Опыт христианской этики и социальной философии

Философ-мудрац

(Оригинална философија С. Л. Франка)

Данас су руским читаоцима доступна поновљена издања свих значајних дела С. Л. Франка, а сада се по први пут појављује и његова најважнија књига из моралне философије "Светлост у тами". То дело Франк је писао у Француској, током другог светског рата, у времену стравичне разуларености сила зла у центру цивилизоване Европе. Податак да је то била последња књига коју је Франк објавио за живота неодољиво подсећа на чињеницу да је и његов први философски чланак "Ниче и етика љубави према даљњему" (1902) такође био посвећен моралним проблемима. И заиста, морална философија уоквирује сав његов стваралачки опус и истовремено чини неизбрисиву основу и контекст и његових знаменитих гносеолошких и онтолошких студија.

Издања Франкових дела била су пропраћена детаљним прегледима биографских података, појавио се низ енциклопедијских чланака о њему, планирано је поновно издање основних извора биографских података "Зборник успомена на Семјона Лудвиговића Франка" (Минхен, 1954) – па зато ми овде само подвлачимо најважније етапе његовог живота и стваралаштва.

Семјон Лудвиговић Франк је рођен 16. (29) јануара 1877. године у Москви, у лекарској породици. Франк је рано остао без оца (1882. године); о васпитању дечака углавном се бринуо његов дед по мајци М. М. Росијански, један од оснивача јеврејске заједнице у Москви шездесетих година XIX века. Деда је навикао дечака да чита Библију и развио у њему религиозно осећање. На самрти деда је замолио Франка да не одустане од изучавања јеврејског језика и богословља.

"Ту молбу – сећа се С. Л. Франк – нисам испунио. И поред свега, мислим да сам у општем смислу, окренувши се хришћанству и изгубивши везу с јудаизмом, ипак остао веран оним религиозним темељима које је он у мене уградио"¹.

Године 1894. Франк је уписао Правни факултет Московског универзитета, али је тамо, по сопственом признању, више учествовао у раду студентских револуционарних кружока него што је слушао предавања. То је разлог зашто је након одслушаних осам семестара с "уверењем о положеним испитима" одложио полагање државног испита на годину дана. Тај испит није успео да положи зато што је због револуционарне делатности 1899. године био послан у Нижњи Новгород. Касније је добио дозволу да оде у иностранство; тамо је посећивао предавања на универзитетима у Хајделбергу и Минхену. У пролеће 1901. године положио је државни испит на Казањском универзитету и стекао звање кандидата наука.

У том периоду његова интересовања потпуно су прешла у област философије. После краткотрајне занетости К. Марксом, која је разултирала књигом "Марксова теорија вредности и њен значај. Критичка студија" (Москва, 1900), Семјон Лудвиговић је у зиму 1901/1902. године доживео прави шок читајући књигу Ф. Ничеа "Тако је говорио Заратустра". "Био сам потресен – сећа се Семјон Лудвиговић – али не Ничеовим учењем, него атмосфером дубине духовног живота, духовне борбе којом је та књига одисала"². Управо тада је написао свој први малопре поменути чланак, који је био објављен у знаменитом зборнику "Проблеми идеализма" (1902). Касније је Франк учествовао и у сензационалним зборницима "Вехи" ("Путокази") (1909) и "Из дубине" (1918), и био је најмлађи из плејаде такозваних "веховаца".

Спријатељивши се са Петром Б. Струвеом, Семјон Лудвиговић је учествовао у свим његовим издавачким, делимично и политичким подухватима, чак и у оснивању кадетске партије.

Од јесени 1905. године Франк живи у Петербургу и средства за живот углавном обезбеђује превођењем философских књига. Од 1906. године почиње да држи предавања, најпре на вишим течајевима при гимназији М. Н. Стојуњине, а од 1912. године, после одбране магистарског рада, као приватни доцент на Петербуршком универзитету. Године 1908. Франк се оженио једном од својих слушатељица, Татјаном Сергејевном Барцовом, а 1910. године примио је православље.

