Личност Исуса Христа. Жива основа христологије

5. Личност Исуса Христа. Жива основа христологије

Кад је у Кесарији Филиповој Симон Петар на Исусово питање шта његови ученици мисле ко је он, одговорио: "Ти си Христос, Син Бога живога", Исус му је рекао: "Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима" (Мт 16; 15-17). То откривење Божије Симону Петру, ми бисмо данас рекли то његово непосредно религиозно искуство, које му је открило истински значај Христове личности, и сад има свако ко је свестан истинитости и величине благе вести Христове. То искуство чини живу основу све касније христологије. Срце, жедно истинске вере, не може, из поштовања према црквеној традицији, да поверује "на реч" у оно њему непосредно нејасно, и унутрашње очевидности лишено, догматски фиксирано христолошко учење Цркве; једино живо религиозно искуство може да му пружи самочевидност.

Видели смо да у свом основном и најдубљем смислу блага вест представља откриће да људско биће има Богочовечанску основу, да је човекова личност утврђена у самом Богу, да је зато, у исти мах, и начело личности апсолутно осигурано и свето. Али, по самој суштини ствари, такво откриће није обична "тврдња", "учење", "теорија", јер би то откриће, да је обична тврдња или учење, било мало убедљиво, тако рећи непотврђено уверење, можемо чак рећи да његова форма тада не би одговарала његовом садржају. Ако би последња, адекватна истина налазила свој адекватни израз у идеји, у суду, у тврдњи, тј. у некој безлично-општој вези, то би значило да јој се личност мора покорити, тј. то би значило да личност, као таква, у њеној конкретној и непоновљивој јединствености, уопште не би била лик и отелотворење апсолутне, божанске праоснове света. И обрнуто: ако личност заиста јесте лик Божији, ако јесте израз апсолутне божанске праоснове света, онда истина о томе не може бити једноставно тврдња или учење. Она нам пре свега мора бити дата у облику откривења. Откривење, један од оних појмова или речи чији се живи смисао губи због дуге употребе у богословском језику, јесте такво познање у коме нам се реалност открива тако што сама себе открива, обраћајући се нама, духовно се укорењујући у нама и дејствујући у нама. У откривењу ми добијамо познање реалности, али не тако што ми интелектуално овладавамо њом, него, напротив, тако што она сама присуствује у нама, што активно овладава нама, због чега ишчезава свака сумња у истиност познања. Ако, пак, сама та реалност, односно сам Бог, јесте лична реалност или, тачније, реалност о чијој неизрецивој природи можемо да судимо само кроз њен лик и оваплоћење, дакле кроз људску личност, онда се она може јавити само у за њу јединственом адекватном облику – у облику личности. Другим речима: ако личност заиста јесте лик Божији, онда је она, и само она, једини адекватни израз истине. Зато је истину о Богочовечанству – што је, како смо видели, последњи најдубљи смисао благе вести – могло открити људима само лично биће, које је самим собом открило људима ту истину, и које је могло за себе рећи: "Ја сам пут, истина и живот" (Јн 14; 6). Ето зашто вера у истину благе вести неизбежно мора бити изражена у вери у саму личност, која је у себи и кроз себе открила ту истину. У овоме се састоји принципијелна разлика Христовог откривења од свих религиозних или философских учења, чак и од оних која су њему блиска по свом садржају (у том смислу и платонизма, о чијој смо блискости са хришћанством већ говорили).

Реч или појам "истина" има, с чисто философског стајалишта, два потпуно различита смисла. Истина је подударање или поклапање садржаја нашег мишљења с реалношћу на коју се оно односи, тј. са предметом мишљења. У том смислу, истина је корисна зато што нам помаже да се оријентишемо и правилно функционишемо у спољашњем свету; на том је заснован благотворни у пракси примењиви значај наука као основе техничког (у широком смислу) овладавања светом. Али човек не застаје на таквом "овладавању" истином. Пре свега, неуклоњива сумња, коју у философији заступа скептицизам, стално поткопава значај истине, схваћене у том смислу, тврдњом да при том овладавамо нечим што је само по себи обмана, што, дакле, није "истинито", него само фиктивно, само илузорно. Такво гледиште уопште није каприциозна, вештачка творевина људског ума. Сав источни део човечанства у знатној мери је још и сад уверен да спознаја вањског света нема посебну вредност, и да нас, што је још горе, директно одводи на лажни пут; и западни свет, увидевши до каквих погубних последица доводи његов на научном познавању спољашње реалности засновани технички прогрес, сад почиње да осећа то исто. "Истина" која може да доведе до разарања живота, истина која поткопава саме темеље нашег бића – таква истина у другом, дубоко суштинском смислу уопште и није истина. У свом основном, изворном смислу истина није спољашње откривање реалности кроз наше мишљење, него такво њено самооткривање или откривење у нашој самосвести, кроз које превазилазимо непоузданост нашег постојања и изнутра се укључујемо у истинску реалност. Истина је укључивање у светлост, унутрашња озареност наше свести, која нам открива правилан, разборит, "истински" живот. Овладавање истином у првом смислу чини нас "ученим", "образованим", али нас оставља беспомоћним; истина у другом смислу дарује нам мудрост. Али таква мудрост није дата у апстрактним судовима, већ само у личном животу као живом примеру.

