Блага вест као вест о Богочовечанству. Ново људско достојанство

4. Блага вест као вест о Богочовечанству. Ново људско достојанство

Овим смо већ стигли до новог, дубљег смисла благе вести. Блага вест је вест о Богосиновству човека, или – што је исто – о Богочовечанској основи људског бића. Остављамо засад по старни значење с тим повезане саме личности Исуса Христа, јер је, у нашем религиозном искуству, нашем живом познању, а не у богословској теорији, тај значај само изведен из општег смисла благе вести. Тај смисао, који потпуно преображава целокупно наше осећање живота, сву нашу самосвест, састоји се у овоме: Бог је "Отац" наш рођени, или, обрнуто – наш истински отац је сам Бог. То значи да смо сви ми, чак и они најгрешнији и најслабији међу нама, по свом истинском пореклу чеда Божија, да смо "рођени одозго" (Јн 3; 3), "од Бога" (1Јн 5; 18), да "Његов и род јесмо" (Дап 17; 28), како је то апостол Павле речима јелинског песника говорио незнабожачким Атињанима. То значи да човеков однос према Богу одсад није заснован на страху пред грозним владаром, него на љубави и поверењу према оцу који воли. У нашем савременом начину живота појам "оца" је у знатној мери изгубио онај смисао који је имао у древном родовском начину живота и који се подразумева у јеванђелском симболу Бога као нашег "Оца небеског" (Мт 5; 48). Бог као отац у том древном смислу је више од бића у чију љубав и покровитељство можемо бити уверени. Крвна веза с оцем, са главом и оличењем породице и рода, означава овде да Бог као отац јесте унутрашња основа нашег сопственог живота, тло на којем стојимо, или, тачније, у коме су засађени корени нашег властитог бића. Од сада онтолошка основа нашег људског постојања није двојност, потпуна раздвојеност и инородност између Бога и човека, сваки пут изнова превладана неким њиховим увек спољашњим спајањем; овде, напротив, исконску основу односа чини унутрашње сродство, јединство, нераскидива веза између Бога и човека. Напуштеност, усамљеност, немоћ није човеково природно стање, није израз неког исконског онтолошког устројства људског бића; такво стање је, напротив, неприродно, противприродно, оно означава насилно раскидање онога што је исконски једно и недељиво; оно је, у суштини, само привидно, јер означава немоћни и противприродни човеков покушај да раскине исконску, вечну везу. Ми не морамо тражити Бога, ми не морамо предузимати неке посебне мере да бисмо изван нас нашли ослонац нашег постојања. Напротив, ми смо исконски повезани с Богом и толико органски нераздељиво сплетени с Њим да "у Њему пребивамо, и Он у нама" (1Јн 4; 13). Тај вечни и апсолутно чврсти ослонац иманентно је срастао с нама, он припада самом нашем бићу. Само наше биће почива на нашем богосиновству, само наше људско постојање, као такво, неодвојиво је укорењено у тлу богочовечанског бића.

Самим тим, та човекова нова самосвест, коју му је даровала блага вест, означава и потпуно нову свест о човековој вредности. У овом последњем смислу блага вест је донела највећу духовну револуцију икад изведену у свету – можемо чак рећи једину истинску револуцију, зато што су сви каснији преокрети, који су себи поставили задатак да подигну ниво људског живота, свесно или несвесно црпели своје снаге из извора благе вести, остварујући њен смисао у делимичном и увек изопаченом облику. Основни извор свих касније проглашених "вечних права човека" је она кроз Христа људима подарена "пуномоћ" – "власт да буду чеда Божија" (Јн 1; 12). Упркос свим представама које су распростарњене и у хришћанским, и у антихришћанским круговима, блага вест није објављивала човекову ништавност и слабост, него његово вечно аристократско достојанство. То човеково достојанство – и то достојанство сваког човека у праоснови његовог бића (због чега тај аристократизам и постаје основа, уз то једина изнутра оправдана основа, "демократије", тј. свеопштости вишег човековог достојанства, права која сви људи стичу самим рођењем) – произилази из његовог сродства с Богом ("Јер Његов и род јесмо") (Дап 17; 28), из истине да нам је Бог "дао од Духа својега" (1Јн 4; 13), тј. из Богочовечанске основе људског бића.

Идеали слободе, једнакости и братства имају управо у томе свој аутентични основни извор. Царска деца, деца Цара небеског, по самој својој суштини су слободна; и цео Нови завет, заснован на благој вести, пун је подсећања на ту "слободу славе деце Божије" (Рим 8; 21) и позива на њу: "јер сте ви, браћо, на слободу позвани" (Гал 5; 13), а "где је Дух Господњи онде је слобода" (2Кор 3; 17). И царска деца, управо као таква, једнака су у свом достојанству; у том погледу "нема разлике између Јудејца и Јелина" (Рим 10; 12), роба и слободног човека, јер су сви они подједнако деца Божија, односно Христос је, како каже апостол, "све и у свему" (Кол 3; 11). И, напокон, братство је, очигледно, однос између деце заједничког Оца; по самој својој суштини оно подразумева заједничко богосиновство. Све претензије каснијег хуманизма извиру пре свега из благе вести о богосиновству човека, и у овом последњем лежи њихова једина објективна основа. У тој својој истинској суштини принцип хуманизма представља нешто више од претензије или "права" човека. Он је човекова света обавеза да чува своје достојанство, да остане веран свом високом пореклу. Сав хришћански морал извире из те човекове нове аристократске самосвести; морал није, како је мислио Ниче (којег је у заблуду увела историјска изопаченост хришћанске вере), "морал робова", "устанак робова у области морала"; сав се он, напротив, с једне стране, ослања на аристократски принцип noblesse oblige³⁶, и, са друге стране, на снажно осећање светиње човека као бића које има богочовечанску основу.

Од сад човек поштује и своје ближње и самог себе, јер у дубинама и једног и другога види одсјај и присуство самог Бога. "Ако си видео брата свога, видео си Господа свога" – каже једна "изрека" (λογία) Исуса Христа која није ушла у Јеванђеље (мада се по својим унутрашњим основама поклапа с јеванђелском поуком да заситивши гладног и напојивши жедног ми указујемо љубав и помоћ самом Исусу Хтристу). И у другом смислу, у смислу самосвести и самопознања, човек, постајући свестан своје исконске везе и сраслости с Богом, почиње да схвата да је његово сопствено биће у својој онтолошкој дубини нешто више од затвореног у себе, "само људског" постојања. У својим дубинама он открива присусутво самог Бога. Своју уобичајену усамљеност он с те новостечене тачке гледишта тумачи као бл. Августин: "да сам само видео самог себе, видео бих Тебе" (viderim me – viderim Te), или: "Ти си увек био крај мене, само ја сам нисам био код себе".

Тај садржај благе вести, који је први пут открио човеку његово право достојанство и самим тим утврдио светост саме онтолошке основе човека – светост начела човечности – било је у историјском предању Цркве у знатној мери заглушено и потиснуто супротним учењем о човековој ништавности (које у суштини не противречи вери у достојанство и светост човека, него је само допуњава релативно другим моментом везаним за човекову палу природу)³⁷. Управо је из овога произашао кобни историјски неспоразум због кога се хуманизам развио као опозиција према хришћанској религиозној свести. Имамо право и обавезу да овде, управо у вези с напред изнетим сломом безрелигиозног хуманизма, обновимо идеју човека, која је првобитно била садржана у основном смислу благе вести.

Сад морамо да размотримо везу између разјашњеног смисла благе вести и значења саме личности Исуса Христа.