Погрешна тумачења дуализма моралног живота

5. Погрешна тумачења дуализма моралног живота

На почетку ове главе успут смо дотакли основни извор погрешних тумачења принципијелног дуализма између "живота у Богу" (Кол 3; 3) и потчињености силама непросветљеног света. Тај извор смо означили као нашу склоност да поменуту разлику "рационализујемо" и да, због тога, ту невидљиву и кроз тајне дубине срца пролазећу границу између две сфере хришћанског живота поистоветимо с неком видљивом, споља приметном емпиријском разликом, односно с разликом која, као таква, заправо само припада "свету", па управо стога није исто што и раније размотрени принципијелни дуализам између учествовања у надсветском постојању и уроњености у стихију света. Постоји стална тенденција да се тај невидљиви дуализам фалсификује и изопачи и, у исти мах, поистовети с неком споља видљивом разликом – час с разликом у понашању, час с неком социјалном разликом, час, напокон, с различитим врстама и областима људског живота и делатности. Намера нам је да неке од тих погрешних тумачења овде посебно поменемо.

Најгрубље, али у извесном смислу и најприродније од тих изопачења састоји се у подели људи по критеријуму њиховог споља одредивог моралног понашања на "свете", "истинске ученике Христове", "спашене" и томе слично, и на "грешнике", који, будући да нису достојни да буду учесници Царства Божијег, подлежу изопштењу из Цркве као "заједнице светих" (Пс. 89; 5). То изопачење, као природна морална реакција на лицемерно, само на речима, спољашње исповедање вере Христове, ипак принципијелно противречи самој суштини те вере као религије невидљиве сапасоносне благодати, а не спољашњег моралног закона. Оно је супротно Христовим речима да је Он дошао да спаси свет, а не да му суди, да исцели болесне, а не здраве. Тај моралистички став, који не прави разлику између невидљивог живота људског срца и моралног понашања, између благодатности и извршавања моралног закона, у својој основи није ништа друго до фарисејство у хришћанском свету. Сама по себи природна тежња да се знак истинске просветљености види у моралној чистоти и светости овде се подудара с моралном оценом, заснованој на општеобавезном мерилу спољашњег понашања, а не на истински унутрашњем стању душе, које је у суштини невидљиво и једино Богу откривено; уједно с овим та тежња се подудара и с потпуно погрешним, већ поменутим признавањем апсолутне разлике између "светих" и "грешних", "чистих" и "нечистих", "обраћених" и "необраћених". Свако морализирајуће секташтво, од монтаниста и донатиста у старој Цркви до савременог баптизма и пијетизма, није ништа друго до присилно подметање легализма уместо светле, спасоносне истине Христове, и, самим тим, фарисејство.

Истовремено с овим постоји природна, скоро спонтана склоност да се поменута невидљива разлика између две сфере постојања, у којима учествује сваки човек, поистовети с разликом између две сфере људског живота – између "религиозне" и "световне", под којима се подразумевају споља различите области људског живота и деловања – с једне стране: област молитве, сазерцања, учествовања у богослужењу и томе слично, и, са друге стране: област економске, државне, друштвене делатности, научног, уметничког и уопште културног стваралаштва и томе слично. Та разлика се, са своје стране, поистовећује с разликом између "Цркве", или живота човека као "члана Цркве", и његовог целокупног осталог "световног" живота. А пошто црквено вероучење признаје посебан чин "свештенства", поменути дуализам на крају крајева лако добија карактер принципијелне разлике између моралног живота и моралних обавеза, "клирика", "духовног лица", с једне стране, и "мирјанина" с друге.

