Опыт христианской этики и социальной философии



бет19/39
Дата19.06.2016
өлшемі2.43 Mb.
#148498
1   ...   15   16   17   18   19   20   21   22   ...   39

6. Будући преображај света.

Смисао есхатолошке вере

"Јеванђеље о Царству" (Мт 4; 23), та блага вест коју је донео Христос, принципијелно се, како смо видели, разликује од старозаветне представе о Царству Божијем тиме што прави јасну разлику и поделу између унутрашње, невидљиве победе над светом и достизања Царства Божијег, кроз откривање да оно вечно припада човеку и да му је непосредно доступно, и споља видљивог, коначног тријумфа Царства Божијег, тријумфа који је овде повезан са другим доласком Христовим у слави и сили и са крајем света, тј. са крајем овог његовог облика у ком он данас постоји.

Кад је већ реч о том хришћанском схватању, овде се у душу неприметно увлачи иста она сумња с којом имамо посла и у наставку целог овог нашег размишљања. Није ли такво преношење реалног наступања Царства Божијег на крај света, на свршетак целокупног историјског времена човечанства, само обмањиво утешни облик религиозног мишљења под којим се скрива обично неверовање у истинско наступање Царства Божијег? Необорива је чињеница да је у популарној свести хришћанског света та типично хришћанска форма обећања о долазећем коначном тријумфу Царства Божијег у знатној мери заиста довела до неверовања у њега. Кад очекивање, првим хришћанима блиског, неодложног другог Христовог доласка и краја света није нашло своје оправдање, кад је у знатној мери утешну снагу изгубило и објашњење апостола да је Богу хиљаду година као један дан, или да је одуговлачење знак дуготрпељивости Божије која нам даје времена за покајање и спасење, тад је одлагање до поновног "доласка Господњега" (Јк. 5; 7) постало у популарној свести, слично староримском изразу ad calendas graecas43, што је еуфемистичка ознака за обично "никад". Одавно је хришћански род започео да покушава да се "хришћански" чврсто и заувек организује у свету; посебно је тим путем пошао западни хришћански свет. Нико не спори да у задатке хришћанског живота спада, између осталог, и хришћанина достојан начин живота и у овом свету, али нико, ипак, не може оспорити чињеницу да такав губитак есхатолошке наде, такво осуђивање хришћанске вере, и то искључиво на основу њене примене на свет у облику у ком он данас постоји није само осиромашење, него и директно изопачење хришћанског откривења. Са друге стране, уколико тежимо да свесно исповедамо веру у реално наступање Царства Божијег кроз конкретно незамислив крај света и његов потпуни преображај, онда тој вери посебно прети опасност да се изроди у "богословску псеудоверу", да постане исповедање на речима онога што је реално животно престало да буде јасно људском срцу, да му буде очигледно. Руку на срце, морамо признати да већ не можемо да верујемо у буквални смисао јеванђелских есхатолошких предсказања – ни у астрономско-космолошке визије да ће се тих дана "сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се" (Мт 24; 29), или у визију "Сина Човечијега где долази на облацима небеским" (Мт 24; 30), ни у историјско зближавање пропасти Јерусалима и Јудеје са крајем света – речју, не можемо поверовати у све оно што у јеванђелској есхатологији носи очигледни отисак људских представа тадашње историјске епохе. Какав, у том случају, мора бити истински смисао есхатолошке вере у крај и преображај света?

Тај преображај света и будући коначни тријумф Царства Божијег, како је већ речено, не можемо замислити као догађај у оквирима историјског времена људског и светског постојања. Напротив, њиме се завршава историјско време уопште, завршава се "свет" у његовом данашњем временском облику. Сам смисао хришћанског откривења о победи Царства Божијег, за разлику од старозаветне представе, састоји се, како смо већ видели, у томе што се тај "метафизички догађај" (принуђени смо да употребимо реч "догађај" зато што немамо другу, адекватнију реч) не уклапа у уобичајене облике светског постојања, него их руши и замењује новим, данас нама недоступним и несхватљивим. То значи да ми не можемо имати никакву конкретну представу како о облицима краја овог света, тако и о облицима "преображеног" бића "новог неба и нове земље" (Отк. 21; 1). Питамо, ипак, још једном: у чему се, и поред све те непредстављивости, може састојати живи, конкретни смисао есхатолошке вере?

