Дуализам хришћанског живота

3. Дуализам хришћанског живота.

Царство Божије и царство ћесарево

Има један савет Христов у којем је тај неизбежни, до краја света непребродиви дуализам хришћанског постојања посебно изражен. Тај савет, на много начина изопачен, често извор веома великих саблазни и веома велике неистине у историји хришћанског мишљења, каже да дамо "ћесарево ћесару, и Божије Богу" (Мт 22; 21). Значи ли то, спонтано у недоумици пита људска душа која жели да следи Христа, да све у свету не припада Богу, да постоји инстанца и област живота која је назависна од Бога? Значи ли то да, упркос јасно израженој заповести Христовој, можемо, па чак и морамо "два господара служити" (Мт 6; 24)?

На ово, наравно, можемо најкраће одговорити речима да ћесарева власт није инстанца која је независна од Бога (то признаје сам Христос у речима упућеним Пилату, то тврди и апостол Павле, у знаменитом месту 13. главе Посланице Римљанима). Није, дакле, уопште реч о два равноправна, једнако вредна и међусобно независна служења "два господара" (Мт 6; 24), него о неком другом, сложенијем и деликатнијем односу. Овим смо нешто објаснили, али нисмо отклонили сам парадокс. Нека ми, дајући "ћесарево ћесару" (Мт 22; 21) извршавамо вољу самог Бога и у том смислу таквим владањем у извесном смислу такође служимо Богу. Сад, међутим, искрсава питање: зашто служење Богу не може бити изнутра истородно, просто, нераздељиво, зашто допушта и чак захтева да у себи буде раздељено на потчињеност двема толико разнородним инстанцама као што су Бог и "ћесар"?

Парадокс је посебно очигледан ако узмемо у обзир историјску идејну основу питања на које је одговор дат у тим речима Христовим. Месија, спаситељ Израиља, од Бога послат да оствари Царство Божије, сам је, и по мишљењу Јудејаца, и по сопственом признању, био цар. Могло би се помислити да се доласком на власт истинског цара, помазаника и Сина Божијег, само по себи завршава царство ћесарево, да свака људска душа, која се дубоко поклонила пред законитим царем, има и право и обавезу да одбаци власт римског ћесара. Такав је заправо ток мисли на који су се ослањали и који су хтели да искористе фарисеји кад су Исусу Христу поставили питање с циљем да га искушају – треба ли платити порез ћесару; спољашњу убедљивост таквог расуђивања није могуће порицати. И Христов одговор, који предлаже да правимо јасну разлику између "Божијег" и "ћесаревог", да не збуњујући се, платимо порез ћесару, и тиме му дамо оно што му припада – тај одговор је исто тако парадоксалан за наша општа људска схватања, као што је парадоксална и сва истина Христова.

Оставићемо засад ван разматрања моралну старну питања, тј. овде ми не разматрамо те речи будући да оне садрже захтев за неким практичним понашањем (ову проблематику размотрићемо у следећој глави). Овде нас интересује само она, у Христовим речима подразумевана, тврдња да постоји онтолошки дуализам – дуализам између "Царства Божијег" и "царства ћесаревог". Очигледно је да та разлика између "Божијег" и "ћесаревог" директно произилази из схватања Царства Божијег као царства које "није од овога света" (Јн 18; 36) и које је с њим повезано. И у тој вези "власт ћесара" је нешто много веће од обичне политичке власти римског императора, или световне државне власти уопште. Под "влашћу ћесара" треба на крају крајева подразумевати симбол власти света уопште, која још није превазиђена – фактичке власти сила света, која произилази из чињенице да свет није просветљен. Није случајно што ћесареву својину, дакле оно што му се нужно мора вратити, представља новац – симбол и отелотворење земаљске потребе, земаљских услова људског постојања.