Све је ово плод макар и природног, али ипак у суштини неоснованог неразумевања које изопачује суштину ствари. Кренућемо од најједноставнијег. Не улазећи овде у разматрање догматског питања о законитости и обавезности посебног чина "свештенства" у хришћанској Цркви, овде наглашавамо само једно: ако служење, на које је "свештено лице" позвано, природно налаже на њега неке посебне обавезе којих је "мирјанин" ослобођен, онда се та разлика никако не подудара с неком принципијелном разликом у устројству моралног живота једног и другог. Узрок овога је веома једноставан и укорењен је у самој основи хришћанске вере: у строгом и прецизном смислу хришћанин уопште не може бити "мирјанин" зато што он не припада "свету", него Христу и Богу; сав фундамент његовог духовног а онда и моралног живота је "Царство Божије" – живот у Богу, који по самој својој суштини "није од овога света" (Јн 18; 36). У том смислу догма о "свеопштем свештенству" једноставно се подудара са самом суштином хришћанске вере. Поновићемо још једном у другом контексту већ навадене речи апостола Петра: "ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозива из таме на чудесну светлост своју". Ако "свештеник", који је по свом чину позван да стане пред олтар, да врши тајну и да остале чланове Цркве поучава у вери, има природну обавезу да чува своју моралну чистоту строже од осталих хришћана, онда се та разлика никако не може поклапати с било каквом принципијелном, квалитативном разликом у устројству моралног живота; у суштини чак и она чисто квантитативна разлика представља само неизбежни уступак моралном слабљењу хришћанског света при коме се мора трпети то да већина "хришћана" нема ни снаге, ни љубави за хришћанско освећење свог живота. Са друге стране, свештеник је, исто онолико колико и мирјанин, несавршено, грешно биће које живи у свету, које је повезано са светом и принуђено да се суочи са влашћу сила овога света над собом. Погрешно поистовећивање разлике између суштинског живота у Богу и живота хришћанина у свету са разликом између свештенства и мирјана прети да доведе до једне од најпогубнијих заблуда хришћанског света – до "клерикализма".

Сад већ имамо мало више основа да на поменутом дуализму у структури хришћанског моралног живота базирамо разлику између "монаштва" и целог осталог хришћанског света (укључујући ту и такозвано "световно свештенство"). Околност да су од времена ширења хришћанске вере у широким народним масама – а кроз то ширење су у хришћанску Цркву сасвим природно улазили тек површно христијанизовани елементи, односно световне силе – многи хришћани сасвим природно осетили потребу да напетост и чистоту свог хришћанског живота очувају тако што ће се споља гледано издвојити из световног живота, или тако што ће отићи у осаму и водити усамљенички живот у мањим заједницама верујућих – та околност заиста представља једну врсту спољашњег, видљивог откривања принципијелног дуализма који прожима хришћански морални живот. Упркос свим протестантским предубеђењима, хришћанско монаштво је у принципу вечно подсећање света на основну хришћанску истину о томе да "Царство моје није од овога света" (Јн 18; 36). Принципијелном дуализму хришћанског моралног живота заиста у одређеној мери одговара дуализам хришћанских "дужности" или начина живота између сазерцатељско-молитвеног, од света одвојеног живота и световног живота испуњеног моралном активношћу. Споља гледано, "бескорисни" монашки живот, уколико реално одговара свом позвању, представља одређену организацију стицања и чувања духовних добара без којих практично снабдевање света тим добрима у суштини такође није могуће, као што ни расподела материјалних добара није могућа ако се она не производе и не чувају у складиштима.

Наравно, и овде то не треба заборављати, да принципијелна граница између две сфере хришћанског живота заувек остаје унутрашња и невидљива, да она заправо пролази једино кроз дубине људског духа и да никаво видљиво социјално рашчлањивање не може бити адекватно људском духу. Зато се дуализам између суштинског живота у Богу и зависности од света наставља и иза манастирских зидова, исто као и у световном животу. Монашки живот или живот манастира је због самих услова људског постојања (због економске основе свог живота, због правне легализације и томе слично) повезан са световним животом. Морални живот монаштва и у добром и у лошем смислу одређује та веза: познато је у којој су мери манастири утицали на готово све области световног живота народа у којем су постојали; многи монашки редови су сами себи задали практични задатак да религиозно и морално утичу на свет; а, са друге стране – авај! – добро је познато колико често су монаси односили у својој души силе овога света и у саме манастире, и тамо живели заробљени тим световним силама. И обрнуто: хришћани који живе у свету и који су отворено изложени свим саблазнима света – ако су заиста хришћани – немају друге него да у дубини душе чувају онај од света одвојени живот у Богу, тј. да невидљиво врше и функцију "монаха". И ако хришћанска вера подразумева свеопште свештенство, онда она у том смислу подразумева и неко невидљиво "свеопште монаштво", које се остварује у дубинама душе. У вечно незнабожачком свету сваки хришћанин је дужан да у одређеном смислу буде "монах".

