста. Болести желуца и црева. Болести јетре, жучне кесе и панкреаса. Паразити органа за варење.

Регулација шећера у крви. Метаболизам хранљивих материја и ослобађање енергије. Терморегулација. Болести у регулацији метаболизма.

Грађа и функција коже

Грађа и функција бубрега. Мокраћа и мокрење. Поремећаји система органа за излучивање.

Кости и мишићи. Грађа попречнопругастог мишића. Болести костију и мишића. Повреде костију и мишића.

Хормони. Жлезде (хипофиза, епифиза, штитна жлезда, грудна жлезда, надбубрежна жлезда, панкреас, полне жлезде). Болести ендокриних жлезда.

Полни органи (мушки и женски полни орган). Оваријални или менструални полни циклус. Полно сазревање. Психички развој у пубертету. Полни живот човека. Оплођење, трудноћа и порођај. Болести органа за репродукцију.

Неурон, грађа и примање информација. Синапса и неурохормони. Пренос информација у мозак. Рефлексне реакције.

Чула. Грађа и функција ока. Грађа и функција уха. Равнотежа. Укус. Мирис. Централни нервни систем и функција мозга (памћење, спавање и буђење). Болести нервног система. Поремећаји вида, слуха. Поремећаји функције мозга.

ОСТАТИ ЗДРАВ

Како постајемо подложни болестима? Фактори који штетно утичу на здравље (дуван, алкохол, премало сна, недовољно одржавање телесне кондиције, неправилна исхрана, последице стреса, психоактивне супстанце...). Знаци препознавања психоактивних зависника. Лечење зависника. Зависници од дроге у Србији. Здравље и околина. Мисли на здравље.

ТРЕЋИ РАЗРЕД

ОСНОВИ ГЕНЕТИКЕ (35)

Сличности и разлике потомака и предака. Развој науке о наслеђивању. Наслеђивање и размножавање. Наследне особине.

Ген као основна наследна јединица. Генотип и фенотип.

Грађа хромозома, број и врсте хромозома. Полни хромозоми и џиновски хромозоми. Хромозомске гарнитуре. Хромозоми као носиоци гена. Гени у пластидима и митохондријама. Гени у цитоплазми. Плазмиди.

Нукелинске киселине - молекулска грађа ДНК и РНК и врсте. Удвостручење - репликација нуклеинских киселина. ДНК као хемијска основа гена. Генетички код - шифра и синтеза беланчевина.

Гени и ензими. Састав оперона и гени регулатори. Активност гена у току развића и у току живота. Гени и животна средина.

Квалитативне и квантитативне неједнакости. Узроци варијабилности. Значај мејозе за разноликост потомака. Чисте линије, клонови и популације.

Шта је укрштање и шта су хибриди. Менделови експерименти. Доминантност и рецесивност. Хомологи гени, хомозиготи и хетерозиготи. Примери укрштања и Менделови закони. Монохибридно и дихибридно укрштање.

Развој цитогенетике. Морганова школа. Везани гени и кросинговер. Генске карте. Наслеђивање пола и особина које су везане за полне хромозоме. Летални гени.

Појам и врсте мутација. Учесталост - фреквенција мутација. Узроци мутација. Корисне и штетне мутације.

Утицај фактора из животне средине на организам. Дуготрајне модификације.

Гајење чистих сорти корисних биљака. Хибридизација код биљака. Калемљење и вегетативни хибриди. Мутације и мутагена средства у примени.

Генетика у индустрији врења и општој биотехнологији. Примена индуцираних мутација. Генска технологија.

Цитогенетичке особине. Методе изучавања у генетици човека. Хромозоми човека. Наследне основе варијабилности људи - моногенско наслеђивање. Детерминација пола човека. Наслеђивање везано за икс - хромозом. Наслеђивање везано за ипсилон - хромозом. Полигено наслеђивање. Последице укрштања у сродству. Хромозопатије - наследне болести као последица промена у броју и структури хромозома. Генетичко саветовање - рано откривање наследних болести. Генетичка условљеност понашања људи. Генетичка условљеност менталних поремећаја.

О развоју молекуларне генетике. Технологија рекомбинаната - хибридизације ДНК. Клонирање гена. Примери клонирања. Значај микроорганизама у генској технологији.

Конструисање модерних вакцина против вирусних и бактеријских обољења. Фармацеутска средства заснована на генетичком инжењерству. Генска терапија. Генетичко инжењерство и биолошка еволуција. Примери математичких метода у генетици.