У тој вези постаје нам јасан истински смисао разматране заповести Христове. Давати "ћесару" оно што му припада ни у ком случају не значи, упркос објашњењу оних који посебно цене "ћесарево", давати себе, своју душу, служењу ћесару. Људска душа у целости припада Богу, и ту нема и не може бити никаквог дуализма; чедо Божије, а сваки ученик Христов зна да је чедо Божије, и сваки човек по својој основној унутрашњој суштини јесте чедо Божије, заиста не познаје над собом другу власт осим власти Оца небеског и Њим посланог Цара-Месије – Христа. Давати "ћесарево ћесару" (Мт 22; 21) значи покоравати се вољи Божијој и у оном смислу који каже да је хришћанин дужан, не збуњујући се и не придајући томе никаквог принципијелног значаја, да у свету трпи царство ћесара – да трпи царство овога света – и да му споља остане покоран.

Са сувереном иронијом бића, нераздељиво сливеног с бићем самог Бога – Цара који зна да је Царство Божије неразориво и вечно, чак и ако је споља невидљиво и неоваплоћено – Божански учитељ растерује сумње бојажљивих људских душа, спутаних земаљским представама и осећањима (и на тим сумњама засновану искушавајућу силу питања које су поставили фарисеји). Он објашњава да земаљском владару можемо дати симбол и оличење земаљских блага – новац – да можемо дати свету и његовим силама све световно, не умањујући тиме своје достојанство и блаженство као слободних синова Царства Божијег, уз услов да при томе Богу неподељено дамо оно што му припада – дакле, саму људску душу. Али услов који омогућује да потпуну слободу чеда Божијег ускладимо са спољашњим покоравањем земаљским силама је, како смо већ рекли, признање да Царство Божије "није од овога света" (Јн 18; 36). Зато нам нема друге него да као основну истину прихватимо парадоксалну поставку – неприхватљиву и за рационално мишљење Јелина и за страсно мишљење Јудејаца, које познаје само један план бића – да је Царство Божије непролазно, да је сва пуноћа његове реалности у другој, невидљивој димензији постојања, да упоредо с њом, и то "до времена" (Дап 3; 21), тј. до краја света, постоји и траје непросветљени свет, да је и сама власт "ћесара" у свету од самог Бога.

Тај антиномични, рационално непојмљиви дуализам између живота у Богу и живота у свету је основни факт хришћанског живота. Тај толико загонетни дуализам први пут је ушао у свет и непоколебиво се у њему учврстио кроз хришћанско откривење. Ниједна друга религија не познаје дуализам у таквом облику. Највећи, ни са чим упоредиви преокрет представља чињеница да су од дана Христовог откривења до данас, свуда где постоји истинска хришћанска вера, истинска свест хришћанска, царству "ћесара", царству света овога постављене чврсте границе у облику сувереног, слободног живота душе у Богу. Све силе овога света, сав у другом погледу неограничени ауторитет државне власти, наилази од сад на неразрушиви зид који штити живот у Богу слободног чеда Божијег⁴⁰. Сваки човек је од сад по усиновљењу син Божији, наследник Царства; зато су хришћани у свом јединству, у оном што називамо Црквом, "род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну светлост своју" (1Пт 2; 9); том својом особином хришћани су изнад свега у свету, изнад свих закона и сваке земаљске власти. Колико год били тешки, сложени и замршени конкретни односи тог сувереног слободног царства према свету и његовим силама, његова принципијелна сувереност, његова безусловна слобода од света је самоочигледна аксиома. И поред свих грехова, падова и издаја историјског хришћанског света та његова суштина сачувана је и до данас – и данас је она предмет неразумевања и недоумица код свих "незнабожаца". Предсказање "и врата пакла неће је надвладати" (Мт 16; 18) испунило се и поред све слабости људских носилаца хришћанске свести, без обзира на то што су на историјском путу рода људскога више пута постојале околности у којима је се по свим условима стања света могао очекивати слом те загонетне аутономне или, тачније, теономне сфере живота. То је она страна хришћанског дуализма која се "Јелинима", или пре "Римљанима" чини као "лудост" (1Кор 1; 23).