Исто је тако неосновано и распрострањено поистовећивање поменутог дуализма између човековог "религиозног" живота и целокупног осталог "световног" живота или, на колективном плану, између "Цркве" (схваћене као савез или организација верујућих) и световних сила државе, политике, световне културе и томе слично. С тог гледишта хришћанин је хришћанин само ако своје снаге и своје време троши на "религиозни живот", ако се, дакле, моли, пости, посећује Цркву и тако даље; без тога човек већ није "хришћанин", него извршилац неке световне функције: војник, или чиновник, или трговац, или научник и томе слично, без тога и "хришћанска Црква" постаје једна од инстанци и сила света, исто као и породица, држава, синдикати, трговина, индустрија, наука, уметност и тако даље.

У стварности, пак, "религиозни живот" хришћанина није нека засебна сфера његовог живота и рада, него сам његов живот. Тај живот има, наравно, свој центар и своју периферију, али је духовна енергија, која исијава из његовог центра, универзална и прожима целокупни живот хришћанина у свим оним разноврсним областима у којима се живот испољава. Шта год хришћанин радио и чему год посвећивао своју делатност, на сваком месту и сваком свом послу он мора бити и остати хришћанин; он је дужан да све ради "религиозно", у складу са захтевима хришћанске истине. Зато и на колективном плану "Црква" није једна од многих инстанци или сила друштвеног живота; нама се само чини да је она таква кад је гледамо споља, таквом је види свест која је усмерена на предметни свет, дакле она свест која није изнутра укорењена у реалности Цркве. По својој унутрашњој суштини Црква је у овом свету пребивајућа потенција Царства Божијег у којем је Бог "све у свему" (1Кор 15; 28); као сједињење верних свију векова, као спашени род људски, као "тело Христово" (1Кор 12; 27), она је по суштини универзална и шири своју духовну енергију и на сву пуноћу колективног људског живота. Црква, додуше, не треба да влада целим светом оном спољашњом влашћу на коју претендује држава, али не зато да би била само део реалности људског живота, него зато што моменат владавине у смислу спољашње власти или спољашње моћи противречи самој суштини хришћанске Цркве. Али она мора да оне благодатне силе, које чува, излива на сву пуноћу и сву многоликост људског живота и да, на плану људског колективно-друштвеног живота, озари светлошћу хришћанске вере, и енергијом хришћанског живота испуни и породицу, и државу, и економију, и науку, и уметност.

Ни овде се, дакле, не ради о споља реалној, видљивој разлици између "Цркве" и осталих области "света" (као да је Црква сама део "света"), него о невидљивој разлици – у оквирима универзалног, свобухватног хришћанског живота, или универзалне мистичке реалности "Цркве" – између суштинског живота у Богу, тог средишта већ искупљеног, облагодаћеног хришћанског живота, и исијавања хришћанске светлости у свет, у сферу таме; ову последњу, само иманентно-религиозну или метафизичку разлику, никако не смемо поистоветити са спољашњом разликом између различитих функција и области нашег земаљског живота.

Посебну варијанту учења о ограничавању живота и деловања хришћанске Цркве и о постојању сфре живота која остаје изван оквира живота хришћанина представља у хришћанском свету веома распрострањено мишљење – нарочито карактеристично за лутеранство – по коме под хришћанско освећење или морално обликовање потпада само човеков такозвани "приватни живот". По том мишљењу, верујући хришћанин је обавезан да према члановима своје породице, према онима који код њега раде, према својим пријатељима и познаницима, према свим људима с којима се среће у приватном животу, оствари у чистоти сва начела хришћанског живота која су наведена у јеванђелским моралним заповестима. Област "јавног", дакле друштвеног и државног живота, овде се сматра сфером која уопште не дотиче хришћанина као таквог (у сваком случају, уколико она не задире у неприкосновеност његовог религиозног живота). Јавни живот има своје циљеве, своја правила и законитости које немају ничег заједничког са хришћанством, и хришћанска дужност овде се, у складу с поуком апостола Павла, исцрпљује у захтеву да хришћани буду "покорни и послушни поглаварствима и властима" (Тит. 3; 1). То значи да се у тој области хришћанско владање ни по чему не разликује од понашања пристојног и закону послушног незнабошца или атеисте. Искрену хришћанску свест, хришћанску љубав према ближњима можемо без гриже савести изједначити с послушним извршењем чак и најбездушнијих, нељудских налога законите власти који се никад и ничим не могу оправдати.

