Опыт христианской этики и социальной философии

4. Јерес утопизма

У досадашњем нашем излагању више пута смо морали да помињемо заблуду утопизма и да је разобличимо као одређену "јерес", тј. као штетно, погубно изопачење аутентичне истине; и видели смо да је заблуда утопизма заснована на неразликовању двају потпуно различитих задатака или идеала: уздања у коначни преображај или спасење света, које, по самој својој суштини, превазилази све људске снаге и чак се налази с ону страну света, с ону страну овог његовог категоријалног облика у којем нам је свет уопште доступан – од задатка увођења апсолутне пуноће истине средствима спољашње организације живота, људским напорима и у границама управо "овог", обичног, нама познатог света. Сад имамо прилику да дамо принципијелну оцену те јереси и да откријемо општи узрок због кога она тако кобно доводи до погубних последица.

Погубност утопизма – чињеница да је тежња за успостављањем Царства Божијег на земљи уз помоћ спољашњих, људских организационих мера фактички неостварива, да она, сем тога, неминовно доводи до потпуно супротних резултата, дакле до разуздавања и тријумфа сила зла, до неке врсте владавине пакла на земљи – ту погубност утопизма, директно и заиста необориво потврђује емпиријска историја. Почев од таборита, преко Томаса Минцера, анабаптиста и закључно с јакобинством и комунизмом – сви конкретни покушаји да се људским, државно-правним средствима успостави потпуна једнакост, срећа и апсолутна праведност, тј. царство апсолутне правде на земљи, на кобан начин су доносили у свету дотад непостојећу тиранију зла, невиђено насиље, нечувену неправду, незамислива понижења људског бића. Сви људски "спасиоци света", у почетку занети високим племенитим осећањима сажаљења над људским несрећама и жудњом да учврсте праведни поредак, царство добра и истине – сви су се они због неког судбинског дијалектичког процеса претварали у крвожедне тиране, насилнике, крвнике. Тако схваћени задатак "спасења света" фактички је увек доводио једино до бесмисленог и беспоштедног проливања потока људске крви, до свеопштег поробљавања и подивљалости, до крајње беде и тиранског понижавања човека. У чему је садржан општи унутрашњи узрок тог загонетног кобног преобраћања?

Пре свега, природа саме заблуде састоји се, најкраће речено, у замисли да се "свет спаси" законским мерама, тј. увођењем неког идеалног, принудно оствариваног поретка. Занимљиво је да су сви хришћански утописти – таборити, анабаптисти, ратоборни пуританци – фактички замењивали новозаветно схватање правде старозаветном религијом закона, старозаветним теократским идеалом. Зато су сви они позивали у беспоштедни рат против "Амалићана и Филистејаца", на истребљење безбожника, сви су били приморани да сажаљење према противнику прогласе недопустивом непокорношћу строгој вољи Божијој (познато је да су таборити завршили тако што су отворено одбацили хришћанство и окренули се старозаветној религији). Функцију спасења, коју по самој суштини ствари могу да остваре само слободне силе Божије благодати, сви утописти су пренели на закон, на мере државне, или, у најбољем случају, моралне принуде. Зато бисмо најкраће могли рећи да се погубност заблуде утопизма своди на то да он тај немогући, и својој истинској суштини и истинској функцији противречни задатак суштинског спасења света пребацује на закон, дакле на начело које по самој својој суштини има задатак да чува свет, да га штити од зла. Будући да закон, због саме своје суштине, такав задатак не може да оствари, онда у узалудном покушају остварења тог задатка нема друге него да се преко сваке мере напрегну силе закона, да се прибегне тирански суровим и деспотским законима који нормирају све области људског живота. Иако је ово објашњење правилно, оно још не открива сву конкретну пуноћу траженог односа.

Тај међусобни однос најлакше је објаснити на конкретном типичном примеру. Белински је у Русији у XIX веку је био класични образац и прототип будућег руског револуционара (а овај је, са своје стране, типичан образац утописте). Полазна позиција Белинског је тврдња (супротна хегеловском пантеизму, спремном да судбину личности жртвује у име вредности општег развоја света) да свака људска личност има апсолутну вредност и захтев да се у свету успоставе такви услови који ће свакој људској личности обезбедити достојан, разуман, срећан живот. Такав захтев – као касније код Достојевског, у чувеној оптужби Ивана Карамазова – добија карактер побуне против света, разобличавања неправде која влада у свету, признања да је добро појединачне људске личности виша вредност него судбина целокупног светског развоја. Слично Ивану Карамазову (можда је његов прототип Достојевски видео управо у Белинском), Белински је спреман да тврди да целокупни светски напредак није вредан једне једине сузе невино мученог детета. Нема сумње да се у том ставу може назрети хришћански мотив који каже да је жива људска душа већа вредност него читав свет. Међутим, одмах ту почиње кобно склизавање у погубне заблуде. Убедивши самог себе да је социјализам, или "социјалност", како је он волео да каже, једино друштвено уређење које обезбеђује добро свакој личности, Белински са свирепим фанатизмом јакобинца узвикује: "Ако су за победу социјалности потребне хиљаде глава – ја тражим хиљаде глава". Тако човека, забринутог над судбином сваке људске личности, човека који оптужује светски поредак за то што се прогрес света одвија тако што се уништавају конкретни људски животи, логика његових размишљања доводи дотле да убијање људи, уз то још и лично чак невиних, призна као нешто што је потребно, чак неопходно и оправдано, а све у име победе разумног и праведног поретка.

