Опыт христианской этики и социальной философии

Позитивна вредност света.

Света праоснова света

Досад смо појам "свет" употребљавали као негативно начело, дакле у оном смислу у ком се он најчешће помиње у Новом завету и посебно у Јеванђељу по Јовану. "Свет сав у злу лежи" (1Јн 5; 19); на њега се односи заповест "не љубите света ни што је у свету" (1Јн 2; 15). "Свет" је царство ђавоље, царство "кнеза овога света" (Јн 12; 31). Свет не може примити Духа Истине "јер га не види, нити га познаје" (Јн 14; 17). И, што је најважније, Царство Божије, како смо видели, "није од овога света" (Јн 18; 36), као што ни сам Христос није "од света" (Јн 17; 14). Мисао из пролога Јеванђеља по Јовану о светлости која светли у тами подудара се са тврдњом да је Светлост истинита постојала у свету, али да свет, који је кроз Њу постао, ту Светлост није ни познао ни примио (Јн 1; 10-11). Кратко речено, свет је оно начело које је супротно и супротстављено Царству Божијем, Светлости Божанског Логоса.

Међутим, схватање света као негативног начела ни у ком случају није исто што и гностичко одбацивање света, или неки манихејски принципијелни дуализам између Добра и зла, Бога и ђавола. Овај свет, чија су негативна начела тако јасно изнета и оштро осуђена, ипак кроз Логос Божији "постаде" (Јн 1; 10), "а без Њега ништа не постаде што је постало" (Јн 1; 3). Парадокс да свет није ни познао, ни примио Светлост која је стигла у њега, састоји се управо у томе да сам свет "кроз Њега постаде" (Јн 1; 3). "Светлост" (Логос) "својима дође, и своји га не примише" (Јн 1; 11). И мада је речено "не љубите света" (1Јн 2; 15), исти тај јеванђелист Јован каже "Бог тако заволе свет" да је за њега "Сина својега Јединороднога дао" (Јн 3; 16). Кад би "свет" био само негативно начело постојања, онда сам појам "спасења света" (Јн 12; 47) не би имао ни смисла, ни оправдања. И поред свега, само то Јеванђеље по Јовану, које тако оштро осуђује свет, садржи велике речи: "не дођох да судим свету, него да спасем свет" (Јн 12; 47). Ово су речи божанске љубави која кроз сву исквареност света увиђа и познаје његову вишу, безусловну вредност и зато брине о његовом спасењу, слично мајци која толико воли да и у сину своме најпорочнијем и најнеморалнијем види и љуби драгоцену, чисту, њој свету, живу душу свога детета. Зло света – то негативно начело, које је, како то мисли још старозаветна свест, овладало светом због "грехопада" – могло је само да изобличи и ослаби, али није могло да уништи и у корену убије самим Богом одређену и зато позитивну, свету праоснову света.

Тачно је да позитивна вредност и светост саме онтолошке праоснове света извире из истине да је свет дело Божије, за које је сам Бог рекао да "добро беше веома" (1Мој 1; 31). Још је тачније рећи да она извире из оне органске саприпадности човека свету, из оног јединства њихове тварне природе коју смо малочас споменули. У човеку је освештано све створено, освештан је цео свет.

У XIX веку је еволуционизам дарвинистичког типа открио да човек није никакво изузетно, посебно биће, принципијелно различито од целокупног осталог животињског или уопште органског света, него да је, напротив, биће које је изнутра слично целокупном осталом свету, а све зато што је настало из недара тог света. То откриће човекове сродности са целокупним осталим светом схватано је и пропагирано као разоткривање лажности човекове тежње да има више порекло и као доказ да "суштину" човека треба схватити као реалност која ни за длаку није вишег реда од "мајмуна", чак ни од "протоплазме" или "амеба". Управо из тог признања сродности између човека и осталог света можемо и морамо извести потпуно супротан закључак. Еволуционизам дарвинистичког типа наилази на ону несавладиву, чисто логичку препреку да, полазећи од вишег можемо схватити ниже, као реалност која је делимично и несавршено идентична вишем, али да, полазећи од нижег никако не можемо објаснити више; јер је у вишем, очито, садржано мање, али из мањег, као таквог, никако не можемо "ухватити" више. Као што о човековим способностима и значају (на пример уметника или мислиоца) не судимо по његовим првим, несигурним покушајима, по ономе од чега је почео, већ једино по његовим највишим, најзрелијим дометима, исто тако морамо да судимо о еволутивном развоју целокупне природе бића званог човек. И данас чак с чисто природно-научног, биолошког гледишта нема места сумњи да "еволуција" виших облика из нижих има карактер "стваралачке" еволуције, тј. да виша реалност уопште не настаје из ниже реалности, као такве, него из потенције њеног властитог бића која је скривено присутна већ у нижем бићу и открива се тек у вишем стадијуму. Краће и једноставније речено: уколико је нека сродност између човека и "мајмуна" чак и доказана, из тога никако не следи да човек "у суштини" није никакво више биће од мајмуна, и из тога, напротив, може да следи једино то да је "мајмун", без обзира на сву његову принципијелну разлику у односу на човека, нешто као човеков "нижи брат".

