Спасење душе или спасење света?

2. Спасење душе или спасење света?

То онтолошко јединство, та метафизичка међусобна повезаност људи, њихова саприпадност једној заједничкој целини директно утиче и на религиозну судбину човека, тј. на проблем "спасења". У Новом завету и уопште у основним споменицима хришћанског мишљења налазимо две паралелне и на први поглед различите представе о смислу или величини "спасења". Спасење се, с једне стране, замишља као целокупно, солидарно спасење васцелог света – целокупног човечанства или чак целе творевине – и, са друге стране, као спасење индивидуалне људске душе у њеној засебности⁴⁵. Није, додуше, тешко увидети да та два појма у извесном смислу уопште не противрече један другоме: они се чак управо подударају. По свом дубинском религиозно-метафизичком саставу свет није ништа друго до свеукупност индивидуалних душа, или неко царство духова; зато "спасење света" (Јн 12; 47) јесте управо спасење индивидуалних душа од којих је он састављен. Већ смо видели да се духовни преокрет, унет Христовим откривењем, састоји у томе што је стари замисао "спасења" као спољашњег усрећења или идеалног уређивања света, тј. као неког рекло би се механичког или организационог преуређења света (свеједно да ли се тај спасоносни преокрет замишља у политичким или чак свеобухватно космичким димензијама), овде замењен истином да се истинско спасење састоји управо у просветљењу душа, у њиховом улажењу у "Царство Божије" као царство "небеско". "Тело и крв не могу наследити Царства Божијега" (1Кор 15; 50). Са друге стране, спасење, будући да представља управо остварење Царства Божијег као одређеног општег стања света, самим тим је "спасење света" (Јн 12; 47), дакле колективно, заједничко спасење рода људског и творевине као солидарно сливене целине. При томе спасење појединачне људске душе може бити једино њено укључивање у опште Царство спасеног, просветљеног света, њено "улажење" у "Царство Божије" или њено "наслеђивање" тог Царства.

Управо такав међуоднос открива неоснованост и горе поменутог схватања "спасења света" (Јн 12; 47) као његовог спољашњег, механичког преуређења, и у исти мах и директно супротног погледа који у свом схватању спасења света потпуно пренебрегава идеју солидарног спасења васцелог света. Имамо у виду онај у каснијем хришћанству толико распрострањен религиозни индивидуализам који, сав усредсређен на идеју спасења индивидуалне човекове душе, спасење замишља искључиво као спашавање једне по једне појединачне људске душе. Такав индивидуализам је потпуно супротан религиозном универзализму јеванђелске свести. Он је надомак пароле: "нека се спасава ко може!", дакле надомак паничног крика у тренутку опште опасности, и тако изражава свест о неизбежности погибељи целине као такве (на пример, брода) и самим тим је израз разуздавања животињског инстикта самоодржања. Морамо бити потпуно свесни тога да не бисмо и даље гајили недоумице о томе колико је такво мишљење и религиозно и морално супротно хришћанској свести. Оно је религиозно супротно хришћанству зато што хришћанској вери у спасење света супротставља веру у неизбежну пропаст света, или, у најмању руку, у његово распадање на саставне делове ("душе"), од којих ће само неки успети да се спасу. Чак и обично инстиктивно морално осећање говори да је такво мишљење супротно самој суштини хришћанског поимања живота. Човек, који себе доживљава као хришћанина, не може никако мислити само о свом спасењу, пренебрегавајући судбину своје браће, не може се у стању "спасења" спокојно наслађивати блаженством и равнодушно посматрати муке погибељи других душа. Сама идеја спасења овде је изопачена недопустивом противречношћу јер спасење је задобијање уточишта и спокоја у Богу, а Бог је љубав. Таква мишљења, колико год практично била распрострањена у свету који себе зове хришћанским, у суштини нису ништа друго до нека мрачна антихришћанска митологија – плод непросветљеног људског егоизма.

