Опыт христианской этики и социальной философии
Суштина хришћанске љубави према ближњима. Светост човека у његовој тварној природи
жүктеу/скачать 2.43 Mb.
|
2. Суштина хришћанске љубави према ближњима. Светост човека у његовој тварној природиАко са хришћанског гледишта љубав према ближњима, изражена у делотворном помагању ближњима у свакој њиховој конкретној, у том смислу и материјалној, земаљској потреби, представља позитивну вредност, али и стварно мерило веродостојности наше хришћанске вере, онда се налазимо пред својеврсним парадоксом. Наша сопствена укорењеност у надсветском, божанском бићу, наша просветљеност светлошћу истине Христове, напетост нашег тражења "Царства Божијег и правде његове" мора се манифестовати у таквој љубави према ближњима која подразумева и делотворну бригу о њиховим земаљским потребама. И обрнуто: одсуство интересовања, равнодушност према земаљским страдањима и потребама ближњих поуздан је показатељ да још нисмо "у светлости" (1Јн 1; 7), него "у тами" (1Јн 2; 11), да "нисмо "деца Божија" (1Јн 3; 10), него "деца ђавоља" (1Јн 3; 10), деца "кнеза овога света" (Јн 12; 31). Ово говори исти онај апостол који нас поучава да не љубимо свет ни оно што је у свету (1Јн 2; 15). Како да разумемо ову противречност? Хришћанска "љубав према ближњима" (1Јн глава 4) очито је нешто сасвим другачије од чисто стихијског осећања или старсти која је укорењена у човековој емпиријској природи. Познато је да у грчком језику за ту врсту љубави постоји посебна реч αγάπη, којом се таква љубав терминолошки издваја и јасно разликује од сваке оне чисто телесне или душевне привезаности или симпатије према човеку, изражене појмом φιλία (французи за ту врсту љубави употребљавају предивну реч charité51). То, наравно, не значи да хришћанска љубав према ближњима неизоставно мора сама бити свесна своје религиозне основе; другим речима, то не значи да несвесно остваривање хришћанске љубави нема никакве вредности. Напротив, и овде, као и свуда, мерило човекове истинске духовне просветљености и његове близине Богу није садржај његових свесних размишљања, убеђења и веровања, него једино реално стање његове душе, његово "срце"; прича о милостивом Самарјанину (Лк 10; 33) довољно јасно то исказује, као и прича о двојици синова од којих је један изразио спремност да изврши очеву вољу, али је није извршио, док је други, изразивши непослушност оцу, фактички ипак извршио очеву вољу. (Мт 21; 28-31). Свака људска доброта, свако учествовање у судбини ближњих, способност да нас њихова потреба изнутра дирне – све то већ сведочи да људско срце има неке дубине које су с ону страну његове чисто телесне природе; све је то знак неког духовног горења, тј. дејства Бога у души, макар оно остало и изван домашаја свести. Љубав према ближњима, коју нам је задало хришћанско откривење и која извире из саме онтолошке структуре хришћанског живота као укорењености у Богу, за кога Јеванђеље каже да "је љубав" (1Јн 4; 8) – та љубав може да не буде свесна своје религиозне основе. Она ту основу има и без тога. Ми имамо обавезу да волимо и можемо волети ближње у хришћанском смислу тог појма (αγάπαν) потпуно независно од тога да ли нам се они "допадају", независно од тога можемо ли их "волети" у смислу чисто људске субјективно-емоционалне привлачности (φιλείν). Љубав у том хришћанском смислу је, најкраће речено, милост (добра воља, доброта) – безинтересна заинтересованост за добро ближњих. Ако запитамо одакле она, у чему је њена основа, зашто уопште можемо бити безинтересно заинтересовани за добро других људи, онда одговорамо: љубав у хришћанском смислу јесте отвореност душе за примање светости апсолутне вредности "ближњих", сваке људске душе као такве. Та љубав има, дакле, религиозну основу (јер та "отвореност душе" већ показује да на нас делују благодатне силе), али и религиозни смисао. Она је повезана с основним садржајем хришћанског откривења, с откривањем богочовечанске основе људског бића и постојања. Самим тим човеку су први пут биле отворене очи, како смо раније видели (глава II, део 4), за истинско достојанство сваког људског бића као начела које извире из Бога и које је освећено присуством Бога у њему. Ту општу религиозну основу љубави према ближњима, како смо је раније објаснили, овде допуњавамо новим размишљањем. Ако смо у претходном делу нашег текста (упореди главу II, посебно део 4), сходно основном мотиву хришћанске вере, морали да истакнемо оно што хришћанско откривење јасно разоткрива као дуализам живота – садржан у супротности између