Блага вест и спасење света

2. Блага вест и спасење света

Овде, међутим, искрсава једна озбиљна недоумица или сумња која заслужује да је посебно размотримо зато што не извире из уобичајеног неверовања, него из Самим Христом заповеђеног тражења Царства Божијег и истине Његове – имамо у виду неутољиву жеђ људског срца да се Царство Божије оствари у свој својој свеобухватној пуноћи, како би Бог заиста постао "све у свему" (1Кор 15; 28).

Можемо поставити питање: може ли учење које толико противречи свему што обично подразумевамо под синтагмом "Царство Божије" – чији долазак мора бити истоветан оздрављењу, преображају, спасењу света – може ли, дакле, такво учење још уопште бити "блага вест" о "Царству" (Мт 4; 23), каквом је, како смо видели, била она блага вест коју је Христос донео? Није ли Христос – Месија – управо спаситељ света? Нека је старозаветни сан о Месији био несавршен, ипак је он садржавао обећање истинског спасења света у смислу истински реалног тријумфа истине Божије на земљи. Може ли хришћанско новозаветно откривење садржавати мање, може ли бити сиромашније од старозаветног надања?

Наравно, не може. Разуме се да у "јеванђеље о Царству" (Мт 4; 23), неизбежно улази на крају крајева и вест о потпуном преображају и спасењу света, о "новом небу и новој земљи" (Отк. 21; 1), потпуно покорним вољи Божијој и прожетим истином Божијом. Већ Молитва Господња: "да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као на небу" (Мт 6; 10), подразумева наду да ће се васцели свет покорити вољи Божијој и ући у "Царство Божије". И пошто је казано: "иштите, и даће вам се" (Мт 7; 7), онда блага вест садржи обећање да ће се та нада некад остварити. Тиме је потпуно призната истина, садржана у старозаветном сну о томе да ће Царство Божије бити остварено у свету, оваплоћено на земљи. Исус из Назарета признаје да је "Христос" – Месија – биће, од Бога послато, како су предсказали "Мојсије и пророци", да спаси Израиљ и кроз њега цео свет и да заиста дође Царство Божије – царство истине и блаженства.

Особеност Новог завета, благе вести Христове, састоји се у томе што се то видљиво, очигледно остварење старозаветног сна о преображају света, о његовом преобраћању у "Царство Божије", преноси на нови, други Христов долазак, о чијем дану и часу наступања нико не зна, "ни анђели небески, до Отац мој Сам" (Мт 24; 36); тај нови долазак биће онај последњи "суд" над светом који ће означавати крај света као таквог или, по речима Апокалипсе, "ново небу и нову земљу", кад "прво небо и прва земља прођоше (Отк. 21; 1), и настаје нова творевина ("Ево све чиним новим") (Отк. 21; 5).

Тако уместо тог простог, недељивог чина спољашњег преображаја и усрећивања света, о ком је у идеји "Царства Божијег" сањао старозаветни човек, и о коме до сад сањају сви старозаветни људи, све до социјалиста и комуниста, у својим плановима "спасења света" (Јн 12; 47), блага вест Исуса Христа тврди да постоји јасни дуализам двају спаситељских дела Божијих. У својој онтолошкој основи спасење је већ остварено кроз Христа у облику избављења душе од власти света тако што јој је дата могућност да се врати у очев дом, да његова "радост буде потпуна" (1Јн 1; 4), да већ сад буде блажени учесник Царства Божијег, упркос непревазиђеној несавршености света, упркос жалости коју душа неизбежно има у свету. Овде је вредна пажње чињеница да то спасење није само спасење душе од света, него самим тим и спасење самог света, дакле спасење његових онтолошких основа, победа, извојевана у невидљивој дубини бића над праизвором несрећа света, над грехом, над "кнезом овога света" (Јн 12; 31). Самим тим што је превазиђена затвореност света, што је људској души отворен приступ из света у блажено надсветско богочовечанско постојање – самим тим што људске душе, које се у свету муче као у тврђави коју је непријатељ опколио са свих страна, од сад, без обзира на чињеницу да се опкољавање наставља, имају слободан приступ благим, спасоносним силама које им хитају у помоћ – превазиђена је претходна безнаднежност због свести да су свет поробиле непријатељске силе, већ је сломљена истинска ефективност тих сила, сломљена је њихова неограничена власт. Победа над злом и трагизмом у принципу је већ остварена, иако она остаје невидљива, тј. иако се у спољашњем, видљивом свету, у "емпиријској стварности" ништа није изменило. Зато је Христос могао да изговори утешне и охрабрујуће речи: "У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет" (Јн 16; 33). Победа над "светом" као отелотворењем сила зла самим тим представља спасење света као творевине која страда поробљена силама зла. Та победа, то спасење су потпуно реални, иако остају невидљиви; разуме се, људи који немају унутрашње искуство тог спасења неће веровати у њега, одбациваће његову реалност и позиваће се на то да зло и страдања царују у свету као и пре; благу вест о том спасењу могу да опазе и корисно примене само они који "имају уши да чују" (Мт 13; 9).