С њом је узајамно повезана друга страна тог дуализма због које је он "Јудејцима саблазан" (1Кор 1; 23). То је онај малопре изложени парадокс по коме се живот у Богу, обновљен благом вешћу и изливањем благодатне силе Божије, непосредно не шири на свет, њој туђ и непријатељски; живот у Богу се развија само ограђујући се од света и супротстављајући се њему. Историја хришћанског мишљења и живота показује да сваки покушај да се овлада непосредно светом, да се он укључи у "Цркву Христову", или да се он промени у Цркву Христову, у блажено и праведно Царство Божије – краће речено, сваки покушај брисања границе између Царства Божијег и царства ћесара – резултира само изопачењем саме истине Христове. То изопачење може бити двојако. Или се при томе губи свест о суштинској разлици између живота у Богу и свих начина живота света, дакле свест да је живот у Богу апсолутно изнад света, да је стварна истина Христова неупоредиво надмоћна над свим могућим облицима устројства људског живота на земљи, и тада се Црква Христова скрнави, прилагођава несавршености фактичке људске природе, и "со земље" "обљутави" (Мт 5; 13). Или се, напротив, свет, упркос његовој неизбежној несавршености, насилно приморава да достигне савршенство истинског Цраства Божијег. У томе се састоји суштина и заблуда утопизма, о којем смо већ говорили у првој глави и којем ћемо се морати вратити у даљем тексту ове књиге. Овде ћемо само напоменути да "утопизам", дакле покушај да се људским снагама оваплоти Царство Божије на земљи, био он изнет као свесно хришћанско учење (код таборита, анабаптиста, хришћанских социјалиста итд.) или у облику световног, арелигиозног учења (јакобинства, комунизма) – представља у суштини једну хришћанску јерес, заправо јудаизирајуће изопачење хришћанског откривења. То изопачење је плод управо оне "саблазни" којом ће "Јудејци" (1Кор 1; 23) увек звати откривење зато што мерилом истине сматрају само њену очигледно видљиву, јавну, у животу остварену плодотворност. Кратко речено, тај приступ у Царство Божије, који је људима открио Исус Христос, овде је схваћен као политички програм остваривања месијанског Царства Божијег на земљи. Хришћанско "дело" овде је схваћено управо као спољашње остварење на земљи таквог устројства живота које је адекватно правди Христовој. Искуство је показало да је то кобна заблуда и да је њен плод фактички једино власт пакла на земљи. Овој теми мораћемо се још вратити. Овде ово помињемо само зато што је овим "противник признао" хришћанску идеју неизбежног дуализма између живота у Богу и света, између Царства Божијег и царства ћесаревог, тј. овим је практично разобличено да је заборављање или одбацивање ове идеје погубно.

Према томе, са хришћанством је ушао у свет, и у њему ће пребивати до самог краја света, парадоксални дуализам између светог и профано световног, између живота чеда Божијих као слободних и блажених бића у Богу и људског живота, потчињеног социјално-политичким или природним силама овога света. Свет не може да апсорбује, не може да победи Цркву, али ни "Црква" – та света саборност, чијом силом хришћани заједно чине тајанствено, непорочно чисто, духовно "тело Христово" (1Кор 12; 27) – не може да овлада светом, не може да укључи свет у себе, и она ће заувек, тачније, до краја света, у свету бити у положају опкољене тврђаве; из те тврђаве, додуше, постоји стални излаз у блажено и надсветско постојање у Богу, али су према самом свету могући само појединачни покушаји да се посредно утиче на свет, да му се пружи прилика да осети истину Христову. Свет, наравно, може и мора да прима у себе зраке те истине, тог највишег, надсветског живота; свет, слично месецу, може да светли само пригушеном одбијеном светлошћу, свет може у својим световним облицима посредно да одражава надсветску светлост која га обасјава. Према томе, хришћански живот до краја света остаје живот на ивици између светлости и таме, светлости која светли у тами, немоћна да потпуно савлада и растера таму, мада ни тама, са своје старне, није у стању да победи светлост и да је угаси.