Опыт христианской этики и социальной философии

5. Смисао "свемоћи" Божије.

Тајна дејства благодатних сила у свету

Дуализам између "живота у Богу" (Кол 3; 3) и "света", или између "духа" и "тела", који смо малопре означили као саставни део хришћанског откривења, поставља пред нас задатак да тај дуализам усагласимо с вером у свемоћ Божију, или – што је за хришћанина исто – у истинску победу Христовог искупитељског подвига. Јасно је унапред да нам по овом питању не одговара ни једна упрошћена, рационална позиција: ни манихејско-гностичка негација свемоћи Божије и тврдња да су силе "греха", "тела", "овога света" (1Кор 7; 31) потпуно самосталне у односу на Бога, ни оптимистичко мишљење да су силе зла већ и коначно побеђене. Истина о овоме је надрационална, антиномична.

По јеванђелском предању, васкрсли Христос је јавио Својим ученицима: "Даде ми се свака власт на небу и на земљи" (Мт 28; 18). Ове речи у свом општем смислу изражавају ону веру у победу Христовог подвига која чини саму суштину хришћанске вере. Које је, ипак, прецизније значење ових речи? Буквално разумевање ових речи очито није спојиво са свесном вером у њих. Кад је Христос овим речима објавио Своју власт над целим светом, Галилеја и Јудеја су и даље остале под влашћу ћесара, Јерусалиму је још предстојала старшна, од Христа предсказана драма разарања од непоштедне руке римског ћесара. На општијем плану, цео свет је и после тог јављања остао, а и данас остаје у власти мрачних сила зла и лажи. И поред ове Христове објаве да је Његова неограничена власт већ утврђена и на небу и на земљи, Он нам је заповедао да молимо Оца небеског: "да дође Царство Твоје" (Мт 6; 10); међутим, и та молитва, и та нада у долазеће остварење Царства Божијег – некад, у неком, никоме знаном дану и часу – били би беспредметни и бесмислени да је Христу припадала већ сад истинска неограничена власт у буквалном смислу те речи.

Речи "даде ми се свака власт" (Мт 28; 18) поклапају се са смислом речи које је Христос изрекао још на крају Свог земаљског живота: "Ја сам победио свет" (Јн 16; 33). Али те речи спадају у контекст већ размотрене сложеније објаве: "У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет" (Јн 16; 33). Већ смо видели да ове речи указују на невидљиву победу, коју је Христос извојевао у онтолошким дубинама бића, победу која се још није адекватно показала на чулно датој емпирији света и после које треба да уследи очекивани коначни преображај света, о чијем дану и часу доласка нико не зна. Вратимо се овде још једном овој теми. Потпуно је јасно да би речи "ја сам победио свет"- буквално схваћене – противречиле речима "у свету ћете имати жалост". Јер овде је могуће само једно: или су људи осуђени да у свету имају жалост, и тада се они, значи, још налазе под тешком влашћу света, који је управо до сад остао непобеђен, или је, пак, Христос заиста "победио свет", али тада је свет већ немоћан, већ не може нанети жалост, чиме само охрабрење "не бојте се" постаје беспредметно и губи разумски смисао.

Ову противречност отклања напред објашњена разлика између два чина спасења, између две "победе" над светом. Смисао разматраних речи, као и целокупни смисао хришћанске вере, подразумева да постоји таква "победа над светом", такав тријумф "духа" над "телом", таква свемоћ спаситељске силе Божије, који чувају пуну реалност и при том остају невидљиви, не откривају се адекватно на емпиријском плану света.

Међутим, ако узмемо у обзир практични учинак у свету искупитељског дела Христовог или практични учинак спасоносне силе благодати, односно њихову улогу као неке реалне делатне силе на плану рационално схватљиве емпиријске закономерности света – онда то значи да немамо право да им припишемо видљиву, несумњиву, очигледно посведочену свемоћ. Та свемоћ, напротив, остаје невидљива, скривена – али је управо она предмет вере, за коју апостол каже да је "потврда ствари невидљивих" (Јев 11; 1). Али како да мислимо то невидљиво, или – ако је следећа заоштрена парадоксална формулација уопште допуштена – како да мислимо ту практично слабу или немоћну свемоћ, а да она не постане празна реч?

Одговарајући на ово питање могли бисмо се, наравно, ограничити на позивање на општу – и једино нашем "срцу" самоочигледну – веру у Провиђење, у Промисао Божију, која нама незнаним путевима води свет и људске душе према коначном тријумфу апсолутног добра и апсолутне правде, тј. према циљу чије остварење адекватно одражава свемоћ свеблаге воље Божије. Вера у Промисао Божији и није ништа друго до вера у невидљиву свемоћ Божију, која тајно дејствује и тамо где, споља гледано, тријумфују њој супротне силе. О томе смо већ говорили при крају прве главе.