На философском плану почетком друге деценије XX века Франк је под великим утицајем Гетеових погледа на свет, а такође философско-богословских идеја хришћанског платоничара из XV века Николе Кузанског. Од пролећа 1913. године до лета 1914. године био је на научном путовању у Немачкој, и тамо је написао књигу "Предмет знања", која му је донела славу. "Предмет знања" Франк је бранио 1915. године као магистарску дисертацију. Године 1917. издаје књигу "Човекова душа", коју је замислио као своју докторску дисертацију из философије, али одбрана те дисертације није одржана због насталих политичких и социјалних потреса, и Франк је прихватио предлог да пређе у Саратов, родни град своје жене, где је био изабран за декана поново отвореног Историјско-философског факултета Саратовског универзитета. Године 1921. Франк прелази у Москву, и тамо заједно с Н. А. Берђајевим активно учествује у раду Академије духовне културе. Године 1922. године власти су га заједно с најистакнутијим прегаоцима руске културе протерале из земље на такозваном "философском параброду". Испрва је живео и радио у Немачкој, али су га фашисти и одатле протерали. Зато је 1937. године прешао у Француску. Ту је написао низ својих значајних дела: "Недокучиво. Онтолошки увод у философију религије" (Париз, 1939), "С нама је Бог" (вероватно најугоднија Франкова књига), издата најпре у Енглеској 1946. године на енглеском језику, а затим (тек после ауторове смрти) у Француској 1964. године на руском језику, и, напокон, "Светлост у тами" (књига је издата у Паризу годину дана пред ауторову смрт). Године 1945. Семјон Лудвиговић се уз велике тешкоће пребацио у Лондон, у који је његова породица прешла раније. Животни пут С. Л. Франка завршио се у Лондону 1950. године. У Лондону је написао своје последње велико философско дело "Реалност и човек. Метафизика људског бића" (Париз, 1956).

Спољашњи живот Семјона Лудвиговића није био нимало упадљив, мада се он вољом судбине нашао у центру многих догађаја културног и друштвеног живота дореволуционарне Русије и послереволуционарне руске емиграције. Увек усредсређен на проблеме унутрашњег духовног живота, Франк сам признаје да је "цео живот провео у маштању". То му је и помогло да постане један од најдубљих руских философа. Истакнути историчар руске философије В. В. Зењковски с правом каже да "по снази философских погледа Франка без дилема можемо назвати најистакнутијим руским философом уопште"³.

* * *
Чиме Франково дело заслужује тако високу оцену? Можемо ли, не прибегавајући специјалним терминима, јасно окарактерисати особеност његовог философског дара?

Мислимо да је то пре свега дар "стереоскопског" мишљења. Франк је по природи имао способност математичке, управо дијамантске строгости логичког мишљења. Изгледа да није нимало случајно што су ту способност тако блиставо испољили и његови братићи – нобеловац, физичар и академик Иља Михајловић Франк и биофизичар, академик Глеб Михајловић Франк. Са друге стране, Семјон Лудвиговић је поседовао и ретку способност да уочи границе рационалног мишљења. Живу вишедимензионалну реалност, по његовом мишљењу, може да схвати само она философија чији је језик истовремено и терминолошки тачан и уметнички изражајан. Другим речима, рад философа треба да постане сличан раду песника. Не раскидајући везе с науком, философија треба да постане поезија мишљења. Франк мисли да дубину реалности не изражавају саме идеје, него композиције идеја које настају у процесу философског стварања, сама стилистика динамике стваралачког мишљења.

"Сваки философски поглед на свет, чак и онај најапстрактнији – пише он – има један интуитивни центар; сваки истински – то јест не случајно и само у фразама замишљен – сваки адекватно сазерцаван комплекс «идеја» не само да има «стил» уопште и конкретну физиономију, него га има и као своју основу и последњу суштину, тј. израста директно из потребе да комбиновањем идеја пренесе живу целину, односно неки уметнички утисак о свету. <...> Зато су уметник и мудрац органски духовно сродни"⁴.

