Област 8: ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ, СПОРТ И РЕКРЕАЦИЈА, ПРИСТУПАЧНОСТ

Област 8: ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ, СПОРТ И РЕКРЕАЦИЈА, ПРИСТУПАЧНОСТ

Лица са инвалидитетом се дефинишу као појединци са психофизичким и сензорним недостацима (са којима се рађају или их стичу током живота). Ови недостаци утичу на нарушавање њиховог интегритета као људских бића и онемогућавају им да се формирају, испоље и остваре као потпуно прихваћени чланови друштва. То нису болесна лица која би требало лијечити, али нису ни здрава, јер им је здравље дезинтегрисано психофизичким и сензорним недостатком. То доводи до физичке, менталне или сензорне неуравнотежености и онемогућава прилагођавање друштвеној средини, те владање властитим биолошким и социјалним могућностима. Ово је посебно карактеристично за ратне војне инвалиде, чија је инвалидност наступила изненада, изузетно трауматично и највећим дијелом код млађих људи, у пуној психофизичкој снази, без икаквих других здравствених тегоба и проблема. Уз све то, код већине њих се појавило и унутрашње незадовољство због опште економске и друштвено-политичке ситуације која је формирана након завршетка ратних сукоба и неадекватним статусом у односу на њихов допринос и жртву у процесу стварања Републике Српске.

Лица са инвалидитетом често имају проблеме у функционисању у породици, било да су носиоци породице или чланови породице. Инвалидитет је за већину грађана непознат појам и немају чест контакт са таквим проблемима, па је неопходно да се породицама пружи конкретна подршка са упутствима везаним за њихове специфичне проблеме у свакодневном функционисању. Посебно треба нагласити специфичности везане за лица са проблемима у менталном здрављу, чије породице, ако нису припремљене за живот са особом која је промијенила своје понашање, доживљавају потпуни распад, а посљедице се огледају и у напредовању болести и потпуне дисфункционалности коју проузрокује инвалидитет. У породицама чији су чланови дјеца са инвалидитетом, терет инвалидитета највише носе мајке, које су цјелодневно посвећене дјеци, немају подршку у средини у којој живе, не раде, што утиче на укупан тежак економски положај породице.

Положај дјеце са инвалидитетом је више изложен ризику јер су породице углавном економски угрожене и нису у могућности саме да пруже одговарајућу заштиту дјеци са инвалидитетом. Због тога је Јавни фонд за дјечију заштиту увео посебне олакшице за остваривање права на дјечији доплатак породицама које имају дијете са инвалидитетом. Јавни фонд за дјечију заштиту финансира програме који омогућавају дјеци са инвалидитетом да користе услуге припреме за школу, која се организује кроз пројекте и програм социјализације дјеце. Ово је врло значајна подршка за породице са дјецом са инвалидитетом.

Савјет за дјецу је у оквиру својих програмских циљева разрадио и питања везана за дјецу са инвалидитетом. Омладински савјет Републике Српске је показао сензибилитет према младима са инвалидитетом и у оквиру Омладинске политике Републике Српске дефинисао и неколико питања везаних за младе са инвалидитетом.

Питање жена са инвалидитетом спомиње се у Џендер акционом плану, али не постоји адекватна мрежа која може активности зацртане у овом плану покренути у сарадњи са јавним институцијама и установама. У покрету лица с инвалидитетом и Координационом одбору Савеза организација инвалида Републике Српске, као кровној организацији за лица са инвалидитетом, жене, млади и националне мањине нису довољно заступљени.

Питања мањина са инвалидитетом, а посебно ромске популације, нису укључена у главне токове и стратегије које су везане за ове категорије. Традиционално се „подразумијева“ да се они уклапају у постојећу законску регулативу и мрежу услуга, али у стварности њима нису доступне информације и ријетко користе могућности које постоје у друштву.