Такво је прво спасење – први, додуше невидљиви, али већ извршени основни и до те мере пресудни акт спасења света да све остало може бити само његова последица, његов плод – као што очигледно долазећи победоносни крај рата може бити логичан след оног што се већ десило, неминовни резултат једне раније добијене пресудне битке, чије непосредне последице још нису очигледне. И заиста, нама је јављено да ће упоредо с тим првим спасењем, садржаним у ослобођењу душе од деспотских сила овога света, морати некад, у дану и часу, нико не зна којем, уследити други, последњи и завршни акт спасења као логичан след оног што се већ десило и неизбежна последица првог спасења, да, дакле, мора наступити коначно, видљиво, свима очигледно и истински свеобухватно спасење света. То последње спасење неће бити обично, макар и радикално побољшање стања света – то ће бити власт неких идеалних услова живота у овом за нас уобичајеном свету: спасење ће значити такву радикалну измену најосновнијих услова постојања која ће бити истоветна потпуном преображају света. Исто то можемо изразити још јасније тако што ћемо рећи да ће то очекивано коначно спасење света бити, у ствари, крај света као таквог, дакле преображај света у његовој отуђености од Бога, замена овог света Царством Божијим у коме ће свет бити потпуно прожет и просветљен Богом.

Можемо рећи у парадоксалној форми – и овај парадокс још једном је "Јудејцима саблазан, Јелинима лудост" (1Кор 1; 23), и представља ону "невероватност" која припада самој суштини благе вести – да ни прво ни друго спасење није оно што се обично подразумева под спасењем света, тј. није учвршћивање идеалних, савршених улова живота у границама света. Прво спасење – зато што се оно дешава само у невидљивим дубинама бића и зато што спољашњи облик света оставља непромењеним у свој његовој несавршености; друго, пак, коначно спасење – зато што је оно више и од најрадикалнијег побољшања живота у свету и што представља такво коначно, довршено испуњење најдубљих нада људског срца при коме престаје свако биће у свету јер престаје само биће света, и уместо њега наступа блажено преображење, надсветско, обожено биће.