Тај смисао може бити одређен само одрично, али је он у том свом одричном облику сасвим одређен и има пресудан религиозни значај. Есхатолошка вера означава живу, дубоку свест да сви данашњи облици људског и космичког постојања, које смо навикли да сматрамо вечним, "нормалним", дакле облицима који изражавају истинску и исконску суштину света, у ствари нису вечни, већ да означавају само неко пролазно стање света; и више од тога: они су нестални и противприродни, јер не одговарају истинском бићу Божијем, истинској свемоћи благодатних сила Божијих, и, самим тим, исконском плану Божијем о свету. Хришћанска есхатолошка вера је, супротно и незнабожачком и јудејском поимању живота, живо осећање да је свет – у овом његовом облику под којим смо навикли да подразумевамо суштину "света" – несталан, варљив, изопачен; она је зато жива нада да ће истински лик света и човека, онај који одговара Божанском плану о њима, једном ипак бити остварен, мада је то "једном" већ изван оквира историјског времена и мада су за нас облици тог откривања данас непојмљиви. У том смислу хришћанска есхатологија пресудно мења целокупно наше осећање живота; она је неодвојиви, интегрални део хришћанског откривења, које нам отвара очи за други, бољи и истинитији свет. Она нам дарује дубоку свест како бисмо могли да разликујемо истинску реалност од оног облика света који називамо "стварношћу". Она нас учи да и наш лични живот, али и живот целокупног света у његовим привидно непроменљивим облицима гледамо само као неко привремено странствовање после којег почиње истински, последњи живот. Она нас учи да се у овом свету сместимо с истом оном свешћу с којом се смештамо у купе вагона – дакле с мишљу да је ово само релативно кратка етапа – странствовање које нас води правом циљу нашег живота, коначном остварењу нашег бића. Где ћемо и када морати да изађемо из вагона – не само неки од нас на некој међустаници, него и сви ми на последњој, главној станици целокупног пута – то ми не знамо и не можемо ни да замислимо. Али да такав главни циљ уопште постоји, да наш и општесветски живот представљају само путовање према том циљу – то с очигледношћу зна наше верујуће срце, и то знање, проширујући наше духовне хоризонте, радикално мења целу перспективу нашег живота, целокупно наше основно осећање живота.

Та есхатолошка вера, наравно, слично свакој вери, не може бити "објективно" заснована и нису јој потребни докази: она је потпуно самоочигледно дата непосредно у религиозном искуству. Занимљиво је, уза све то, истаћи како се у неким епохама духовни мотиви, делујући у потпуно различитим областима, слажу, конвергирају у истом правцу. Тако у наше време низ мотива психолошки подржава и учвршћује есхатолошку веру у њеном већ изложеном општем смислу. Можемо рећи да опште осећање крхкости, несталности, променљивости свих основних облика постојања, који су још недаво изгледали вечни, сада влада целокупном нашом свешћу. Искуство неочекиваних, огромних, скоро нечувених историјских светских катастрофа, ратова и револуција исто тако подржава ту свест као и савремено физичко-космолошко научно мишљење, које је – то смо већ морали поменути другим поводом – срушило старе представе о конзерватизму васељене, изражене у законима о очувању материје и енергије и заменило их учењем о променљивости свих елемената света, о могућности свакојаких космичких "експлозија". Ако је у побожној епохи средњег века мисао о вечности света, иначе позајмљена из антике, остала рационално непребродива саблазан за такав стуб ортодоксије какав је био Тома Аквински, онда је у наше време учење о променљивости свих основних елемената света и о "стваралачкој еволуцији" васкрсло генијалну Лајбницову мисао да привидно вечни природни закони нису ништа више него "навике природе", и за научно мишљење чак учинило доступном идеју о радикалном космичком преокрету и "преображају" света. То опште мишљење наше епохе чини нам разумљивим и доступним есхатолошке поуке Јеванђеља да "као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човечијега" (Мт 24; 38-39).

