Глава пета ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И РЕЛИГИОЗНА

Глава пета

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И РЕЛИГИОЗНА

ВРЕДНОСТ СВЕГА СТВОРЕНОГА

Наведеним размишљањима још нисмо до краја разјаснили проблематику моралног живота којом се овде бавимо. Још нисмо дотакли најдубљу примарну основу по којој се основни онтолошки дуализам између чисте, божанске светлости и таме непросветљеног света нужно одражава на дуализам моралног живота. Морамо разрешити још једну сумњу која овде настаје готово против наше воље. Природно је претпоставити да онтолошки дуализам између светлости и таме – другим речима, фактичка несавршеност света – одређује само интензитет и постојаност наше моралне активности, али последица овога никако не би смео да буде дуализам њених усмерења или форми. Садржај наше моралне дужности у принципу, тј. по самој суштини ствари, никако не може зависити од фактичког стања живота, тим пре од његове несавршености, зато што смо призвани да управо превазилазимо ту несавршеност, да растерујемо таму силом оне светлости у којој учествујемо. Да добро и зло имају своје сопствене, иманентне критеријуме, независне од фактичког емпиријског стања света – то је једноставно основна аксиома моралне свести без које није замислива њена независност, тј. њено адекватно деловање. Ни све силе света, ни све слабости и несавршености овог света нису у стању да измене оно што је истина и оно што је неистина. У самој природи моралног живота је да влада емпиријским условима, да не зависи од њих, да је, дакле, морално непопустљив, морално ригоризан. По дубокој и већ поменутој Кантовој формулацији дужност је увек и у свим условима могућа зато што сама апсолутност моралне дужности јесте сила која савладава сваку емпиријску мотивацију, све препреке на путу извршења дужности. У том општем смислу принцип fais ce que dois, adviеnne ce que pourra⁵⁰ је необорив и безуслован. Глас савести, дакле заповест врховне, идеално свемогуће воље Божије, захтева безусловну покорност и зато не зависи ни од каквих емпиријских услова.

Како тај апсолутни приоритет моралне дужности може бити у складу с раније објашњеним узајамним односом због ког се морални живот, носећи у себи онтолошки дуализам између Божанске светлости и таме света, сам изнутра раздваја, и то тако да оном својом страном којом представља делатност у свету, мора да води рачуна о греховности света и да тиме и сам постане једна врста компромиса, да и сам буде оптерећен грхом? Већ смо видели да неизбежно учествовање у греховности света, примање греховности на себе, мора бити резултат неумољиво оштрог, строгог чувања моралне одговорности, тј. испуњења моралне дужности, а не израз слабости, млитавости и попустљивости моралне воље. Управо морални ригоризам, бескомпромисно слеђење гласа савести, заповести Божије, захтева од нас активну и ефикасну борбу против зла у свету, и то такву борбу чији нас услови могу принудити да жртвујемо принцип личног, индивидуалног савршенства. Ако занемаримо дијалектичност моралне дужности која нас, укратко, сама обавезује да у одређеним условима жртвујемо личну чистоту и "примимо грех на душу", ако немамо ону свест која нас опомиње да наша морална дужност, на крају крајева, није да будемо чисти, него да волимо, да између дужности чистоте и дужности љубави увек одаберемо љубав, онда се морална непопустљивост, морални ригоризам изроди у своју супротност, у фарисејско задовољство самим собом, у равнодушност и егоизам.

Другим речима, то значи да морални живот, као такав, по својим властитим, унутрашњим мотивима и критеријима, или по вредностима којима се руководи, има – пред лицем дуализма између Бога и света – одређену и самом њему иманентно својствену дуалистичку структуру. Без тога би била незамислива ситуација у којој би извршење греховног чина, нарушавање личне чистоте и светости било управо извршење моралне обавезе.