Питање приступачности је до сада ријешено Правилником о условима за планирање и пројектовање грађевина за несметано кретање дјеце и лица са умањеним тјелесним способностима („Службени гласник Републике Српске“, број 2/03, од 18. 01. 2003. године), којим се разрађују урбанистичко-технички услови за планирање простора јавних саобраћајних и пјешачких површина, прилаза грађевинама, пројектовање стамбених грађевина, грађевина за јавно коришћење и др., као и посебних уређаја у њима којима се обезбјеђује несметано кретање дјеце и лица са умањеним тјелесним способностима. Овај правилник је искоришћен за ширу кампању која се одвијала од 2001. до 2003. године, након којих се значајније започело са примјеном овог правилника у пракси.

Новим Приједлогом закона о уређењу простора и грађења, предвиђено је да грађевине са више стамбених јединица, јавне установе, те услужни и привредни објекти морају бити пројектоване и изграђене тако да се лицима са умањеним тјелесним способностима осигура несметан приступ, кретање, боравак и рад. Овим законом је, за разлику од важећег Закона о уређењу простора и грађења, предвиђена могућност извођења одређених радова, односно изградње одређене групе објеката, који се могу изводити/градити без прибављања одобрења за грађење, с тим што је претходно потребно обезбиједити локацијске услове. У ту групу спадају и радови на стубиштима, ходницима и слично, на промјени приступа објекту и унутар објекта ради омогућавања несметаног приступа и кретања у објекту лицима са умањеним тјелесним способностима уз претходно прибављену сагласност свих етажних власника.

Питање приступачности јавном превозу није покренуто у Републици Српској. Раније су постојале одређене бенефиције у саобраћају за лица која могу користити редовни јавни превоз, али се те повластице данас само спорадично одобравају.

Европски акциони план поставља питање доступности на највиши ниво. Приступачност омогућава слободу кретања за све грађане Европе. Дизајн за све обезбјеђује лакши приступ радним мјестима, што олакшава добијање и задржавање посла лицима са инвалидитетом и значајно доприносе друштву у економском и социјалном смислу. Све зграде чију изградњу финансира ЕУ морају бити приступачне. У европском акционом плану се посебно ставља акценат на приступачност туристичких објеката за лица са инвалидитетом.

Улога спорта у животима лица са одређеном врстом и степеном инвалидитета је од непроцјењивог значаја, како у превентивном, тако и у рехабилитационом смислу. Ово се не односи само на њих лично, већ и на друштвену заједницу у цјелини, јер се стање у којем се налазе, негативно или позитивно, пројектује и на саму заједницу у којој егзистирају. Нема дилеме да је за цјелокупно друштво од изузетне важности да се то стање учини што прихватљивијим.

Традиција организованих савеза за спорт лица са инвалидитетом датира од краја Другог свјетског рата. Распадом бивше државе престаје да постоји и Савез за спорт и рекреацију инвалида Југославије, а као његов насљедник, након завршетка ратних сукоба у Босни и Херцеговини, оснива се Савез за спорт и рекреацију инвалида Републике Српске. Данас, поред овог савеза, који је све до 2006. године био потпуно пасиван и постојао само у административном смислу, функционишу и одређени грански спортски савези, у зависности од масовности и степена организованости појединих спортских дисциплина. Организације особа са инвалидитетом организују спортске сусрете, као што су Спортски сусрети глувих и наглувих, Специјална олимпијада и други.

Може се закључити да су лица са инвалидитетом, углавном, препуштена сама себи у погледу могућности да се баве спортом и у стварању неопходних услова да би то било изводљиво. Организоване активности су, првенствено, у облику повремених такмичења манифестационог карактера, а реализују се са великим потешкоћама, уз ослањање на добру вољу органа локалне самоуправе и спортских форума. Ипак, има и позитивних примјера организовања спорта за лица са инвалидитетом. Један од њих је модел функционисања Савеза сједеће одбојке инвалида Републике Српске, који је према процјени надлежних институција, али и представника медија, достигао веома висок ниво у организацији и провођењу сталних такмичења на просторима Републике Српске.

