О жалосном неверовању и савременом гностицизму

3. О жалосном неверовању и савременом гностицизму

Пре него што покушамо да дамо одговор на ово питање, упоредићемо теме и резултате двају претходних мишљења. На први поглед може изгледати да су песимистичка, горка свест о "власти таме" у свету и онај култ таме као стваралачке силе, који је изникао на рушевинама хуманизма, веома сродна мишљења. У тој претпоставци постоји зрно истине да оба та мишљења представљају опозицију наивном оптимистичком веровању у реалну моћ и победу начела добра и умности у људском животу. У поређењу с тим наивним оптимистичким веровањем, заснованим на идеализовању реалне структуре света, а посебно човекове реалне природе, обе размотрене духовне тенденције нашег доба можемо означити као неверовање; обе су оне резултат неког горког животног искуства које разоткрива илузорност претходних оптимистичких представа. Маркс је несумњиво био у праву кад је мекано прослављање човекове урођене доброте суочио са снагом користољубља и класног егоизма; и Ниче је био у праву кад је у профаном хуманизму, као први знак духовног изопачења, раскринкао неподношљиву човекову заљубљеност у самог себе, у сву ништавност и баналност његовог природног, "одвише људског" бића.

Овоме је директно супротна горе описана горка, отрежњујућа осведоченост, ако хоћете свест да је свет изворно, неизмењиво несавршен, да су људска машта, људски напори на учвршћивању начела истине и добра у свету, ако не немоћи, онда слаби, онтолошки убоги пред лицем "власти таме".

Супротност тих двају погледа достиже врхунац напетости онда кад се култ таме, као стваралачке силе којој је предодређено да оствари идеално стање света, сам изопачи у чисти цинизам, у сатанску опседнутост силама зла. То изопачење је потпуно неизбежно због вапијуће унутрашње противречности која изнутра, као црв, нагриза то мишљење о којем смо малопре већ говорили.

Цинизам или цинично неверовање је негација самог начела светиње и неопходности поклањања светињи. То мишљење у прецизном смислу речи заслужује назив нихилизам. У извесном смислу можемо рећи да већ профани хуманизам – веровање у човека које, лишено религиозног или метафизичког основа, уместо веровања у објективне, апсолутне вредности захтева служење чисто субјективно-људским вредностима – од самог почетка таји у себи неки нихилистички мотив. Зато он има иманентну тенденцију прелажења у доследни нихилизам. Ти поклоници сујетног обоготворења човека, ти адепти²⁴ веровања у лако и скоро остварење "Царства Божијег на земљи" (Мт 6; 10), и то царства без Бога, оствареног чисто спољашњим, људским средствима, склони су да из тог сујетног, идолопоклоничког веровања претрчавају у цинично неверовање како због унутрашње неутемељености тог свог веровања, тако и због неизбежног разочарења које им животно искуство доноси. Крах свог веровања они лако подносе, као и крах сваког веровања уопште; неизбежни "сумараци идола"²⁵ попримају карактер скидања нимбуса светиње уопште; и пошто царство добра и среће не могу да остваре за цело човечанство, онда им, очито, не преостаје ништа друго него да одбаце служење идеалу и да се сами што удобније сместе на земљи. Таква је, по свој прилици, психолошка тенденција сваке револуције која је заснована на сањаријама да се идеално стање може остварити људским снагама: због неизбежног разочарења, такве револуције почетни фанатизам замене расположењем циничног неверовања.

Та је тенденција нарочито изражена у демонском утопизму, у оној малопре описаној вери трулог хуманизма, заснованој на култу зла и чврстом уверењу да се идеал достиже разуздавањем сила зла. Практичне последице те вере су такве да човек почиње да се гуши у силама зла које је разуздао. Будући да те силе зла, супротно очекивању, не доводе до очекиваног "спасења", и будући да их зато треба стално разуздавати у нади да ће донети очекивани резултат, онда се у људима постепено изграђује навика на зло као на самоциљ; зло почиње да изгледа као обично, природно стање; у таквим условима посебно се лако губи вера у сам крајњи циљ тог разуздавања зла, и више од тога – у сам осећај за крајњи циљ. На том путу лако се учвршћује свест да тријумф зла у људском животу није само природан, него и потпуно оправдан и законит. Зло, које је у почетку било схваћено и практиковано као средство за остварење ако не моралног добра, оно ипак неког вишег, идеалног, објективно законитог стања, претвара се у циљ. Наступа права власт сатане над људским срцима, у њима умире оно што је за људску душу животворно, дакле вера у светињу; цели народи се предају служењу тој ђаволској работи. Грабљиви и незасити властољупци и користољупци цинично се подсмевају народним масама које су обманули проповедајући им служење неком вишем племенитом циљу, и практично их приморали да служе само њима самима, претворили их у послушно стадо које могу да музу до миле воље, чак и да га кољу, а све зато да би властодршци могли да воде обесан и разуздан живот. Такав је реални резултат неограниченог деспотизма до којег доводи демонски утопизам.