Међутим, међусобни однос, који смо малопре покушали да изразимо, сам, са своје стране, није нека апстрактна, философска теорија; он је дат живом религиозном искуству, оном конкретном осећању истине које нам говори да је жива личност, ако се можемо тако изразити, истинитија од сваког апстрактног мишљења, тј. да истина у својој основи није тврдња, него живо биће, дато у облику личности. Без потребе за било каквом философском теоријом ми веома једноставно и убедљиво можемо изразити међусобни однос између личности Исуса Христа и садржаја Његовог откривења. Исус Христос нам није једноставно донео вест о нашем богосиновству, о нашој исконској припадности Царству нашег Оца, као некакав гласник који сам нема односа према тој вести, јер како бисмо, у том случају, могли поверовати у истинитост те вести? Напротив, Он Сам Својом личношћу посведочује ту истинитост, јер сама Његова личност представља најадекватније конкретно оваплоћење те вести. Ствар стоји тако као кад би нам позив да се вратимо у домовину упутио човек који је уптраво побегао из те домовине. Садржина благе вести коју је Христос донео потврђује се целокупним Његовим ликом, целокупним Његовим делом, самим Његовим гласом, тим познатим гласом који у нама буди уснуле успомене о нашој домовини. Апостол Јован то описује у Јеванђељу у причи о Добром пастиру: "који улази на врата пастир је овцама", тј. Он се до нас пробија кроз оно место на нашој души које се пред њим само слободно отвара. "Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их... јер познају глас Његов" (Јн 10; 2-4).

Али само то посведочење или живо потврђивање Христове благе вести још не исцрпљује значај личности Исуса Христа. Будући да сама представља живо оваплоћење те реалности коју објављује, блага вест поседује и снагу те реалности; из личности Исуса Христа извиру силе које нам помажу не само да схватимо ту вест, него и да јој пођемо у сусрет, да истински реализујемо позив који је у њој садржан. Онај који нам је донео благу вест, позив из домовине, и својом личношћу посведочио њену истиност, имао је уједно опуномоћење и силу да нас заиста привуче у домовину, да улије у нас духовне снаге које су потребне за тај повратак, за превладавање наше издвојености. Кроз Исуса Христа ми смо чули позив Оца небеског упућен нама, блудној деци, да се вратимо у Очев дом; а што је још важније, кроз Њега, кроз Његову личност излива се на нас божанска љубав која нам даје снаге да следимо тај позив. Другим речима, садржај благе вести не исцрпљује се само открићем да имамо уточиште у домовини, у дому нашег Оца; томе се прикључује још и то да нас Отац воли и да нас сам кроз Исуса Христа делотворно привлачи себи и помаже нам да се вратимо у домовину, што ми не бисмо могли извести сопственим снагама (као што, на пример, осиромашени, немоћни, напуштени емигрант не би био у стању да се сам врати у домовину, иако је чуо позив за повратак).

На живој реалности тог деловања Христове личности, тог виђења да су у њему самом оваплоћене Божанска Истина и Љубав, засновано је хришћанско учење које је постало средиште хришћанске вере. Морамо рећи да је оно до те мере постало средиштем хришћанске вере да понекад чак собом заклања, истискује из свести сам садржај Христове благе вести, садржај у коме се налази његов сопствени објективни темељ. И у том облику сама христологија прети да се изроди у апстрактно учење, што је посебно противприродно за религиозну свест, усредсређену на поимање личног облика Божанске Истине. У наш задатак не спада богословско тумачење тог учења. За нас је зато довољно оно што смо малочас објаснили. Из реченог само по себи следи да је нови, радосни и Христом утврђени човеков живот, у нераскидивој вези с Богом или у Богу самим тим постао живот са Христом или "у Христу" (Рим 6; 11). Као вест која открива да људски живот има богочовечанску суштину, самим тим као вест која превладава осећања усамљености и ништавности живота, блага вест је постала жива сила нашег бића кроз свест и кроз саму чињеницу да вечно унутра општимо са Христом. Чим је Христово откривење исто што и реалност самог Бога, или – што је, како смо видели, исто – чим је у Христовој личности адекватно оваплоћена сама жива Истина, сам Бог, самим тим је и наш живот с Богом или у Богу, наша утврђеност у Богочовечанској основи постојања исто што и утврђеност нашег постојања у самој Христовој личности. И без додатних компликованих доктрина о Христовој личности можемо непосредно осетити истину Његових речи: "Ја и Отац једно смо" (Јн 10; 30).