Ако ово последње размишљање уопштимо и повежемо с нашом општом темом, онда морамо рећи следеће: припадност људске душе свету, односно чињеница да у свету постоји она реалност коју називамо човеком, и чијег смо вишег достојанства непосредно свесни, посведочује да реалност света, због његове сродности с човеком, такође има неку вишу вредност и више достојанство. Ако свет, у једном смислу, као "тело", представља непријатељско начело, супротно и супотстављено духу, онда исти тај свет, у другом смислу, такође као "плот" или "тело", представља оно у чему се људски дух "оваплоћује", сферу у којој он видљиво и опипљиво делује; ако људско тело није само "плот" у погрдном смислу те речи, ако је оно истовремено и "храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога" (1Кор 6; 19), онда је и свет у целини неко "опште тело", "храм" Духа који живи у њему. Ако је свет "твар" у оном пејоративном смислу у коме је твар супротстваљена Творцу, као "крчаг земљани" "лончару" (Јер 19; 1) који га је извајао, онда, са друге стране, то што је он изашао из руку Творчевих значи да он на себи носи печат самог Творца. И више од тога: пошто је свет настао кроз Логос, без Кога "ништа не постаде што је постало" (Јн 1; 3), и пошто, сем тога, представља обитавалиште и материјал у којем се тај Логос, поставши човек, самим тим оваплотио, онда и свет, као и човек, који припада свету, у извесном смислу носи лик тог Логоса, и посредно је, исто као и човек (мада и на други начин), "обличје Божије" (1Мој 1; 27). "Што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, Његова вечна сила и божанство" (Рим 1; 20), каже апостол. Спасење човека не смемо схватити као спасење целог света у оном малопре изнетом смислу – спасење је, због сродства и солидарности свега створенога, такође повезано са спасењем "све твари" (Рим 8; 22), кад ће се "и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије" (Рим 8; 21). У духу те љубави према светињи свега створенога сам Христос нас поучава да Бог одева кринове у пољу онако како се ни Соломон у свој слави својој не одену (Мт 6; 28-29), да Бог храни птице небеске (Мт 6; 26). Један од најсавршенијих хришћана који су икада живели на овом свету, свети Фрањо Асишки, видео је у свему створеноме у свету подједнако браћу своју и сестре своје, и волео их све том просветљеном љубављу хришћанском, која је, како смо видели, заснована на живом осећању светог достојанства свега створенога, присуства у њему трагова славе Божије.

Према томе, без обзира на сву несавршеност, сву греховност света или свега створенога, свет има одређену исконску, онтолошку основу због које он јесте позитивна религиозна вредност и нешто свето. Оно што свет јесте истовремено речито говори о томе шта свет мора бити, указује на замисао Божију о свету; сасвим је јасно да се принцип исконског, истинског, дубинског постојања света, тај свети принцип, суштински разликује од онога шта је свет постао, од несавршеног, грехом изопаченог емпиријског стања света; али, чињеница да се истинска позитивна суштина света разликује од његовог емпиријског стања никако не значи да је она нестала у њему (како то понекад тврди једнострани радикализам хришћанске свести, уздрман чињеницом греховности); напротив, божанска суштина света наставља да присуствује у овом свету и да просијава кроз пукотине греховне емпиријске опне света, баш као што ни жива душа човека, то обличје Божије, не може нестати чак ни у најпорочнијем и најнеморалнијем, грешном човеку, него је само пригњечена тежином греха, скривена под његовом тамом. И више од тога: та позитивна, света праоснова света је она реална сила или инстанца чијим дејством свет уопште наставља да постоји и која га држи да се не сруши. Зло и грех су рушилачке силе, и кад би оне имале потпуну власт над светом, свет би се срушио, престао би да постоји.

Позитивна, света праоснова света конкретно присуствује и дејствује у њему као одређена хармонија, као склад појединих делова и функција свега што у свету постоји, краће речено, као ред, или поредак, или украс, као оно што су стари Грци разумели под непреводивом речју "космос". То деловање идеалних сила, дакле оног што чини свету, божанску праоснову света, на његово несавршено емпиријско стање, чини онај комплекс нормативних начела који и античко (почев од Хераклита) и старозаветно мишљење схватају као "природно право", као самим Богом установљени закон светског тока и живота.

Према томе, и поред тога што је по Христовом откривењу пуноћа "Царства Божијег", другим речима пуноћа божанске истине, остварива једино кроз крај света, кроз његов преображај у нови, виши, савршенији облик постојања, ипак – и то је друга, исто тако суштинска страна узајамног односа – до тог очекиваног и коначног преображаја свега постојећег, тј. управо у овом несавршеном свету – постоје одређена света начела која га чувају од рушилачких сила зла.

Из овога произилази наша морална обавеза да бранимо и чувамо та позитивна начела, да будемо њихови посредници у њиховој функцији заштите света од пропадања због дејства злих, рушилачких сила, тј. да се у свом моралном животу покоримо природном праву, закону Божијем, да признамо његов ауторитет као начела које нормира живот света и човека. Док не наступи тренутак (и то, како смо видели у претходном делу овог текста, не "временски тренутак", него тајанствено непојмљиви тренутак који превладава и укида само време), кад благодатне силе спасења, ако тако можемо рећи, растворе свет садашњег еона и преобразе га у "Царство Божије", у ком ће Бог бити "све у свему", у ком ће уместо власти закона наступити Царство свеобухватне и свепрожимајуће, над свим тријумфујуће благодати – дотад ће свет бити потчињен (како смо то већ видели у другом контексту – види главу IV, део 3) закону који га штити од сила зла. У условима несавршености света тај закон, сад то јасно видимо, није ништа друго до откривање и деловање саме Божије замисли о свему створеноме и, самим тим, израз свете, позитивне праоснове света. Зато се задатак чувања, заштите самог бића света, светог због његове праоснове, подудара са задатком покоравања закону, уважавања његове светиње. Касније ћемо јасније видети у чему се тачно састоји основни садржај или општи карактер тог закона. Овде се ограничавамо на указивање да је управо у том међусобном односу садржана онтолошка основа оне дуалистичности задатака хришћанског моралног живота о којој смо раније говорили и рекли да је у таквом животу задатак спасења повезан, готово изједначен са задатком заштите или чувања света.