Враћамо се нашем питању: шта људско мишљење може да супротстави том старшном резултату до ког је доведено?

И то морално расуло, у ком се излегло то цинично неверовање, и тај противприродни демонски утопизам, који доводи до чистог цинизма, али и главни извор тих заблуда, дакле сам профани хуманизам с њему својственим утопизмом – све то, због горе описане унутрашње противречности у њиховој основи, изазива неку спонтану, здраву реакцију људског здравог разума и људске савести. Управо тај спој здравог разума и гласа савести доводи до мишљења изузетно популарног међу најбољим умовима нашег времена, мишљења које можемо назвати жалосним неверовањем.

За разлику од циничног неверовања и у изразитој опозицији према њему, жалосно неверовање представља горку свест о фактичкој власти таме у свету, тј. неверовање у реалну силу идеалних начела, с тим што је ту очувана "вера" у њих саме, дакле очувано је поштовања саме светиње и свест о човековој обавези да служи светињи. Жалосно неверовање није ништа друго до спој натурализма, дакле полазног мишљења да универзалну власт над светом имају слепе и бесмислене природне силе, потпуно равнодушне према свему чему се људско срце нада, другим речима, спој доследног теоријског неверовања с осећањем витешког, херојског служења неостваривом идеалу. Један од његових прокламатора, философ Бертран Расел (Bertrand Russel), одређује то мишљење као позицију "одбране наших идеала од непријатељског свемира".

То жалосно неверовање једна је од најтипичнијих и најпотреснијих појава духовног живота наше епохе. Човек се разочарао у сујетну веру утопизма, а још више у изгледе да ће више вредности бити остварене у свету; он се осведочио да добру и умности није загарантована победа у свету, да је много извесније да су чак све вредности унапред осуђене на пораз, јер у свету, по правилу, побеђују силе зла и безумља. Никад нећу заборавити кратку и суморну формулу тог песимизма, коју сам једном приликом чуо: "ако хоћеш да будеш пророк, довољно је да будеш песимист". Срећом, тај песимизам по питању светског поретка и тока светског живота, тај, тако рећи, метафизички "дефетизам", не уништава у људском срцу само поштовање добра, умности и светости људске личности. Светиња је слаба и немоћна у свету, али тиме она не престаје бити светиња. Из тог мишљења произилази морални захтев да се безнадежна позиција добра брани од победничке, свемогуће силе зла. Смисао људског живота садржан је у одбрани вредности идеала, и поред пуне свести да његово остварење у животу нема никаквих изгледа на успех; подвиг је херојски страдати бранећи добро и истину, осуђене на пропаст. Тако је својевремено дух античке племенитости у умирућој римској републици исковао неславну и горду формулацију: "Победничко дело угодно је боговима, а побеђено Катону" (Causa victrix deis placuit, sed victa Catoni).

То мишљење, које ми називамо "жалосним неверовањем", директно речено и пре свега и није ништа друго до неверовање у оном општеприхваћеном смислу те речи. У извесном смислу оно је директно супротно оној наивној, масивној вери која човеку подарује осећање потпуне осигураности целог његовог живота због сазнања да светом неограничено и свемћно влада преблага и премудра Промисао. Супротно таквој масивној вери жалосно неверовање неумољиво одбацује сваку веру у силе које управљају реалношћу, доказује илузорност свега чему се људско срце нада, човекову безнадежну усамљеност и осуђеност на неминовну пропаст у његовој љубави према светињи, том истинитом и идеалном фундаменту његовог бића.

Будући да је то неверовање жалосно, будући да људско срце пати због свести о тријумфу зла у свету, да устаје против тог тријумфа и осећа обавезу да буде верно и служи по њему безнадежном делу добра и истине, онда је то духовно стање у извесном смислу сродно вери. Наиме, оно у себи носи онај елеменат вере због ког вера јесте бескорисно поштовање небеског, светог начела, ненарушено страхопоштовање пред светињом. Та отвореност душе за деловање светиње на њу, то непоколебиво и с рационалне тачке гледишта потпуно неутемељено, чак бесмислено непристајање на потчињавање злим силама света, та спремност на бескорисни хероизам – све то, без сумње, има велику вредност пред тим највишим судом који не суди мислима него срцима.