чињенице да је човек, с једне стране, рођен "од светлости", "од Бога", и да је, са друге стране, тварно биће, другим речима, у супротности између начела "духа" и начела "тела" у људском бићу – сад већ, обзиром на то да истина откривења увек представља пуноћу и међусобну дијалектичку спрегу супротних одређења, морамо узети у обзир и ту повратну везу. Човек има високо достојанство "чеда Божијег" (Јн 1; 12), сина Оца небеског и наследника Цараства Његовога, а у исти мах он је и тварно биће, укорењено у свету, неодвојиви део света. У томе се, заиста, састоји дуализам људске природе, али тај дуализам је неко двојединство, и као такав он, с друге старне, јесте јединство. Мада су те две различите природе човека несливене у њему, мада морају бити различите, оне су у њему уједно и "нераздељиве"; немогуће је тек тако разделити човека на та два његова дела; конкретно је он замислив само као њихово јединство. Зато за нас светост човека као духовног бића самим тим јесте светост његове конкретне личности, тј. светост самог тварног носиоца лика Божијег. Из овога следи да је више порекло и достојанство човека оно што чини светим само његово постојање, његов живот у свој његовој конкретности, тј. и у његовој тварној природи. Дух, рођен од Бога, оваплоћен је у живој души човека. Већ старозаветна вера мисли да је "жива душа" човека настала тако што је Бог удахнуо свој "дух" у ноздрве бића које је стварио својим стваралачким прстом; још више је новозаветно религиозно поимање човека прожето свешћу да нам је "Бог дао од Духа својега" (1Јн 4; 13) и да зато и наша душа и оно у чему је она отелотврена, дакле наше тело, представљају "храм Светога Духа" (1Кор 6; 19). У хришћанској догматици та свест је јасна и неминовна последица основне вере да се Реч Божија, превечно постојећи Син Божији, оваплотио у тварног човека – у Исуса из Назарета, сина Маријиног. Управо из овога, из те изведене светости човека као дела Божијег произилази обавеза да се са страхопоштовањем односимо према конкретној живој души ближњега у свој њеној целовитости, да сматрамо светим само биће човеково које конкретно постоји у свом земаљском облику. Међутим, чим човек постоји у својој палој, несавршеној природи и у оквирима несавршеног света, он нужно има и земаљске потребе. Он је осуђен да хлеб свој једе заједно "са знојем лица својега" (1Мој 3; 19); његово конкретно земаљско постојање зависи од целог низа земаљских, материјалних услова, од задовољења материјалних потреба, неопходних за његово постојање. И ако нам је, по питању нас самих, саветовано да не мислимо "шта ћемо јести, или шта ћемо пити" (Мт 6; 31), да "не бринемо", узадајући се Оца нашег небескога, већ да тражимо пре свега Царство Божије, онда према нашим ближњима морамо поступати тако да се та брига Оца нашег небескога пројави управо кроз нас, кроз активност наше љубави према светињи човека, чак у његовом тварном бићу и тварним потребама. Ето зашто – и поред тога што Бог, сам по себи, по својој суштини, јесте "дух" (Јн 4; 24), чиме онда и сам човек, како је то открила блага вест, такође јесте дух, у том смислу слободан од свих земаљских потреба и господар богатства немерљивог, али, наравно, само уколико је повезан с Богом и уколико Бог у њему присуствује – та светиња од Бога рођеног људског духа, конкретно оваплоћена у живој, тварној природи човека, ипак, са друге стране, освећује и ту тварну природу човека. Управо зато онај који је нахранио гладнога, обукао нагога, посетио болеснога остварује тиме своју љубав према самом Богу или, како то каже Јеванђеље, такав човек је све то учинио самом Господу Исусу Христу. Јер Христос, који је на земљу "у телу дошао" (1Јн 4; 2), невидљиво-мистички присуствује у сваком људском бићу и, при томе, у његовој земаљској, тварној, телесној природи. Управо зато једина вредност, једини општи циљ хришћанског живота, дакле "Царство Божије и правда његова", природно обухвата два основна задатка нашег живота: напоредо са тражењем "спасења", "искупљења", "ослобођења" света, тј. његовог преображаја у "Царство Божије", морамо да чувамо само постојање човека, самим тим и постојање света, чији је он део, тј. морамо да бринемо о самом конкретном субјекту постојања, којем је припремљено "Царство Божије". Управо у остваривању дуализма тих задатака ми се, сразмерно нашим снагама, уподобљавамо савршенству Оца нашег небескога, који спасава свет, као његов Творац, али и чува, подржава његово постојање, и "својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима" (Мт 5; 45).
|