Комплексни, генски локуси и фамилије гена.

Карактеристике малигно трансформисане ћелије. Фактори средине и канцерогенезе. Вируси као онкогени чиниоци. Хумани ретровируси. Протоонкогени - онкогени ћелије и зашто проонкоген постаје онкоген. Рак као мултифакторијална болест.

Шта је старење и контрола старења. Епимутације. Системи поправки ДНК у току старења ћелија. Аберације хромозома у току старења ћелије.

Хумане популације. Генетичка структура популације. Израчунавање фреквенције гена. Мутације и фактори мутација. Селекција доминантних и рецесивних особина. Миграције. Генетички дрифт.

Дефиниција, предмет истраживања и значај екологије. Услови живота и појам еколошких фактора. Однос организма и животне средине. Дејство и значај еколошких фактора. Класификација еколошких фактора.

Адаптације на различите услове живота. Животне форме - појам, примери и класификација. Еколошка ниша - појам, примери и савремена схватања. Животно станиште и појам биотопа.

Основне одлике популације. Густина популације. Просторни односи. Рађање и смртност. Узрасна и полна структура популације. Растење и промена бројности популације.

Животна заједница (биоценоза) као систем популација. Структура и класификација животних заједница. Водене и сувоземне заједнице. Еколошке пирамиде.

Екосистем као јединство биотопа и биоценозе. Кружење материје и протицање енергије кроз екосистем. Органски продуктивитет екосистема. Преображаји екосистема. Груписање и класификација екосистема.

Биосфера - јединствени еколошки систем Земље. Биогеохемијски циклуси.

Специфичности хуманих популација: историјски и савремени аспекти. Основна обележја демографије.

Човек и његов однос према природи. Еколошке промене у природи под дејством човека. Промене физичких услова средине. Промене у саставу живог света. Уношење врста у крајеве у којима их није било и последице такве интродукције. Процес доместификације. Подизање насеља и услови живота у градовима. Генетичке последице нарушавања екосистема и изграђивања животне средине.

Загађивање и заштита животне средине (екотоксикологија). Загађивање и заштита ваздуха. Загађивање и заштита вода. Загађивање и заштита земљишта. Загађивање и заштита хране. Загађивање радијацијом и заштита. Бука и заштита од буке. Систем праћења загађивања животне средине (мониторинг). Уређивање животне средине и уређење простора.

Заштита природе (3)

Проблем угрожености и заштита природе. Савремени приступи и могућности заштите угрожене флоре, фауне и појединих животних заједница. Могућности рекултивације и ревитализације екосистема и предела.

Заштита и валоризација природних ресурса.

Национални паркови и природни резервати.

Абиогена еволуција и постанак органских система. Постанак првобитних организама.

Најважнији ступњеви у процесу еволуције живота на Земљи.

Филогенетски развој живих бића (биљака и животиња).

Еволуционе теорије. Дарвинизам и савремена објашњења еволуционих процеса.

Механизми еволуционих процеса; мутације, генетички дрифт, проток гена. Природна селекција.

Коеволуција у еколошким системима.

Постанак врста и теорије специјализације.

Постанак еволуционих новина.

Порекло човека.

Биологија и култура у еволуцији човека. Социобиологија.

Утицај човека на правац и брзину еволуционих процеса.

НАЧИН ОСТВАРИВАЊА ПРОГРАМА (УПУТСТВО)

Програм је тако конципиран да представља наставак програма биологије за основну школу и са њим чини јединствену целину. Садржаји програма имају општеобразовни карактер и треба да допринесу формирању опште културе ученика.

Програм за гимназију је структуиран тако да су поједине области подељене на наставне теме, које представљају логичке целине. Наставне теме су рашчлањене на наставне јединице у оквиру којих се ближе одређују конкретни наставни садржаји. Број у згради поред наставне области или теме представља оквирни број часова за област или тему.

Програм из биологије је конципиран тако да обухвата све значајне биолошке дисциплине. За реализацију програма је важно добро планирање и програмирање градива уз коришћење метода активне наставе и коришћење одговарајућих наставних средстава. У настави треба користити што више очигледних средстава (видео филм, компјутер), али кад год се укаже прилика користити и природан материјал (нарочито из ботанике).

За успешну реализацију програма из биологије у гимназији, потребно је стално усавршавање наставника и добра припрема за час.

Школа је дужна да обезбеди наставнику стална стручна усавршавања као и савремену стручну литературу.