Било би веома погрешно кад у том општем појму "неверовања" не бисмо правили разлику, а баш то често раде, између жалосног неверовања и циничног неверовања. Морамо, напротив, нагласити да разлика између та два неверовања представља праву вододелницу између вере и неверовања у примарном и практично најбитнијем и основном смислу тих појмова. Колико год била значајна разлика између допуштања и негирања, на пример, Промисли или личног Бога, разлика између вере и неверовања у обичном популарном смислу, она ипак није суштинска у поређењу с разликом између присутног осећања светиње, свести о обавези служења добру и истини, и губитка и негирања те свести. Апстрактно признање да Бог постоји нема никакве вредности ако не извире из непосредног поклањања пред Богом и ако није ослоњено на њега; и, обрнуто, где оно постоји, тамо је живо средиште истинске вере. Никад не бисмо смели сметати с ума ону једноставну чињеницу да је вера неко стање срца, а не нека мисао нашег ума.

Можемо ићи и даље и устврдити: ако откријемо претпоставке "жалосног неверовања", макар и нејасне али преко потребне за његово објашњење, онда ће нам се то духовно стање открити као нека својеврсна религиозна вера, чак као теоријско признање реалности неког надсветског апсолутног начела. Да светиња, добро и ум, како то свесно тврди жалосно неверовање, немају никаквих онтолошких корена у свету, никакве објективне реалности, да нису ништа друго до чисто субјективни производ људског срца, тад не било могуће схватити на чему је у том случају заснована човекова обавеза поклањања Богу и служења светињи. Неки одмах приговарају: питање о заснованости овде није умесно; јер суштина је овде управо у томе да је људско срце потпуно слободно, тј. да оно без икаквог разлога тежи према светињи једноставно зато што је она њему изнутра привлачна; таква бескорисна, искрена љубав, слично очараности чистом лепотом, не тражи разлога, нити има потребу за било каквим разлогом. Ако то исто желимо да изразимо језиком апстрактног философског мишљења, онда можемо рећи: "светиња" остаје вредност, остаје оно што је драго људском срцу, потпуно независно од тога у којој мери је њој својствена објективна онтолошка сила и способност остварења.

Тај приговор превиђа једну суштинску околност: разлику између вредности у субјективном смислу, дакле вредности као обичног израза фактичке тежње људског срца, и објективне вредности, тј. оног што осећамо као вредност, својствену самој реалности и потпуно независну од тога хоће ли је човек фактички признати или неће, што схватамо као инстанцу чије је поштовање за нас обавезно. Вредност која је производ људског срца може бити вредност само у субјективном смислу. То значи да се сав њен смисао исцрпљује у чињеници да она представља фактичко човеково осећање. Где то осећање постоји, тамо постоји и њему одговарајућа и из њега произашла вредност; где тог осећања нема, тамо нема ни вредности. Руска пословица то исказује овако: на нет и суда нет²⁶. Никаква оцена, никакво одобравање или осуђивање које претендује на објективни смисао овде није могуће. Субјективна вредност је произвољна, као што је произвољна, пробирљива и каприциозна људска љубав, која рађа ту вредност. Јасно је да чисти субјективизам у тумачењу тог начела, које се поштује као светиња, није спојив с објективним значењем моралних судова, тих неизбежних елемената мишљења званог "жалосно неверовање". Чисти субјективизам одговара само чистом, доследном нихилизму зато што и он одбацује све објективно признате и обавезне вредности, а све у циљу да би осигурао неограничену произвољност и самовољу људских оцена и похлепа. Исто то можемо рећи и другачије: какав год био скептички садржај "жалосног неверовања", као "поглед на свет", као "убеђење" оно претендује да буде руководећи принцип људског живота или његов фундамент, његова тачка ослонца. Али оно према чему се управљамо, на основу чега одређујемо свој животни пут, или оно на шта се ослањамо у сваком случају мора бити нешто другачије и веће од нашег сопственог субјективног душевног стања. Ослањати се можемо једино на тло које нас држи, а не на сопствену "утробу", и управљати се можемо само по звездама, а не по властитим измишљотинама.