Праволинијска логичка доследност мишљења удаљава од истине, а често има и трагичне последице. С опасностима рационалног праволинијског мишљења Франк се први пут суочио још у младости, кад је његов блиски пријатељ подигао руку на себе зато што није издржао противречности између логички беспрекорног, у његовим очима беспрекорног, моралног кодекса револуционара и духовних потреба младе, снагом набујале личности. Франк је с њему својственом интелектуалном сензибилношћу већ тада осетио да проблем овде није у замени једног моралног кодекса другим, него у немогућности строге кодификације духовног живота. Кад би сви идеали друштвене свести којим случајем били остварени математички прецизно – рећи ће Франк касније, у делу "Философске претпоставке утопизма" (1909) – тада би деспотизам био најразумнији облик државног уређења и неизбежно би свуда тријумфовао.

Најтемељнију анализу како проблема утопизма, тако и проблема рационалног разграничења добра од зла, читалац ће наћи управо у књизи коју сада држи у рукама. И вероватно ће се сложити са Франковим мишљењем да рационално разграничење добрих и рђавих поступака није могуће, те да зато није могућ ни апсолутно тачан морални кодекс. У сваком људском поступку зло и добро су измешани, додуше у различитим дозама. Сваки човек, док доноси одлуку, вага на унутрашњој "ваги" у чему је веће зло: у поступку или у удаљавању од зла. Главну моралну одговорност човек сноси управо за стање своје унутрашње "ваге". Стална и неуморна брига о провери и правилној подешености "ваге" чини основу моралног живота. И овде морални захтеви, постављени пред личност, имају апсолутни карактер. Ако чисти и безгрешни поступци нису достижни зато што није све у рукама личности, онда је чистота душе морална дужност сваког човека. И мада поступци не могу да буду ни потпуно чисти ни потпуно зли, они као целина могу да разјасне је ли дата личност носилац добра или зла, живи ли она истином или лажју. Појмове истине или лажи можемо до краја да применимо једино на личност.

"Ако је личност – пише Франк – створена по лику и подобију Божијем⁵, ако је она истински лик Божији, онда је она, и једино она, адекватан израз истине. <...> Истина у основи није суд – истина је живо биће, дато у облику личности"⁶.

Нема тог система појмова и судова који би, по Франку, могао да схвати живу реалност и непоновљиву ситуацију, да сагледа сву њену дубину и многостраност, да повеже небројене могућности и испрати сталне промене. Такође није могуће тачно израчунати последице поступака будући да оне у знатној мери зависе и од тога да ли из личности, која чини тај поступак, исијава светлост добра, да ли она преноси благодатне силе, или, напротив, сеје око себе духовно семе зла.

Човек је морално обавезан да изоштрава свој ум и да стално предвиђа могуће последице својих поступака. Човек је морално дужан, каже Франк, да буде мудар као змија. Сем тога, човек има моралну обавезу да одржава унутрашњу тишину и мир своје душе, јер је то услов духовног уздизања личности, ширине њених видика, изоштравања осетљивости за најтананије нијансе ситуација. За све је пресудан морални такт, тај људски осећај за меру у коме је сажета и величина личности и стање њене унутрашње "ваге".

"Истински добра воља – пише Франк – већ у свом зачетку подразумева и морални такт, и моралну храброст, и нежну моралну бригу према истинским људским потребама, и мудрост и ширину видика у оцени истинског значаја нашег конкретног чина у конкретним околностима овога света"⁷.

Франк је убеђен да брижљиви рад на духовном уздизању сопствене личности представља морални дуг сваког човека, јер то је залог могућности моралног понашања. Без помоћи благодатних сила могућности духовног раста су ограничене. Франк подвлачи да је добијање благодати потребно и ради личног спасења, и ради моралне оријентације у свету. Он истиче да склоност према понижавању људске личности, уврежена још од Августина, у својој основи има "нехришћанску, тачније старозаветну представу о човеку као потпуно ништавном бићу". Подсећајући нас на јеванђелске речи да смо "род изабрани, царско свештенство, народ свети" (1Пт 2; 9), Франк истрајава на истини да је "хришћански морал био и остао морал «noblesse oblige»⁸".