Ово схватање је једна од најчуднијих заблуда хришћанског мишљења, и произилази из неког унутрашњег страха, из неке ропске самосвести, из духовног самоуништења пред силама овога света. Оно се формално ослања на свест о дуализму између "Царства Божијег" и "царства ћесаревог", о којем смо раније говорили у другом контексту. А након што израционализира тај дуализам, оно потпуно издвоји "царство ћесарево" из сфере религиозно-моралног живота и служење ћесару учини потпуно аутономним и тако га тобоже координира са служењем Богу. Ми немамо потребе да овде улазимо у дубља философско-политичка размишљања; довољно је да укажемо да свест која је изнутра слободна (хришћанска свест и мора бити таква), "друштво" и "државу", на крају крајева, сматра великом породицом која се у принципу ни у чему не разликује од породице у буквалном смислу. Морални односи хришћанина према суграђанима, према начину заједничког живота с њима и, самим тим, према власти – која је, на крају крајева, само оруђе и израз организованог јединства тог заједничког живота – остварују се у истој оној равни живота у којој он остварује и своје обавезе према члановима своје породице, својим пријатељима и познаницима. Какав год смисао имала разлика између "јавног" и "приватног" живота, она пред моралном свешћу уопште није суштинска. Обавезе хришћанина остају исте током целог његовог земаљског живота; његова брига и одговорност подједнако се односе на обе те врсте једне те исте сфере његовог живота, произашлог из чињенице да је човек друштвено биће и да је морално повезан са ближњима. У целој тој сфери хришћанин је подједнако дужан да, с једне стране, излива према вани благодатне силе свог унутрашњег бића; са друге стране, пак, он је принуђен да се суочи како с чињеницом да је све световно, непросветљено самим тим и несавршено, тако и са свим горе изнетим практичним закључцима који из тог следе. Породични односи, васпитавање деце, однос према пријатељима и остало тражи исту ону дисциплину, исте оне понекад и грубе мере заштите од зла, које тражи и друштвени живот; и обрнуто, овај последњи у истој тој мери мора бити супстанцијално просветљен силама хришћанског живота, исто онолико колико и такозвани "лични живот".

Одакле се уопште могло појавити то неодрживо мишљење? Шта је његов објективни узрок? Одговор на ово питање приближиће нас објашњењу наше теме.

Наведено мишљење је погрешно зато што чисто квалитативну разлику уздиже на ниво квантитативне и принципијелне разлике. Овде се квантитативна разлика састоји у следећем. Што је ужи круг људи с којима се налазимо у вези, тим лакше односи с њима могу да носе карактер живог односа према конкретној личности у њеној особености; а управо такав однос претпоставља хришћанска заповест љубави према ближњима; једино у таквом односу људи могу један према другоме изливати благодатну силу хришћанског живота у Богу. И обрнуто, што је шири круг лица или друштвене заједнице с којом имамо посла, тим више смо обавезни да водимо рачуна о одређеним колективним и у том смислу безличним моментима и факторима људског живота, и због тога ће се и у толико већој мери наша љубав према њима, наша брига о њима остваривати, с једне стране, у очувању одређених општих норми које то регулишу – односно "закона", и, са друге стране, у поступцима чији је циљ да их у општој форми заштите од зла – што, како знамо, обично захтева "световна", грехом оптерећена средства. Начело непросветљеног, грешног "света" више долази до изражаја у "колективу" него у односу лицем у лице; зато је непосредно изливање благодатних сила теже оствариво у "колективу" него у случају мање групе људи зато што сваког њеног члана можемо да прихватимо као личност. Зато се и можемо надати да га можемо директно "инфицирати" благодатном силом Христове светлости.

Већ смо рекли да је то само квантитативна, а не принципијелна разлика; стога је разлика између "приватног" и "друштвеног" живота вероватно још мање адекватна поменутом иманентном дуализму у структури хришћанског моралног живота, него друге раније размотрене видљиве разлике. Међутим, малопре поменути разлог те у суштини неосноване разлике садржи мисао која нам треба у другом погледу. Та мисао нам помаже да схватимо суштину оног начела које служи као везивна нит између две размотрене сфере живота.