1. Нови аспект дуалистичког хришћанског живота:

два циља моралне активности

Претпоставка да постоји неки иманентни дуализам самих циљева или вредности моралног живота, у суштини, већ је била садржана у раније објашњеној разлици између задатка суштинског спасења и задатка спољашње помоћи свету, спољашње заштите света од зла. Видели смо да је управо та разлика извор неизбежног дијалектичког дуализма и самим тим повремених трагичних колизија између два усмерења моралне воље. Морамо покушати да дубље објаснимо тај узајамни однос, да, заправо, поставимо питање како је могућ сам тај дуализам задатака и како се он слаже с неопходним унутрашњим јединством хришћанског идеала.

Да хришћански живот у некој својој крајњој, апсолутној суштини и смислу има један јединствени циљ, да познаје једно јединствено добро, дакле "Царство Божије", другим речима, живот који је цео прожет светлошћу божанске истине, и управо зато спашен и "блажен" – то толико недвосмислено и очито заповеда Јеванђеље, и тако очигледно произилази из целог јеванђелског духа да не може изазвати ни најмање сумње. Самим тим што је отворио људима очи за Царство Божије и показао им пут према њему објавом да Он сам представља тај пут, Христос је људима, изгледа, одлучно заповедио да имају један једини животни циљ – да теже Царству Божијем, да га траже. "Ни ви не иштите шта ћете јести и шта ћете пити, и не узнемиравајте се. Јер све ово траже незнабошци овога света; а Отац ваш зна да вам треба ово. Него иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати" (Лк 12; 29-31, упореди: Мт 6; 31-33). А у савету Марти Христос директно каже: "бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно" (Лк 10; 41-42). Управо у том смислу треба разумети строго указивање да не можемо у исти мах "два господара служити" (Мт 6; 24). С овим се у суштини подудара јединствени завет који у себи садржи сву пуноћу хришћанског идеала, циља хришћанског живота: да будемо савршени, као што је савршен Отац наш небески.

Понављамо да је у том општем смислу јединство циља хришћанског живота нешто што је апсолутно неспорно. То нас ипак не спречава да до тог јединог врховног циља можемо доћи различитим путевима, то није препрека ни да сам циљ у себи може имати, тако рећи, разне подврсте или стране, како би се конкретно оваплотио у различитим облицима. И овде, као и свуда, бити "служитељ Новог завета" значи бити служитељ "не слова, него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује" (2Кор 3; 6). И ево, констатујемо да сама та Беседа на гори, која нам заповеда да иштемо најпре "Царство Божије и правду његову" и да се не бринемо ни о чему осталом, у исти мах заповеда да чинимо милостињу и дајемо сиромасима, тј. да бринемо о задовољењу световних, материјалних потреба ближњих изван сваке помисли о значају те помоћи за "спасење душе" ближњих. И Јеванђеље с највећом упорношћу наглашава апсолутни религиозни значај тог задатка гајења делотворне љубави према ближњима, изражене у нашој слободно жељеној обавези да нахранимо гладнога, напојимо жеднога, примимо путника, обучемо нагога, посетимо болеснога: будући суд над људском душом, наследство Царства Божијег, које је "припремљено људима од постања света" (Мт 25; 34), директно ће зависити од испуњења овог задатка.