Ако нас аристократско разумевање човека као сина Божијег обавезује да у себи чувамо лик Божији, онда нас оно обавезује да витешки и благородно заштитимо добро од сила зла. Хришћанин нема објективна помагала, нема рационалне критеријуме којима би добре поступке јасно разграничио од рђавих, али је обавезан да на своју душу прими грех због одбране света од зла. Хришћанин се мора одупирати злу силом, чак и онда кад ће тиме бити изложен опасности да учествује у греху.

"Хришћанин је дужан – пише Франк – да иде на грех у својој спољашњој борби против зла, односно у одбрани света од зла у случају кад глас савести каже да ће грех изазван нечињењем бити већи од греха проистеклог из активног супротстављања злу"⁹.

Оваква Франкова размишљања умногоме подсећају на мисли које је И. А. Иљин изнео у знаменитој књизи "О противљењу злу силом" (Берлин, 1926). Зашто је, ипак, Иљинова књига својевремено наишла на једнодушно одбијање у круговима руске емиграције (Н. А. Берђајева, З. Н. Хипијус и др.), а Франкова књига дочекана са благонаклоношћу пуном поштовања? Изгледа да је овде реч о тоналности размишљања. Прецизну линију разграничења добра и зла није могуће повући управо зато што та граница пролази кроз наша срца, што се губи у таквим дубинама у којима је апстрактно умовање немоћно, у којима је могуће једино "слушање умом". Вера у "музички слух" мислиоца настаје једино тада кад је његова мисао тачно интонирана и кад уверљиве слике спољашњег зла нису у аутору потиснуле ни осећања трагизма због свести о сопственој уплетености у зло, ни осећање сопствене кривице због тога. У Иљиновим емоционално прегрeјаним мислима, и поред све њихове интелектуалне изоштрености, граница дозвољеног учешћа у греху постаје готово неодредива. То је у душама неких читалаца изазивало одбојност и испровоцирало их на непромишљене и пренагљене закључке. Франкова размишљања нису бравурозна, и то је изазивало и велико поверење, и дуже задржавање мишљења у дубини, дакле тамо где једино духовна тишина омогућује да читалац не изгуби поуздане оријентире.

Са целокупним богатством садржаја Франкове моралне филосфије читалац ће се упознати кад прочита ову књигу. Морамо још додати да је Франкова духовна оштроумност нашла значајну потпору и поткрепљење у његовим изванредним гносеолошким расправама.

* * *
Руски гносеолози нису трошили своју енергију на решавање ребуса да ли се наша субјективна представа о предмету подудара или не подудара са самим предметом. Они су гносеологију схватали као учење о истини.

"Гносеологија, или, како Руси чешће кажу, теорија сазнања – пише Н. О. Лоски – је философска наука о својствима истине"¹⁰. Али истину руски философи не схватају као подударање мишљења и његовог предмета, него као цветање објективне реалности, као саму реалност у стању највише просветљености и преображености.

"Истина – истиче још један руски философ, Н. А. Берђајев – није предметна, постојећа реалност, одражена у сазнајном субјекту, него просветљење, преображај реалности, уношење у светску датост квалитета којег у тој датости није било до сазнања Истине и откривења Истине. Истина није подударање мишљења и ствари, него сијање светлости у стварима"¹¹.

Сазнање процветале, преображене и просветљене реалности, тј. сједињење с Истином, укључење у Истину, могуће је само за верујући ум. Само вером процветава ум, само вера преображава и исцељује човека, једино она сједињује све његове способности у једну целину.

"Вера – пише Франк – ништа друго до пуноћа и актуалност животних сила духа, самосвест продубљена до сагледавања последње дубине и апсолутне основе нашег унутрашњег живота, горење срца силом коју због њеног значаја и драгоцености прихватамо као нешто више и важније од самих нас. Природно је да човек дише дубоко и слободно пуним грудима; неприродан је осећај да је дисање тешко, да су груди стегнуте"¹².

Разлику између верујућег и неверујућег ума Франк упоређује с разликом између људи с музичким слухом и људи без музичког слуха. Његова философија у извесном смислу је "философија одозго", за разлику од традиционалне европске "философије одоздо". И Франк и Берђајев су веома ценили Хајдегера, и управо о њему Берђајев истиче: "Његов свет је пали свет; уз то нико и не зна одакле је пао, зато [што] висине код њега нема. Он човека сазнаје искључиво одоздо"¹³.