Додуше, исто то, на тај начин усмерено мишљење наше епохе – због којег нам постају уобичајени и разумљиви радикални револуционарни преокрети у свакој области живота, све до космичке – прети такође да обнови старо, буквално, јудаизирајуће схватање есхатолошко-апокалиптичке наде. Умови секташко-провинцијског духовног склопа, посебно под утицајем описане духовне атмосфере склони су да – чак упркос недвосмислено јасној речи Јеванђеља да нико до Отац наш небески не зна ни дан ни час свршетка света – управо у нашем времену виде очигледне знаке да тај крај наступа. Преувеличавајући значај свега што се сада дешава у свету, несвесно патећи од уобичајене охолости савременика у упоредном оцењивању свог времена и свега прошлог, они нашем времену приписују привилегију да се, напокон, ослободи бремена тешког историјског процеса и доживи страшни, али и славни "свршетак века" (Мт 24; 3). Такве представе нису само лажне по својој ограничености и својој охолости, него су и практично погубне. Оне садрже или несвесни повратак на старозаветно-јудаизирајућу есхатологију, коју је Христово откривење ставило ван снаге, тј. оне фактички васкрсавају лажно хилијастичко очекивање Царства Божијег на земљи, у границама и облицима овог света – што доводи до погубног утопизма – или, пак, у илузорном предвиђању скорог краја света практично доводе готово до злурадости због скоре пропасти света, до аскетизма, повезаног са презирањем света и одбацивањем света, тј. до мишљења које је далеко од хришћанске заповести љубави, од хришћанског осећања одговорности за судбину света. Можемо рећи да такво буквално, духовно ограничено схватање есхатологије, заједно са праволинијским практичним закључцима који следе из њега, представља једну од практично најпогубнијих хришћанских јереси. Свуда где је есхатолошки став уједно и мотив који директно одређује деловање, тамо уместо одговорног хришћанског односа према реалности, који полази директно од реалности, такве каква она јесте у стварности, имамо праксу засновану на чистим фантазијама. Такво буквално, праволинијско схватање есхатологије разара саме основе свесне, разумске духовне хигијене хришћанског односа према животу. Од таквог схватања морамо јасно разграничити, јасно разликовати малопре поменути здрави општи есхатолошки став у коме се есхатолошко религиозно душевно стање повезује с одговорним хришћанским реализмом.

За тај општи есхатолошки став, ограничен општом свешћу о могућности краја и преображаја света, рекло би се видљивим кроз само постојање света, тј. кроз увиђање непостојаности, променљивости, ненормалности његовог садашњег стања – пророчанство о крају света је нешто као "светилник који светли у тамном месту, докле Дан не осване и Даница се не роди у срцима вашим" (2Пт 1; 19). Овим речима је казано да се преко потребни и здрави есхатолошки став хришћанске свести природно уклапа у оквире самог тог дуализма хришћанског живота – дуализма између "Царства Божијег" и "света", који смо овде покушали да објаснимо. Неизбежни дуализам између вере у будући преображај света и наше обавезе да хришћански живимо у свету на крају крајева је само израз основног дуализма хришћанског живота, о којем говори пролог Јеванђеља по Јовану у речима о светлости која светли у тами.

Овим смо дошли до новог проблема. Описани основни хришћански дуализам између "Царства Божијег" и "света" мора имати свој природни израз у својеврсном моралном устројству хришћанског живота.



Достарыңызбен бөлісу:
1   ...   15   16   17   18   19   20   21   22   ...   39




©dereksiz.org 2024
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет