Ново схватање "Царства Божијег"

3. Ново схватање "Царства Божијег"

Ако долазак "Царства Божијег" није неки чудесни спољшњи преокрет, ако Царство Божије у зачетку већ постоји у нашим срцима и ако мора да органски прораста у свет, онда се то објашњава, на крају крајева, тиме да оно што ми разумемо под "Царством Божијим" није неко спољашње устројство живота, које се успоставља посредовањем благе воље Божије као нечег што тај живот споља уређује; у својој основи оно је неко вечно унутрашње устројство света; Царство Божије је по Христовим речима припремљено људима "од постања света" (Мт 25; 34). То Царство није ништа друго до увереност људског бића у реалност Бога и Његове истине. Или, тачније, спољашње остварење Царства Божијег, испуњење воље Божије "на земљи" (Мт 6; 10) јесте последица, спољашњи израз и оваплоћење већ постојеће и вечне владавине благе воље Божије "на небу" (Мт 6; 10), тј. у онтолошким дубинама света. Ако у првом смислу, по спољашњем свом облику, "Царство Божије" мора наступити или већ наступа, и ако је то догађај који се одиграва у времену, онда у последњем смислу, по својој најдубљој суштини, оно представља вечно постојеће устројство света; и пошто је то устројство садржано у иманентној укорењенсоти људског бића у реалности Бога, онда "Царство Божије" у том смислу представља вечно наследство човека.

У том потресном и запањујућем открићу да "Царство Божије" – досад само предмет заносног али ропског сна о неком чудесном преображају реалности – већ реално и неодвојиво чврсто поседујемо, да је оно одувек наше наследство, нас као деце и потомака Оца небеског, састоји се истински садржај благе, радосне вести коју је донео Исус Христос. Царство Божије мора тријумфовати на земљи само зато што је вечно у својој другој, дубљој димензији, што уз то представља човекову вечну домовину, у коју се свака људска душа увек може вратити, ако само уме да види ту домовину, да поверује у њу, и ако истински пожели да пребива у њој.

На тај начин "блага вест" говори нешто много више од објаве Царства Божијег као стања које тек треба да наступи. У свом основном смислу она, напротив, открива и објављује неке, од људског погледа раније скривене, вечне хоризонте људског бића или вечно тло на које се оно ослања; откривањем те суштине "Царства Божијег" као вечне домовине и вечног наследства људске душе разобличава се неоснованост оног осећања живота, доминантног у човеку који трагичност, напуштеност, сиромаштво, усамљеност, понижење сматра тобоже нормалним, природним реалним стањем људског постојања на земљи. Оријентишући се у свету, ми увиђамо да смо скитнице бескућници, да можемо само сањати о другом, блаженом и мирном животу, и с горчином признати да су ти снови и наде само илузије пред лицем немилосрдне стварности. У том трагичном положају до нашег слуха допире блага вест: "Ако си у свету бескућни, сиромашни, прогањани скитница, онда је то само зато што си напустио своју домовину и заборавио на њу. Погледај око себе, сети се ње, врати се њој, и одмах ћеш имати све што си досад узалудно тражио. Престаћеш да будеш убоги скитница и одмах ћеш постати неизмерно богати власник огромног блага; више од тога, сам цар те домовине твоје душе је твој рођени отац, и он је пун љубави према теби".