Оно што је више не можемо сазнати из оног што је нижег зато што се веза између њих успоставља тек онда кад више почне да преображава ниже. Нерелигиозна философија је квазифилософија, јер само религија узноси човека на ону висину с које се свет може сагледати "као са планине" (Ничеов израз). Једино вера преображава човека до оне мере кад његов ум научи да опажа везе које не подлежу рационализацији. Преображени ум већ није ум "философије" (или квазифилософије), него ум мудрости.

"Сви философи – пише Франк – који су уображавали да ће системом мисли обухватити све и све довести у ред, да ће "схватити", "објаснити", а тиме и довести у ред, или су лажљивци, или лудаци (најчешће и једно и друго). <...> Под старост, свестан чудесне Толстојеве мисли да је "староме лагати исто што и богатоме красти", желим да будем потпуно праведан и да моје мисли буду смерне. Зато не тражим "философију", него мудрост, тј. једноставно истину – истину ума и срца". И даље, Франк додаје да се његов задатак састоји у томе да "превазиђе сферу апстарактног мишљења", да "философски докаже немогућност философије"¹⁴.

Упадљива је чињеница да је управо Франк најсистематичнији руски философ. Он није избегавао системе знања – Франк је проналазио њихову логику и обележавао места на којима системи пуцају, означавао њихове празнине, тако вешто "замазане" псеудорационалним средствима. У настојању да умире своју логичку савест философи измишљају појам "философског Бога", у ком наглашавају да је Бог апсолутно начело и праузрок свега, с тим што су, примећује Франк, "сви остали уобичајени Божији атрибути – љубав, милосрђе, Бог као личност etc. – само резултат нечасног «прилагођавања традицији и подваљивања мисли»"¹⁵.

Франк указује да философски појмови постају метафоре чим дођу до граница своје смислене рационалне употребе. То није недостатак дисциплине мишљења, то је последица истине да философ, као жива личност, не може остати у границама "апстрактног" мишљења јер би то остајање уствари било "удаљавање" од најакутнијих егзистенцијалних питања. Сваки говор истинског философа, на шта год се он односио, истовремено је и говор о "неизрецивом", о "неспознатљивом", а управо оно њиме влада и одлучујуће усмерава његово мишљење. И кад философ оправдано говори о нечем посебном, корисном или занимљивом, он о свему томе говори у светлу целине, оног што је једино потребно и што је у вези с њим. Све то доказује да је философија уметност мишљења које уздиже и оплемењује.

Емоционално доживљено живо искуство "сусрета" с Богом, као јединственом Личношћу, не подлеже никаквим уопштавањима и не може да постане "део" философске слике света. Па опет је "срце" најтешње повезано с мишљењем, ма колико његова природа била другачија од природе мишљења. "Срце" открива да су све мисаоне конструкције релативне и условне, дакле и уметнички изражајне. Сваки облик, сваки правац, или, како би рекао Ниче, сваки "плес" философског мишљења можемо прочитати као записану исповест срца.

Вратили смо се, дакле, оном од чега смо и почели, тј. констатацији да Франкова философија представља органско јединство рационалног и уметничког. Сад је време да се читалац преда изворном Франковом тексту, да порине у атмосферу усредсређене тишине његових мисли, и осети да само унутрашња тишина потпомаже примање благодатне светлости која светли у тами, али коју никаква тама не може да угаси. Запањује истина да је метафизички немогућа немоћ божанске светлости емпиријски реална. Зло, рекло би се, прославља своју победу. Срећом, сила божанске светлости, њена необорива власт над одређеним душама толико је задивљујућа, толико привлачна да ни "свемоћно" зло не може да однесе победу над добром.

Καὶ τὸ φῶς ἐν τῇ σκοτίᾳ φαίνει,

καὶ ἡ σκοτία αὐτὸ οὐ κατέλαβεν.

Ev. Ioh. I, 5

И светлост светли у тами, и тама је не обузе.
Јн 1, 5