Опыт христианской этики и социальной философии

6. Црква Христова

Из овога, најзад, следи још једно. Откриће нове богочовечанске основе људског бића, блага вест да је људска душа својим коренима учвршћена у Богу и да се вечно храни благодатним силама Божијим, Оним којег Јеванђеље именује као "хлеб живота" (Јн 6; 35), Оним "који силази с неба и даје живот свету" (Јн 6; 33), и напаја на "извору воде која тече у живот вечни" (Јн 4; 14) – та блага вест, откривена у личности Исуса Христа, открива потпуно нове димензије, нови хоризонт људског постојања и самим тим учвршћује и нови облик људског заједничарења.

Ако и овде пођемо од чисто историјског аспекта, онда не смемо заборавити да блага вест није била донета појединачним, изолованим, апстрактно схваћеним "личностима", него народу Израиљском, и да је била довршење и испуњење онога што му је Бог обећао. Томе нимало не противречи чињеници да је та вест уједно била намењена целом човечанству и целом свету, јер, по већ поменутој пророчкој свести препород Израела у "Царству Божијем" морао је бити и његово уједињење са свим народима у једну заједничку породицу. Али у тим аспектима, националном и универзалном, блага вест није била вест о неком новом стању појединачних људских "душа", него вест управо о долазећем или људима откривеном "Царству", о рођењу или откривању новог заједничарења, новог колективног организма. Они који су чули и примили благу вест да је њихов живот утврђен у Богу самим тим су постали чланови и делови тог светог, Самим Богом освећеног "народа", а такав је, по завету, од самог почетка био изабрани народ израиљски. И апостол је могао да на хришћане примени основну идеју Израиља као Богом изабраног народа. "А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозива из таме на чудесну светлост своју" (1Пт 2; 9).

Ова чисто историјска страна благе вести, којом се она приближава старозаветној представи о Израиљу као изабраном народу Божијем, у исти мах се слаже са самом, напред изложеном, суштином благе вести. Откриће бесконачне пуноће богочовечанске основе људског бића значило је, како смо више пута поменули, превладавање човекове усамљености, напуштености, сиротанства; али оно је самим тим значило превладавање изолованости, затворености појединачног човека, индивидуума. Природно је да деца једнога Оца, која су се вратила у Очев дом и обитавају заједно с Њим, чине једну породицу, један колективни организам, једно духовно биће које се напаја са заједничког извора, и више од тога – скоро неки заједнички крвоток. Ако је Бог, како смо видели, иманентни извор, иманентна основа самог људског живота, а не од човека одвојена трансцендентна инстанца, онда саучесници те богочовечанске основе нису изоловани један од другога, него су изнутра међусобно сливени. Откривањем ове дубинске бесконачне богочовечанске основе људског бића мења се сама структура људске заједнице: будући да је та дубинска основа јединствена и заједничка за све људе, онда заједничарење није спољашње повезивање људских бића, него јасан знак да су сви људи заједно укорењени у једној живој целини. А пошто живо, видљиво оваплоћење те заједничке богочовечанске основе јесте Исус Христос, и пошто та основа прелива у нас своје силе кроз Њега, онда то јединство учесника богочовечанског живота јесте њихово јединство "у Христу", и Христос је могао открити људима: "Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар... Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод" (Јн 15; 1, 5)³⁸.

У овом се састоји реалност Цркве Христове, не као институције или организације коју је по замисли Својој основао сам Христос, или ученици Његови по заповести Његовој, него Цркве као тајанственог богочовечанског колективног организма, органски изниклог из божанске силе која се кроз Христа улила у свет који живи том силом. Зато блага вест, као вест о богочовечанској основи људског бића, самим тим говори о нечем што је чак више од братства – о унутрашњој сједињености и једнодушности учесника богоопштења у једном невидљивом али реалном живом организму. Ово није место, а нема ни потребе да истражујемо многа могућа значења у којима се употребљава појам "Цркве"; како то обично бива у области религиозног живота, дакле у области живе истине која по самој својој суштини јесте пуноћа разнородних и супротстављених одређења – готово свако од таквих прихваћених, распрострањених разних схватања "Цркве" садржи у себи елементе истине и у суштини је спојиво с осталим схватањима. Ми само истичемо да овде, у вези с нашим размишљањем, под Црквом разумемо невидљиву, споља неодредиву, потенцијално универзалну "заједницу светих" (κοινονία; communio sanctorum) (1Јн 1; 3) – а то значи заједничарење у светости – као једно, сливено богочовечанско биће које обухвата све људске душе, будући да све оне имају Богом освећену и у Богу укорењену дубину. За нас је овде суштинско једно. Ако у површном, неосвећеном и Богом непрожетом слоју свог бића – у "свету" – сваки човек представља посебно, изоловано, унутра усамљено биће, и ако мора да сам носи своје жалости и туге, онда људе, изнутра или у дубини, дакле у њиховој богочовечанској основи која им се открива кроз благу вест, можемо (користећи предивни стародавни сликовити пример) упоредити с појединачним листовима једног дрвета који се кроз заједничко стабло и заједнички корен хране заједничким животворним соком.
***
Тако блага вест окрива човеку да све оне његове уобичајене представе о животу које су засноване на чулном опажању и рационалном разумевању унутрашње структуре његовог бића у свету, нису адекватне истинској, дубинској суштини његовог бића. Ако је човек стекао веру у благу вест, ако га је она прожела, ако се препустио дејству благодатних сила које се изливају на њега заједно с том вешћу, он постаје учесник сасвим особеног, заправо богочовечанског и зато блаженог и благодатног бића, и учествовање у том бићу чини основу и истинску суштину целокупног људског постојања. То је она истина његовог бића која је "пут и живот" (Јн 14; 6), и тај живот је онај божанствени "живот" који, је, по речима из пролога Јеванђеља по Јовану, "светлост људима" (Јн 1; 4).

Блага вест је, самим тим, вест о укорењености људског живота у светлости божанственог Логоса. Међутим, већ смо рекли да та божанствена, тј. по својој унутрашњој природи свемогућа у својој свеблагости светлост, чије откривање чини садржај уистину благе вести, светли у тами. Ово нас враћа основној теми нашег размишљања.