Као симбол, а у исти мах и реални залог тог долазећег спасења света, заправо његовог преображаја у надсветско биће у Богу, хришћанска вера од самог свог оснутка до дана данашњег признаје факт васкрсења Христовог. "А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша" (1Кор 15; 14). Савременом човеку, који за собом има векове васпитања у духу натурализма, бескрајно је тешко да има реалну, живу, а не само "богословску" веру у тај факт. Међутим, само разматрање да ли је тај факт могућ, да ли је реалан, само би потврдило сопствену умну ограниченост. Савремени човек је сличан апостолу, неверном Томи: он би да, пре него што поверује, стави своје прсте у ране од клинова и руку своју у ребра Христова. Управо човеку таквог духа упућене су речи: "блажени који не видеше а вероваше" (Јн 20; 29). Изузетно необични факт Христовог васкрсења, разуме се, противречи свим природним законима, и у том смислу он није могућ, али је сами смисао вере у њега садржан управо у томе да је без вере невидљива победа духа над светом, над свим условима светског постојања због којих човек страда, тј. самим тим победа над "природним законима" – у самој тој тачки постојања већ примила видљиве облике и реално тријумфовала над "последњим непријатељем – смрћу" (1Кор 15; 26). Бројне представе у којима Јеванђеља приказују тај факт ми сад тешко можемо да схватимо у дословном смислу, и то не само зато што се ти описи, како је познато, међусобно не подударају баш у свему. Морамо пре признати да тачан садржај тог изузетно необичног факта по самој његовој суштини остаје за нас незамислив, и свим причама о њему ми можемо придавати значење само приближних, симболичних наговештаја и указивања на неизрециво. Јер, како бисмо могли да замислимо и створимо обичну чулну представу, како бисмо могли да опишемо разумским појмовима факт чији сами смисао превазилази све уобичајене форме свега створенога, у конкретно видљивој појави натчулног, преображеног, до краја обоженог бића?

За нас је овде суштински једино важно признање тог конкретног незамисливог факта у његовом унутрашњем суштинском религиозном смислу – као непојмљиве појаве и симбола крајњег остварења силе и истине Божије на земљи, као оваплоћеног бића и видљивог, опипљивог тријумфа те силе и реалности, која је обично само невидљиво доступна искуству нашег срца. Да бисмо схватили зашто морамо, сем тога што смо религиозно у праву, признати тај незамисливи факт, морамо бити свесни шта би, заправо, значило кад бисмо га негирали. Непризнавање овог факта значило би, очито, убеђење да су слепе, тамне природне силе, силе зла и разарања, на крају крајева и по својој апсолутној моћи увек и апсолутно нужно јаче од начела Божанског духа и да су способне да га униште. Одбацујући такво непризнавање, такву веру у апсолутну свемоћ таме, ми, самим тим, исповедамо веру да невидљива духовна сила живе Истине, оваплоћене у Христу, напротив, на крају крајева у неким незамисливим границама, реално побеђује све мрачне, слепе силе света и тријумфује над њима. Никакве научне истине, никакво познавање природних "закона" не може оповргнути самоочигледно религиозно искуство да је у невидљивом дубинском слоју света Бог ипак јачи од свих "природних закона" и да се то јасно открило у рационално непојмљивом факту немоћи смрти да уништи реалност Богочовека Исуса Христа.

Васкрсли Христос, живећи с нама до свршетка века, представља симбол и залог тога да прво, невидљиво спасење света наставља да буде несавладива делатна сила, чији резултат једном мора бити очекивани преображај и коначно спасење света. Васкрсли Христос је карика која повезује та два акта спасења у једну компактну целину.

Исповедајући у том смислу веру у повезаност та два спасења, у нераскидиво јединство стваралачке силе Божије која их остварује, морамо истовремено и тачно знати суштинску разлику између та два акта спасења – почетног и крајњег. Суштинско, унутрашње спасење света, спасење живота у његовој онтолошкој основи, управо као спасење људске душе, ослобођене од власти света над њом и враћене у њену истинску домовину "на небу" (Мт 6; 10), морамо јасно разликовати, као неопходан предуслов спасења света или као прву, пресудну, основну етапу, од онога никоме познатог "дана и часа" (Мт 24; 36), кад то спасење донесе своје последње, видљиве плодове у лику очигледног преображаја света.

Зато до тога никоме познатог дана, тј. док буде постојао свет као такав, свет у његовом данашњем еону, док буде трајало само време као форма постојања света (јер у последњем преображају, како се "заклео анђео" Апокалипсе, "времена више бити неће" (Отк. 10; 6), остаје несавладив дуализам између живота душе у Богу која је послушала Христов позив да се врати у Очев дом, и њеног живота у свету, у неистини, жалостима и греху, који владају у њему.