1. 
   У циљу промоције породичног живота у заједници, међуресорном сарадњом, континуирано организовати промотивне и едукативне активности;
   
2. 
   Ради омогућавања слободе избора за лица са инвалидитетом и за чланове њихових породица, осигурати различите облике квалитетне ванинституционалне подршке и регулисати законима о социјалној заштити, дјечијој заштити или породичним законом да су институције на локалном нивоу дужне организовати програме подршке за лица са инвалидитетом;
   
3. 
   Законски регулисати и подизати свијест јавности о потреби поштовања права на приватност особа са инвалидитетом и њихових породица;
   
4. 
   У савјетовалиштима организовати припрему и едукацију дјеце и младих са инвалидитетом о репродуктивном здрављу, будућим партнерским и родитељским улогама.
   

1. 
   Урадити измјене и допуне Правилника о условима за планирање и пројектовање грађевина за несметано кретање дјеце и лица са умањеним тјелесним способностима и ускладити га са Директивом ЕУ о изградњи. Провести едукацију интересних група о питањима приступачности са којима се сусрећу лица са инвалидитетом са нагласком на стварне стандарде о приступачности који се користе у ЕУ;
   
2. 
   Подржавати увођење универзалног дизајна у школски програм свих занимања укључених у изградњу окружења и Европских стандарда за приступачност. Организовање посебних семинара за професионалце и размјена искустава са земљама чланицама ЕУ на тему приступачности;
   
3. 
   Основати Фонд за универзални дизајн у којем би се обезбиједила средства за његов развој и примјену;
   
4. 
   Код изградње нових објеката надгледати приступачност, а код постојећих објеката који нису приступачни утврдити стање и направити оперативне планове;
   
5. 
   Све правилнике који одређују услове за изградњу и уређење туристичких мјеста ускладити са међународним стандардима за туристичке и културне објекте.
   

1. 
   Обезбиједити приступачне пјешачке прелазе, звучне семафоре, стајалишта, пероне и паркиралишна мјеста за лица са инвалидитетом на свим мјестима на којима то није учињено;
   
2. 
   Ускладити постојећу законску регулативу у домену саобраћаја и комуникација са директивама ЕУ на нивоу БиХ и Републике Српске и у складу са тим законски обавезати увођење прилагођених аутобуса, жељезничке вагоне и друга возила у јавном превозу;
   
3. 
   Обезбиједити у јавном саобраћају специјални превоз за лица која користе инвалидска колица.
   

1. 
   Израдити јасну политику о учешћу спортиста са инвалидитетом на Параолимпијским играма на свјетским и европским првенствима, учешће на Специјалној олимпијади, на првенствима за слијепе и слабовиде и глуве и наглуве и другим међународним првенствима за спортисте са инвалидитетом. Извршити хитну реорганизацију Параолимпијског комитета БиХ и, у сарадњи са Министарством цивилних послова БиХ, отворити канцеларију Параолимпијског комитета у Бањој Луци, како би спортисти са инвалидитетом из Републике Српске могли учествовати равноправно на такмичењима;
   
2. 
   Стварање стручног кадра за рад са лицима са инвалидитетом да би се обезбиједио већи број квалитетних такмичара који промовишу земљу на међународној спортској сцени, као веће и брже суштинско интегрисање лица са инвалидитетом у све сегменте друштвеног живота;
   
3. 
   Омогућити лицима са умањеним интелектуалним способностима свакодневно бављење спортом и постизање резултата и на домаћим и на међународним такмичењима;
   
4. 
   Активности на промоцији и примјени члана 38. Закона о спорту („Службени гласник Републике Српске“, бр. 4/02, 66/03. и 73/08), којим је дефинисано да се спортске активности инвалидних лица финансирају дијелом из буџета Републике Српске и општинских буџета, али и из средстава Фонда пензијско-инвалидског осигурања и Фонда здравственог осигурања;
   
5. 
   Промотивне активности у циљу афирмације спорта за лица са инвалидитетом – да лица са инвалидитетом лакше дођу до информације о томе гдје, коме, када и како да се обрате уколико желе да се баве спортско-рекреативним активностима;
   
6. 
   Повећати спортску активност лица са инвалидитетом;
   
7. 
   Спортски савези, спортске организације, односно клубови лица са инвалидитетом који реализују такмичарске активности током цијеле године, треба да се више финансијски подрже. Такође, неопходно је обезбиједити јавност и контролу утрошка финансијских средства како би се заштитили од злоупотребе и манипулисања спортистима инвалидима.