Тако је у самом поштовању светиње, онаквом какво налазимо у начину мишљења "жалосног неверовања", садржано прећутно и несвесно признање светиње као неземаљског начела које је у одређеном смислу изнад свега фактички реалног, тим пре изнад изведене, "тварне" природе људског срца. Немоћ или недовољна моћ тог вишег начела у границама света не умањује његову апсолутну онтолошку вредност, неки иманентни смисао, који је њему својствен на неком другом, надемпиријском, надземаљском плану.

На тај начин, жалосно неверовање, као поштовање објективне и надемпиријске светиње, самим тим нужно престаје да буде неверовање, чак у уобичајеном смислу тог појма. Другим речима, то мишљење није исцрпљено моментом неверовања зато што се његово неверовање не односи на само начело надсветске, апсолутне светиње, него само на њену моћ у границама света. Колико год то начело светиње било немоћно у свету, само признање светиње и поклањање њој у извесном смислу већ јесте и вера у њено постојање. Ако свет, емпиријску стварност разликујемо од бића уопште, онда можемо рећи да се то мишљење у ствари мора ослањати на веру у постојање неке више светиње, мада оно сматра да је та светиња потпуно туђа свету и зато у њему тако немоћна. Само осећање човекове трагичне усамљености и немоћи на земљи у његовој најдубљој и светој чврстој нади садржи у суштини свест да у лицу те наде он на земљи представља вишу, неземаљску инстанцу.

То је, заправо, нека "платонска" вера у вансветску и надсветску, од света одвојену сферу небеског, идеалног бића и у сродност људске душе с том њеном "звезданом прадомовином", чиме се једино и објашњава њена казна да се мучи прогнана на земљу, у долину суза и зла. Али то је, самим тим, нека дуалистичка вера "гностичког" типа, вера у далеког и свету туђег Бога као носиоца свеблагости, лишеног, ипак, свемоћи и уопште непосредне власти над светом. Од када је Џон Стјуарт Мил средином XIX века изразио своје исповедање вере речима да верује у свеблагост Божију, али не и у Његову свемоћ, од тада је то веровање гностичког типа, свесно, а још чешће несвесно, постало нека баштина, нека својина многих најбољих независних умова нашег времена. Као да се оно веровање које је својевремено, на заласку античке епохе, тако привлачило људска срца, изнова прелило у духовну атмосферу савремености – мада већина његових адепта ње није ни свесна.

У веровању тог типа садржана је једина истинска основа оног начина мишљења које смо назвали жалосним неверовањем. Међутим, доследност и правилна теоријска заснованост ни овде нису нека тек интелектуална раскош, и овде оне имају суштинску практичну вредност. Зато је веома битно да ли је та претпоставка промишљена, или остаје нерегистрована у свести. Уколико онтолошка, на крају крајева, религиозна претпоставка жалосног неверовања остане непромишљена, уколико остане скривено да је вредност у коју она верује реална, истински постојећа истанца, утолико духовно стање жалосног неверовања мора бити стање гордог индивидуалистичког хероизма: целој васељени човек овде гордо супротставља самог себе – скривени кутак своје душе. Заправо, овде тада поново устаје, додуше у другом облику, човеков идолопоклонички дух, овде се разобличавање неутемељености утопијског профаног хуманизма – разобличавање из кога настаје жалосно неверовање – строго говорећи зауставља на пола пута, не остваривши доследно свој циљ. Уколико, пак, виша, надсветска реалност светиње допире до свести, онда човека преиспуњава свест да смирено служи Начелу које је бесрајно много изнад њега. Додуше, разлика између та два стања у пракси често није толико приметна колико при апстрактном формулисању њиховог идејног садржаја. Напротив, прелаз из једног стања у друго је постепен, често једва приметан; јер, с једне стране, херојска свест заправо већ садржи моменат служења светињи и, са друге стране, свест о смиреном служењу вишем начелу ипак остаје повезана са свешћу о човековом вишем, аристократском достојанству, заснованом баш на тој свести. Уза све то, јасна и одређена свест о истинским полазним претпоставкама има суштински практичан значај; као и свака јасност мисли, тако и она доприноси разобличавању овде могућих заблуда и олакшава кретање правим путем.

Рекосмо да тај савремени гностицизам садржи елемент религиозне вере, али он ипак остаје нека вера на измаку, нека умањена вера. Ако је вера, по класичном одређењу Посланице Јеврејима (11; 1), "основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих", онда савремени гностицизам, садржи, у извесном смислу, друго од овде наведених обележја, али не садржи и чак одлучно одбацује прво обележје: зато је он вера без наде, вера изнутра начетог људског срца, неспособна да дарује утеху, душевни мир и радост. То је неки посебан спој вере и неверовања.