Ако је тај чисти, апстрактни индивидуализам, који је заснован на религиозном и моралном забораву јединства људског живота и самим тим води у егоизам у погледу задатка спасења, очигледно супротстављен најелементарнијим начелима хришћанске свести – другим речима, ако идеју потпуне независности и изолованости судбина појединачних људских душа морамо одбацити, онда тиме још нисмо решили питање: морамо ли под "спасењем" разумети само солидарно спасење целог света, свих бића тог света одједном, или, пак, можемо мислити да индивидуалне душе при томе ипак имају своје засебне судбине? Једини и хришћанској истини адекватни одговор на ово питање састоји се у томе да алтернативу "или једно, или друго" заменимо тврдњом оне конкретне пуноће изражене у принципу "и једно и друго". У судбини и у животу појединачне људске душе истовремено постоји и моменат у ком је она на основу солидарног јединства повезана са судбином људског рода и света, и у ком је њено спасење изведено из свеопштег спасења света и творевине, али и моменат у ком свака људска душа заузима свој посебни, јединствени, само њој својствени однос према благодатним силама спасења, и има своју посебну религиозну судбину.

Први моменат смо већ објаснили. Видели смо да је суштинска метафизичка једнородност или једносушност свих људи последица свејединства духовног живота, односно чињенице да су све људске душе подређене општим начелима. Из тог свејединства произилази и јединство судбине људских душа. И силе зла, због којих човек тражи спасење, и благодатне силе добра, чија власт сачињава "Царство Божије", јесу опште силе. Већ смо видели да су сви људи, хтели то они или не, саучесници једне свеобухватне борбе између "светлости" и "таме"; и њихова општа судбина зависи од исхода те борбе – Христове невидљиве победе над "светом". То свејединство царства духова, та унутрашња узајамна повезаност људских душа чини неко јединство и колективни, солидарни гарант њихове судбине. На то мисли апостол Павле кад говори о органском свејединству човечанства, кад појединачне душе упоређује с удовима једног тела који су "једним Духом напојени" (1Кор 12; 13). "Многи су удови, а једно тело... И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови" (1Кор 12; 20, 26). С тог гледишта, у суштини, потпуно, коначно спасење једне душе није замисливо ако је болесна или ако је изгубљена друга душа, зато што ту болест осећа цеолукпни организам као целина, који год уд болест захватила.

То јединство судбине људских душа подједнако се односи како на достигнућа, тако и на немоћи и грехове људске природе. Унутрашње "обожење" (види у 2Пт 1; 4 и Еф 4; 13), прожетост душа благодатним силама – макар то постигао и отшелник, који је споља гледано отишао од свих људи – упркос свим нашим натуралистичким представама невидљиво се излива и на остале људе и показује на њима исцелитељско спаситељско дејство; потајна молитва у келији, осамљено сазерцавање Бога има благодатне последице за цео свет зато што су благодатне силе, које овде почињу да дејствују, опште силе, и оне оздрављују свет као целину. Ова чињеница духовне сливености васцелог света, јединства његове судбине, на крају крајева представља једини услов при коме је за нас, упркос распрострањеном индивидуалистичком мишљењу, уопште замислива спасоносна, искупитељска сила откривења и подвига Христовог.

За наша размишљања још је важнија друга страна истог тог међусобног односа. Док постоји "овај свет" (Јн 9; 39), који "у злу лежи" (1Јн 5; 19), дотле се ни једно биће, чим је рођено из недара света и чим живи у свету, не може без остатка "обожити", другим речима, оно не може достићи стање неограниченог просветљења и блаженства, не може живети само "у Богу" (Кол 3; 3), не може потпуно ући у "Царство Божије". Чак и у животу највећих светитеља остаје страна којом они, кроз своју органски нераскидиву везу са другим људима и са целим светом, одражавају у себи дејство универзалне греховности света и принуђени су да носе на себи њене последице. Због тога је и сама замисао изолованог, одвојеног, егоистичког спасења сопствене душе, како смо већ објаснили, у суштини неоснована и неодржива.