Три четвртине века касније, руски социјализам је у бољшевичкој, комунистичкој револуцији поновио исти тај парадоксални ток идеја и дао му облик колективног, грандиозног чина. Ту се, међутим, испоставило да комунистичко практично остварење апсолутне правде захтева не хиљаде, него милионе "људских глава". Полазећи од размишљања од којег је полазио и Белински, комунисти су без гриже савести принели на жртву те милионе људских живота. Међутим, у практичном животу тај експеримент је показао да ни то масовно убијање људи није довело до циља – ни то није довело до остварења оног светлог, жељеног циља који је требало да оправда њихова дела. Крвава злостављања живих људи, сакаћење и силовање конкретног живота, а све у име остварења апсолутне правде на земљи, наставља се, не знајући за крај и не доводећи до траженог циља. А онда се, у јеку дуготрајног процеса тог насилног злостављања живота, десила још једна неочекивана промена која није била укључена у почетни план њених иницијатора: сам крајњи циљ, царство апсолутног добра, већ је почео да ишчезава из свести, заклоњен емоцијама, неопходним за тај тешки пут до његовог остварења; власт постепено прелази у руке људи чији карактер потпуно одговара бездушном крвавом послу злостављања живота – у руке зликоваца и крвника, који, природно, не мисле ни о чему осим о томе како да свим средствима насиља и неправде сачувају своју власт. Светла машта да ће сви људи бити спасени и усрећени претворена је у мрачно слављење мржње, суровости, нељудскости као нормалних покретача људског живота. Још једном нас обузима мучна недоумица: у чему је извор тог кобног, тог погибељног преобраћања тражења правде у тријумф чистог зла?

Извор тог парадокса отворено се налази пред нама у самом оном току идеја који смо видели код Белинског. Покушај изградње новог, идеалног света наилази на препреку којој је име реално постојећа несавршеност света. Пре почетка изградње новог света мора се рашчистити место за њега, мора се уништити стари свет. Међутим, тај такозвани "стари" свет фактички се, или барем у знатној мери, подудара с општим условима несавршеног света уопште; уништити "стари свет" фактички значи срушити реално постојећи свет, прогласити га, и то зато што није савршен, за зло које треба уништити. Задатак усавршавања света (овој проблематици вратићемо се касније) у утопизму се своди фактички на уништење постојећег света и на покушај да се поново, људским снагама "ни из чега" створи потпуно другачији, идеални, савршени свет. Међутим, овај реално постојећи несавршени свет – који није створила људска самовоља него, без обзира на његову насавршеност, виша надљудска сила – свет као дело Божије, макар и оптерећен грехом, природно истрајава у свом постојању, противи се плановима рушилаца да га сруше – и у тој истрајности свет показује да је природно јачи од својих рушилаца, и тако потврђује да су и најенергичније и најинтензивније мере на његовом рушењу узалудне и бесплодне. Можда "спасиоци света", адепти и градитељи новог, непостојећег света уображавају да они не руше саму суштину света, него само у њему владајуће зло, али искуство показује да то зло или несавршеност толико органски прожима овај свет да зло не може бити уништено без рушења самог света. Отуда она неизбежна озлојеђеност градитеља новог света, оно њихово неизбежно постепено привикавање на све универзалније и зато све беспоштедније, крваво – и бесплодно! – рушење. Зато је задатак позитивне изградње новог идеалног света практично неостварив; он се одлаже, преноси на неодређену будућност и у пракси га замењује задатак рушења – задатак који је, како видимо, бесконачан зато што је неостварив. Уместо обећаног и очекиваног царства добра и правде Царства Божијег на земљи, фанатизам утописта ствара живот у заједници, заснован на безграничном, неподношљивом деспотизму. Споља гледано тај свакодневни живот у заједници може бити привремено моћан, као што су моћне уопште силе зла на земљи, али ту моћ изнутра подривају силе међусобне мржње, и пре или касније он сам разоткрива своју слабост, неутемељеност и неодрживост. Покоравање света силама које су се устремиле да га сруше исто је што и разуздавање сила зла у њему, исто је што и владавина пакла на земљи. Тако се покушај остварења "Царства Божијег" или "раја" на земљи у границама овог неизбежно несавршеног света неком фаталном неминовношћу изопачује у фактичку владавину сила пакла у свету.

У таквом току идеја, у тој фаталној судбини утопизма – који, покушавајући да уклони несавршеност света изградњом потпуно новог, у људској глави замишљеног света, само доводи до хаоса рушења, до разуздавања сила зла – открива се својеврсна, спремни смо да кажемо и посебно деликатна онтолошка веза. Ако свет постоји зато што има свету праоснову и зато што она дејствује у њему, ако то дејство конкретно има облик одређених нормативних начела надљудског порекла и ауторитета, одређеног "природног права", онда то значи да су та начела – баш та која су произашла из саме Божије замисли о свему створеноме, или, што је исто, из самих онтолошких дубина света – у "палом", грешном свету, поред тога што не обезбеђују његову апсолутну савршеност, и сама пуна несавршености и оптерећена грехом. Истинска, крајња Божија замисао остварује се кроз сама та начела само у умањеном, несавршеном облику, и баш у том облику та начела у одређеној мери сама по себи одражавају управо оно зло којем се та начела, као каква средства за тај посао, супротстављају (као што је, на пример, у људском друштву заштита људског живота од насиља могућа једино у облику организованог насиља, односно полиције или армије). Управо се у томе састоји неизбежна несавршеност закона и живота, потчињеног закону – несавршеност из које произилази сам задатак спасења света – с тим што овај последњи задатак више није остварив посредством закона него кроз благодатне силе које допуњавају закон и преображавају сам свет⁵². Сад знамо да се заблуда утопизма састоји управо у његовом покушају да успостави немогуће, да успостави савршени закон, тј. да савршеност света достигне кроз закон, кроз нову принудну организацију света.