Дакле, изван свих размишљања јасно је једно. Ако морам да за себе самога пре свега иштем Царство Божије, ако не треба да бринем о земаљским потребама, ако сам дужан да помажем и мојим ближњима да се утврђују у тако усмереној вољи, онда је, уједно с тим, задовољење земаљске потребе мојих ближњих за мене једино мерило моје љубави према њима, а она сама, као плод и израз љубави према Богу, самим тим представља неопходно сведочанство да је моје тражење "Царства Божијег и правде његове" истинско. Правилно и једноставно о томе говори један од највећих хришћанских мудраца, који је сам потпуно живео добрима "Царства Божијег", Мајстор Екарт: "Ако си чак узнет на седмо небо и сазерцаваш Бога, а твој ближњи те замоли да га нахраниш – боље ти је да сиђеш на земљу и скуваш му тањир чорбе, него да наставиш да сазерцаваш Бога". Кад тражење Царства Божијег, за себе и за друге, или, уопштено говорећи, кад нас религиозни интерес чини равнодушним према земаљским, материјалним потребама наших ближњих, тад је то већ изопачење хришћанске вере, њено деформисање у религиозно неодрживо и морално неподношљиво фарисејство. Потпуно је погрешно мишљење да је тобоже "Црква" онај савез или институција чији је једини задатак брига о духовном, "религиозном" васпитању људи, о задовољењу њихових "духовних" потреба. "Црква" чија је то суштина већ није истинска Црква Христова, није мистичко "тело Христово" (1Кор 12; 27) у којем су сви "једно"; то је скуп фарисеја или непокајаних грешника, скуп људи који су заборавили основну заповест љубави према ближњем и који управо зато што не љубе брата, по речи апостола Јована, "остају у смрти" (1Јн 3; 14) или "у тами" (Јн 1; 5). И обрнуто, вечни образац истинске Цркве Христове је она ранохришћанска Црква у којој "у народа који поверова беше једно срце и једна душа", тако да нико "међу њима не беше у оскудици" јер "даваше се свакоме према потреби коју је имао" (Дап 4; 32 и 34-35).

Како треба да разумемо, како да схватимо тај задатак хришћанског моралног живота? У чему се заиста састоји његов истински хришћански смисао, његова религиозна основа? Сама околност да хришћанска љубав према ближњима, у коју спада и брига о задовољењу њихових материјалних потреба, има неку самоочигледну, чисто иманентну вредност која, тобоже, и само питање о њеној основи чини непотребним, није аргумент против наше потребе да је схватимо, тачније да разумемо како је она спојива са заповешћу да иштемо најпре Царство Божије. Очигледно је да нас љубав према ближњима обавезује да им чинимо добро, да им пружамо истински вредна добра, али да им никако не помажемо у стицању онога што нема никакве вредности или што је чак зло. Помагати пијаници да се опија, блуднику да чини прељубу, пљачкашу или зеленашу да се обогати на рачун других људи – ништа од тога, несумњиво, не спада у задатке хришћанске љубави према ближњему. Из овога очигледно следи да хришћанска заповест да нахранимо гладнога, напојимо жеднога, обучемо нагога, посетимо болеснога претпоставља да наш труд на задовољавању таквих потреба ближњега има позитивну религиозну вредност – без обзира на заповест "не брините се, дакле, шта ћемо јести, или шта ћемо пити" (Мт 6; 31), "него иштите најпре Царство Божије и правду његову". Како да спојимо то двоје? Изгледа да основна заповест да иштемо Царство Божије и не бринемо ни о чему осталом важи као заповест нашег личног унутрашњег духовног живота, али и као заповест која одређује правац активности наше љубави према ближњима. То је, разуме се, заиста тако. Заповест да тражимо Царство Божије укључује у себе и заповест да помажемо нашим ближњима у том тражењу. Тиме је одређена наша обавеза да пружамо духовну помоћ ближњима, и та је обавеза неодвојива од хришћанског бића, дакле од бића човека који је прожет свешћу да је изнутра укорењен у Богу. Та наша духовна дубина, просветљена и озарена божанском светлошћу, краће речено, наша вера у Бога и љубав према Богу, отварају нам очи за истинску, најважнију потребу сваког нашег ближњег, сваког човека као таквог, приморавају нас да видимо да је од свих потреба најважнија духовна потреба, дакле оно што Јеванђеље назива тражењем спасења или Царства Божијег. Шта, заиста, вреди човеку што му помажемо да сав свет буде његов, ако он при томе изгуби своју душу? Духовна помоћ човеку, дакле помоћ ближњима у остварењу најважнијег, основног, у дословном смислу јединог циља људског живота – у тражењу "спасења" – представља основни и неопходни облик љубави према ближњима. При томе та помоћ, упркос раширеном мишљењу у свету који себе назива хришћанским, уопште није обавеза само "пастира душа" (упореди са 1Пт 2; 25), већ сасвим очигледна обавеза сваког хришћанина, другим речима, сваког човека који се сам служи добрима Божанске светлости.