Солидарно учествовање свих људи у судбини света као целине, са друге стране – и то је онај други корелативни моменат – не искључује слободни, непосредни однос сваке појединачне људске душе према Богу и, самим тим, према благодатним силама спасења. Свака индивидуална људска душа има свој посебни пут према Богу, своје посебно служење и своју посебну усрдност или, напротив, немарност у том служењу – речју, своју сопствену, невидљиву и другим људима недоступну религиозну судбину, свој посебни задатак спасења. Опште спасење света, које је Христос објавио и донео, састоји се, како смо видели, у чињеници да је људима – тачније, људским душама – откривен приступ у "Царство Божије" и показано како да пробију ту опсаду у којој тамне силе овога света држе све и због које страда сав род људски. У којој мери свака појединачна, индивидуална људска душа жели и уме да искористи ту општу могућност спасења – то је ствар управо ње саме у њеном непосредном односу према Богу, према благодатним силама спасења. И мада се, како смо указали, и достигнућа и немоћи и заблуде сваке људске душе силом јединства људског рода одражавају на судбину свих других душа, непосредни носилац и једног и другог – и оздрављења и болести – ипак јесте и остаје појединачна, индивидуална људска душа, као што је носилац болести или оздрављења у телу овај или онај његов појединачни део, док остало тело само изведено, рефлексно саучествује у последицама овог или оног стања свог појединачног дела. У том смислу носилац и објекат (или субјекат) спасења на крају крајева је појединачна људска душа. Спасење није ништа друго до духовни препород, просветљење, духовно оснажење, и субјект духовног препорода може бити само једно на свету – тајанствено начело људске личности у свој јединствености, непоновљивости и тајанствености тог начела које чини саму суштину мојег "ја". Зато се персоналистичко поимање спасења слаже с малопре објашњеним универзализмом духовног бића, тј. са превладавањем отуђеног и равнодушног индивидуализма у схватању спасења.

Другим речима, то значи да се горе размотреном онтолошком дуализму људске природе прикључује и дуализам религиозне судбине људске личности, дуализам њеног односа према благодатним силама спасења. Свака људска душа има, с једне стране, свој индивидуални, непоновљиво јединствени, унутрашњи однос према Богу и благодатним силама спасења, свој лични духовни живот, садржан у борби која се у самој личности води између благодатних сила и греховних сила "овога света" (1Кор 7; 31). Са друге стране, свака људска личност кроз своју исконску везу са свим другим људима, кроз своје саучествовање у свејединству света учествује у општем, космичком делу спасења.

Због таквог дуализма човековог религиозног положаја и религиозне судбине сам задатак спасења који стоји пред човеком – да превлада силе греха и таме и служи силама светлости – постаје дуалистичан. Упоредо са задатком да иде сопственим путем према Богу, да се духовно учвршћује и утврђује у благодатној надсветској стихији божанствене светлости, човек има и насушни задатак да делотворно саучествује у солидарном оздрављењу и спасењу света. Осим своје сопствене греховности, која изнутра преоптерећује његов лични духовни живот, сваки човек мора се суочити и са општом греховношћу света и бити спреман да фактички узме на себе и њене последице, и моралну одговорност за њу. Та морална одговорност, та неминовност да, по примеру Јагњета Божијег, "узмемо на се грехе света!" (Јн 1; 29), произилази из основног момента хришћанске религиозно-моралне свести због које однос братске солидарности – однос љубави, одговорност за судбину браће – представља саму суштину тог духовног оздрављења и поновног рођења личности, у чему се и састоји њено "спасење" – његов conditio sine qua non⁴⁶. "Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видео?" (1Јн 4; 20 и 2; 9). Јер "Бог је љубав" (1Јн 4; 8), и зато пут личности према Богу сам пролази кроз љубав према ближњима, кроз солидарно саучествовање у страдањима света, кроз узимање на себе целог бремена насавршености света, греховности света.

Тако "спасење душе" и одговорност за "спасење света" чине нераскидиво двојединство у религиозном задатку који стоји пред сваком људском личношћу.