Управо тај садржај "благе вести" придаје јој вечни смисао и вечно значење, чини је актуелном и суштинском за сва времена и за свако људско биће. У том свом основном смислу блага вест је за нас, 19 векова након њеног објављивања, реална исто онолико колико је била реална за галилејске рибаре, прве који су је чули. Можемо чак смело ићи даље и рећи да за нас, данашње људе, блага вест има још богатије значење, да садржи још радосније откриће, да носи још више утехе него у моменту њеног првог објављивања. Што човек више осећа своју несрећу, усамљеност, напуштеност, тим је радикалнији онај благом вешћу изазвани преокрет свих наших осећања живота и тим је неизмернија радост коју нам она носи. Старозаветни човек је – као, можда, донекле и човек старог света уопште – постајући свестан своје беспомоћности, несигурности и пролазности свог живота барем веровао да постоји нека тајанствена највиша моћна инстанца – Бог или богови – у коју се могао надати да ће за себе измолити помоћ или ослонац. Човекова несрећа је била једино у томе што је однос према тој инстанци остајао потпуно трансцендентан: негде, изван човека, постоји нека њему потпуно инородна сила, која му, ако пожели може помоћи или га спасити; та сила је природно замишљана као биће које улива трепет ужаса, попут неког владара-тиранина за којег се можемо једино надати да ће се смиловати. Религиозна свест је у својој основи била осећање које роб гаји према свемћном владару. И поред свега, у старозаветној религиозној свести звучала је, ипак, и утешнија нота: однос између Бога и изриљског народа схватан је као савез, заснован на договору, а сам тај савез схваћен је слично брачном савезу између мужа и жене, у коме се жена са страхом покорава аутократској вољи свог мужа и у исти мах рачуна на његово покровитељство и љубав. И псалимст и пророци саветовали су човеку да Бог неће одбацити грешника који се каје, да Бог воли и онда кад кажњава, и да ће зато некад помиловати и спасити свој народ. На тој вери почивала је, како смо видели, нада да ће Бог некад сам учврстити своје Царство на земљи.

Том религиозном осећању живота "блага вест" је носила радосно, охрабрујуће откриће да Бог није грозни тиранин него отац који воли, у чијем дому човек увек има уточиште, и да зато Царство Божије, како смо већ рекли, није само предмет сна о ономе што ће једном морати да наступи, него да је оно у свом другом, уз то и основном аспекту већ остварено, тачније – вечно постојеће наследство човека, заправо домовина његове душе, у коју се он увек може вратити. Тиме је мишљење да је однос између човека и Бога чисто трансцедентан, заснован на страху и ропској нади, заменила свест да је тај однос иманентан, да је Бог исконски вечно близак човеку, да је људско постојање осигурано самим тим што има вечно уточиште у дому свог Оца који воли, у Царству Божијем "на небу" (Мт 6; 10) – тој исконској домовини људске душе.

Колико год велико и неизмерно радосно било откриће о коме је Исус Христос донео вест, оно је за старозаветног човека било, такорећи, испуњење – додуше, у новом, и по својој апсолутности неочекиваном облику – његове наде у долазак Царства Божијег, његове вере у спасење, које мора доћи од Бога. Блага вест у том смислу "није нарушила", него је "допунила", завршила древни "Закон Божији" – старозаветну веру.

Други и неизмерно већи значај блага вест има за нас, за савремене људе који су уопште изгубили веру и који су свесни да су незаштићена сирочад, бачена у туђи, непријатељски свет. Трагичност нашег савременог метафизичког осећања, заснованог на неверовању, састоји се у нашој свести о потпуној бачености, напуштености у свету – у свести да висимо над безданом у који нам је суђено да упаднемо, или да смо играчка равнодушних безосећајних природних сила (укључујући овде и слепе људске страсти). У односу на то осећање живота "блага вест" о "Царству Божијем", као траженој и вечној домовини или основи људског постојања, представља апсолутни преокрет који уместо страха и безнадежности доноси сасвим супротно радосно осећање потпуне осигураности нашег постојања. Блага вест за нас, савремене људе, има скоро исто значење које је за блудног сина, изгладњелог и исцрпљеног у крајњој неимаштини изгнанства, имала неочекивана радост којом га је дочекао његов отац; ова јеванђелска прича се односи управо на нас и директно на нас.

