Два света. "Дух" и "тело"

4. Два света. "Дух" и "тело"

Објашњење основног дуализма хришћанског живота, тј извођење анализе после које би нам он био "разумљив", јасан, која би нам показала да је он логички нужан, једноставно није могуће. Тај дуализам је по самој својој суштини антиномичан, он припада вишој, надрационалној истини коју ум схвата као јединство супротности. Зато нам нема друге него да тај дуализам само констатујемо, као чињеницу, да кажемо: "то је стварно тако", и дигнемо руке од узалудних покушаја да га схватимо или објаснимо. И поред свега тога, човек ипак некако успева да уз помоћ одређених симбола и аналогија бар приближно опише тај дуализам, да дубље продре у њега и објасни оно што је с њим повезано или што из њега следи.

Прва симболичка идеја с којом се овде суочавамо и која је посебно истакнута у Јеванђељу и Посланицама св. апостола Јована је идеја о "два света". До сад смо се већ неколико пута служили том идејом. Наша душа припада истовремено двама световима, она је учесник двају светова – "овог" (1Кор 7; 31) и "оног" света. На основу онога како живи, шта чини и шта осећа, "овај свет" (Јн 9; 39) је прожет грехом и налази се под влашћу ђавола, "кнеза овога света" (Јн 12; 31). Зато је "овај свет" (Јн 9; 39) принципијелно непријатељски настројен према истини Христовој и зато јој је супротстављен. Јудејцима, непопустљивим у свом неверовању, Христос у том смислу каже: "Ви сте одоздо, ја сам одозго; ви сте од овога света, ја нисам од овога света" (Јн 8; 23). Зато је такође казано: "ко мрзи живот свој на овоме свету, сачуваће га за живот вечни" (Јн 12; 25). Свет ("овај" свет) Духа Истине "не може примити, јер га не види, нити га познаје" (Јн 14; 17). Христос је апостолима заповедио: "Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас" (Јн 15; 18). О овом свету исти апостол у својој Првој посланици говори да "свет сав у злу лежи" (5; 19); и верујуће у Христа позива: "Не љубите света ни што је у свету" (2; 15).

На истом овом дуализму између два света почива смисао "благе вести" у свим Јеванђељима; у њену парадоксалност спада и тврдња да сваки успех у овом свету, свако служење његовим силама значи погибељ за људску душу, зато што је лишава могућности да уђе у "онај свет", у своју истинску домовину. И, обрнуто, истински пут у "други свет", у Царство Божије, у "Царство небеско" (Мт 5; 10), доступан је само оним силама душе које су у овом свету презрене или омрзнуте. Приступ блаженству немају ни дрски и моћни, ни они који се радују и наслађују, ни богати – приступ блаженству, напротив, имају само они који страдају и који су сиромашни духом, који су кротки, који плачу и туже, који су гладни и жедни правде, који трпе правде ради, које гоне Христа ради. Истина је сакривена од "мудрих и разумних", тј. од људи који знају овај свет, који се у њему добро сналазе и постижу успех, и откривена "безазленима" (Мт 11; 25), дакле лакомисленим бићима с тачке гледишта "овога света" (1Кор 7; 31).

Поставку "рођено од тела, тело је" (Јн 3; 6), уз храбро признање свих закључака који из ње следе, допуњава – и у томе је садржана она пуноћа без које нема истине – друга, с њом узајамно повезана, пресуднија и дубља свест: "што је рођено од Духа, дух је" (Јн 3; 6). У тајанственом, узвишеном ноћном разговору с Никодимом (Јн 3; 1-12) Исус објашњава "кнезу јудејском" (Јн 3; 1) да је човеку, осим рођења из мајчине утробе, потребно да се поново роди, "одозго" (Јн 3; 3), "од Духа" (Јн 3; 6), и да оно што је у човеку рођено од Духа није тело, него дух. Рођено од Духа у човеку исто је што и рођено "од Бога" (Јн 8; 47), док рођени од тела, макар то била и деца Аврамова, за свог правог "оца" имају ђавола (Јн 8; 44)⁴¹.

Ако у човеку постоје та два различита начела – "дух" и "тело", или "рођено од Духа" и "рођено од тела" – онда се тиме одређује двојно устројство или двоструки правац његовог живота. Значај тих двају начела Јеванђеље одређује овако: "Дух је оно што оживљава, тело не користи ништа" (Јн 6; 63). То значи да одговор на благу вест, способност да примимо благодатне силе истине и живота, које су у свет донете кроз Христа и у лику Христа, јесте дело "духа" у човеку: једино "онај који је од Бога, речи Божије слуша" (Јн 8; 47). Једино онај који се родио "од Духа", "може ући у Царство Божије" (Јн 3; 5), док "тело и крв не могу наследити Царства Божијега" (1Кор 15; 50). Уопштено речено, хришћанин је призван да живи "по Духу" (Рим 8; 1) или "у Духу" (2Кор 6; 6), а не "по телу" (Рим 8; 1); апостоли неуморно указују како су погибељна "дела телесна" (Рим 8; 13), и призивају да их не следимо. Међутим, упоредо с тим општим, принципијелним саветом или захтевом, морамо се суочити са сложенијим и проблематичнијим односом који се потпуно подудара с поменутим, и до краја века несавладивим, дуализмом хришћанског живота. У трагичним тренуцима гетсиманске борбе сами апостоли су својим држањем показали да је "дух срчан", али да је, у исто време, "тело слабо" (Мт 26; 41). Тај дуализам апостол Павле открива с оном њему својственом духовном неустрашивошћу и дијалектичком оштроумношћу у већ поменутој седмој глави Посланице Римљанима. Човек зна шта је добро и хоће да га чини, али "добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним", "јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним". Али то значи да то "не чиним више ја, него грех који живи у мени". "Унутарењем човеку" у мени, који се "радује закону Божијему" супротставља се "други закон", "који је у удима мојим", "и поробљава ме законом греха". "Тако, дакле, ја сâм умом служим закону Божијему, а телом закону греха".