За нас, за људе који су сасвим изгубили живо осећање Бога и који зато у свом основном метафизичком осећању живота увиђају да су убоге и бескућне скиталице у свету, "блага вест" је нешто слично проналаску дотад непознатог богатствса, нешто слично открићу неочекиване чврстине и осигураности нашег постојања. У том свом аспекту, тј. на плану оне вечне структуре људског бића, као sub specie aeternitatis³⁴, блага вест је вест о нашем неускративом поседовању неког неизмерног богатства. Управо у том смислу ту вест појашњавају приче о благу скривеном на њиви, или о бисеру за које човек даје све што има. Најважнији је у том смислу савет да не сабирамо блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. "Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше" (Мт 6; 21). Човек не може постојати из самог себе, снагама и средствима својственим његовој, само његовој суштини; њему је преко потребно неко, његовом бићу спољашње "благо", неко богатство, као "средство" његовог постојања; "на земљи" (Мт 6; 10), тј. у свету, човек сам по себи је ништаван и мора се прилепити уз пропадљива спољашња блага која му сваког трена могу бити одузета; зато је људски живот пун патњи, невоља, брига, неспокоја. А блага вест се састоји управо у томе да душа – у потпуно другачијој димензији постојања (означеној речима "на небу") (Мт 6; 10) – поседује нетрулежно и неускративо благо, да је, према томе, ослобођена сваке потребе и сваког немира. У светлу ове представе почињемо, напокон, да увиђамо истински, стварни смисао благе вести. То је вест о томе да људска душа није затворена, да није сама и да зато у тој својој затворености није осуђена на невољу и неимаштину, већ да, напротив, у својој дубини има неки, само заборављени, скривени ток према вечном непропадљивом "благу", заправо према бесконачној пуноћи божанског бића. То је вест о оној најдубљој реалности коју људска душа поседује, чије откривање одмах преокреће уобичајену трагичну ситуацију нашег живота, која нас уистину спасава и дарује нам спокој и радост сигурног живота у рођеној кући.

Можда, рећи ће неки, тако схваћена "блага вест", коју је проповедао Христос, уопште није нека нова вест, откривање нечег што раније није било познато, јер би се блага вест у том смислу у ствари поклапала са Платоновим учењем о идеалном свету, о небеском свету као истинској домовини људске душе. Сам по себи такав приговор ни у ком случају не треба да нас збуни. Увиђање сличности између Христовог откривења и учења, тј. религиозног искуства "божанственог Платона", којег су древни оци Цркве убројали у "хришћане пре Христа", може да саблазни само духовно бојажљиве, неслободне душе, дакле оне које нису изнутра прожете духом истине Христове. То би значило заборављати основну хришћанску истину о Духу, који "дише где хоће" (Јн 3; 8). Сличност између Христовог откривења и Платоновог виђења вечног, узорног, идеалног небеског света је чињеница коју је потврдила целокупна историја црквеног учења.

Са друге стране, та сличност ипак није и потпуна истоветност. Основна и најдубља разлика између религиозног духа платонизма и благе вести Христове састоји се у томе што први има карактер затворене аристократичности, док је друга слободно доступна свакој људској души. Код Платона је сећање на небеску прадомовину, могућност враћања у њу и утврђивања у њој привилегија мудраца зато што захтева способност за напрегнути рад чистог мишљења. У Христовом откривењу, напротив, задобијање најдубље реалности "Царства Божијег" дато је свакој људској души која ту реалност тражи: сваки који иште добиће, сваки који тражи наћи ће, свакоме који куца биће отворено (Мт 7; 7). Овде је Господ спасоносну истину "сакрио од мудрих и разумних, а открио безазленима" (Мт 11; 25). Овде се свака људска душа, као таква, налази у исконској, ненарушеној близини Оцу небескоме, нераскидиво повезана са својим Праизвором, по чијем лику је саздана и који се као млаз бескрајне љубави непрекидно у њу улива, утврђује је и храни. Овде се помоћ, утеха и чврста сигурност дарује људској души управо онолико колико она има потребу за њима. Овде је блаженство обећано онима који су сиромашни духом, онима који плачу, кроткима, гладнима и жеднима правде и правде ради прогнанима (Мт 5; 3-6), овде се мора – и довољно је – бити "као деца", тј. бити свестан своје сопствене беспомоћности, јер само такви могу "ући у Царство небеско" (Мт 5; 20). Сама суштина небеске домовине овде је Бог као "Отац небески" (Мт 6; 14), Бог као љубав; то је љубав која све прашта и све обухвата, која, попут сунца, сија праведнима и неправеднима, која спасава сваку људску душу – ако само она то сама тражи – од њеног уобичајеног бескућништва, од њене уобичајене усамљености; уместо те усамљености овде осећамо сигурност, уточиште, блажену "двострукост" (да употребимо Ничеов термин Zweisamkeit).

У том смислу је блага вест, коју је донео Исус Христос, први пут у историји света открила да наш живот – живот сваке људске душе – није мучење у усамљеничком заточењу и није живот који је осуђен на смрт, него радосни, ненарушиво чврсти и блажени живот с Богом. Није узалуд Онај који је донео ту вест био предсказан (Ис 7; 14) именом "с нама је Бог" (Еману-Ел)³⁵.