Добро ми је познато, наравно, да ова знаменита размишљања користе као материјал за доказе да закон није довољан за човеково спасење, да закон мора бити допуњен благодаћу, или, са људске стране – вером. Даља судбина овог проблема у историји хришћанског мишљења показује да тај дуализам, којег је обрадио апостол Павле, има и општије значење. Због слободе, неизоставно потребне за дејство благодати, а у исти мах и због њене проблематичности у човеку, потчињеном власти греха или "тела", у истом том човеку постаје неизбежна борба између дејства благодати и дејства греха. Сурови песимистички закључак који је из овога извукао блажени Августин – немоћ грехом поробљеног човека, знаменито non posse non peccare⁴² – као и свака апстрактна једнозначна формулација, погрешан је зато што је једностран; тим више је погрешан Лутеров једностарни закључак да се спасење састоји једино у оправдању грешника кроз искупитељску силу подвига Христовог (justificatio forensis), а не у његовом истинском, унутрашњем исцељењу, просветљењу, ослобођењу од власти греха. По том тумачењу "тело" би практично било свемоћно, а "дух" потпуно "немоћан". Колико год сам по себи био вредан тај религиозни мотив покајничке свести о човековој немоћи, резултат те свести, из које произилази то тумачење, садржан је у томе да "дух" раније предаје све своје позиције – осим sola fides, "чисте вере", као јединог беспомоћног признања да је истина у духу; у стварности, пак, дуализам и супротстављеност између "духа" и "тела" овде се заправо разрешава тако што се све препушта неограниченој власти "тела". То противречи бројним неспорним поукама и заветима Светог Писма, али и искуству хришћанског живота и његовим најбољим примерима који непобитно посведочују реалну силу благодати, могућност човековог реалног унутрашњег просветљења, реалне победе "духа" над "телом" у човеку.

Такав принципијелни песимизам, такав духовни "дефетизам" за нас је и неоснован и неприхватљив, но за нас је, у исти мах, неприхватљив и његов корелат, такође једнострани и њему само супротни принципијелни оптимизам. У осмој глави Посланице Римљанима апостол Павле објашњава да ће се наша слава као деце Божије тек открити у нама. Ми већ сад имамо "прве дарове Духа", али "уздишемо", очекујући коначно "усиновљење, избављење тела нашега". Наш садашњи, реални живот је такав да се "надом спасосмо"; он се састоји у томе што нас "Дух помаже у нашим немоћима". Ове мисли апостола, као и реално искуство духовног живота потврђују да се супротстављеност између "духа" и "тела" (или греха) у човеку никако не може превазићи, да, и поред све могућности, па зато и обавезе победе начела "духа" над "телом", борба између та два начела испуњава сав људски живот; и у овом животу човеку није дато да прослави коначну победу "духа" над "телом". Чак ни изабрани хероји духа, светитељи, тј. људи чија је целокупна природа прожета и испуњена благодатним силама Духа Божанскога, немају право да забораве на силу греха и на неопходност борбе против њега. Тим више у општој икономији колективног хришћанског живљења апсолутна победа духа не може прекинути сталну супротстављеност "духа" и "тела", благодатних, Христом у свет донетих сила, и власти греха. Претпоставка да је благодат Христова већ коначно и заувек избавила човека из опасности да остане заробљеник сила греха, да је човек одсад потпуно "чист" и духован, представља само једну од стално понављаних у историји хришћанског мишљења опасних и погибељних заблуда. Иста та заблуда, само у секуларизованом облику вере у урођену доброту и разумност људске природе, овладала је мишљењем европског човечанства од времена Русоа и одвукла то мишљење на онај погибељни пут утопизма, о којем смо већ говорили у првој глави и о којем ћемо још говорити у даљем тексту.

Власт "греха" или "тела" чак над људима који су, у основи, тј. у духовној дубини већ спасени, представља неку почетну чињеницу, која за људско рационално мишљење остаје нерешива тајна. Разуме се да тајанственост, загонетност те чињенице не мора бити препрека да је признамо управо као нама неразумљиву, али очевидну реалност. Нећемо покушавати да објаснимо ту необјашњиву чињеницу, али ћемо, ипак, покушати да је и са друге сране осветлимо или опишемо. Неизбежни дуализам људског живота, заснован на томе да његово већ остварено спасење остаје емпиријски невидљиво и да је у исти мах повезано с човековом видљивом немоћи пред тамним силама света – тај дуализам, који чини парадоксалну особеност хришћанског откривења о спасењу, подразумева још једну идеју коју до сад нисмо довољно узимали у обзир. У основи те парадоксалности лежи, Христовим откривењем унето, потпуно ново поимање свемоћи Божије. У првој глави ове књиге, у којој смо разматрали међусобни однос између "трагичности живота и вере" (види одељак 4) ми смо се потпуно приближили тој теми, али смо тамо морали да одложимо њено систематско разматрање. Сад се можемо и морамо окренути тој теми.