То опште позивање на веру у Промисао ипак не пружа одговор ни на једно питање, које мучно искрсава у људској души, будући да она добро зна да власт зла и страдања у свету нису нормалне појаве. Не разумемо зашто је Бог, и поред Своје свемоћи, ипак рекло би се принуђен да нас води путем тешких искушења, да ту власт зла трпи "до времена" (Дап 3; 21) – ми већ знамо да то значи: до краја света. Није ли у таквом стању ствари, као и у самој вери у будући коначни тријумф "Царства Божијег", садржано упутство да ће Бог једном постати свемоћан? Уза све то, и сама би вера у тај будући тријумф Бога била потпуно произвољна да нам није гарантована свешћу о већ оствареној, и то невидљиво оствареној Свемоћи Његовој. Управо се у тој свести, дакле у свести да је Њему већ дата "свака власт на небу и на земљи" (Мт 28; 18), састоји сама суштина хришћанске вере (и религиозне вере уопште).

Можемо ствари замислити приближно овако. "Свет", као такав, у својој емпиријски још непобеђеној, тамној, непросветљеној суштини задржава непријатељски однос према Богу, Христу, "светлости" Божанског Логоса, и супротставља Му се; зато је сасвим природно што та "светлост", будући да сама улази у свет, продире у сферу света и дејствује у њој као светска сила, и налази се у положају претходнице неке армије која је дубоко продрла у позадину непријатељских снага, али је управо зато опкољена надмоћнијом непријатељском армијом. Природно ја да је та светлост често осуђена на погибељ и да се једини њен успех састоји у томе да у свест непријатеља уреже вест да је велика армија кренула на њега и да ће га кад-тад ипак победити.

Јер – да наставимо даље ово поређење – та слабост, тај препун ризика и опасности положај претходнице која се пробила у срце непријатељске територије, ни у ком случају није, самим тим, доказ слабости и немоћи саме армије која се још налази негде далеко, иза граница те територије. Напротив, та армија, у најмању руку, може бити велика и на крају крајева непобедива. И више од тога: можда је она негде већ добила пресудну битку, а тиме и победу над непријатељем, без обзира на своју слабост на самој територији непријатеља. (Управо је такав, како смо видели, узајамни однос због кога је Христова невидљива победа над светом спојива с још несавладаном непријатељском силом света). Ако се сетимо да је поприште тих двају армија, а зато и "поље њихове битке" овде, како каже Достојевски, "људско срце", онда ћемо схватити како то људско срце, будући да, с једне стране, има искуство о немоћи и слабости Светлости у свету, може у исти мах и без обзира на то имати и искуство о некој иманентној унутрашњој сили, о некој – и на неком другом плану – непобедивости и свемоћи тог вишег начела Светлости, о његовој победи над тамом, још невидљиво извојеваној у дубинама бића. Кад људско срце једном и с унутрашњом очевидношћу угледа чулно невидљиво биће надсветске Светлости, оно тад има самоочевидну свест да је само то биће Светлости и његово откривење људском срцу самим тим она делатна сила која озарује и загрева живот. При томе, та је Светлост толико заслепљујуће јарка, из ње извирућа топлина се тако незаустављиво улива у људско срце, да у некој дубини бића имамо искуство да постоји сила али не обична сила, него сила која је у иманентном смислу свемогућа, свепобедива. Ово је, наравно, рационално недоказиво, као, уосталом, и све у овој области. Духовном искуству, пак, ово и не треба доказивати зато што је то за њега потпуно очигледна искуствена чињеница: за духовно искуство свемоћ управо самоочигледно припада надсветској Светлости, као да се подудара са самим њеним бићем.

Док разумевамо ову чињеницу, док је упоређујемо с емпиријском чињеницом немоћи или слабости Светлости у оквирима света и на путевима чисто природне делотворности, ми констатујемо једну више него суштинску поставку. Величину силе и моћи ни у ком случају не треба увек мерити на основу величине њеног емпиријског ефекта; овакав међусобни однос важи, напротив, само за емпиријску, природну силу (а и ту уз ограничења која произилазе из разлике између "потенцијалне" и "кинетичке" енергије). Упоредо с таквом емпиријском природном силом, чији се целокупни садржај исцрпљује њеном способношћу да произведе одговарајући практични ефекат, постоји и друга, унутрашња сила, чија је моћ директно пропорционална њеној унутрашњој величини и потпуно независна од њеног спољашњег, практичног ефекта. Нека не мисле да је ово софистичка игра речима. Религија није једина област у којој постоји овакав узајамни однос. Све оно што подразумевамо под синтагмом "духовна сила" увек прати наша свест да је величина те силе потпуно независна од њене практичне ефективности. Како често геније – биће које нас потреса својом дховном снагом, а себе непосредно открива као огромну духовну снагу, далеко већу од просечне – не наилази на одјек и разумевање средине која га окружује! И како често, напротив – нарочито наша епоха демагошких диктатура пружа обиље примера за то – духовно ништавило и немоћ, у најмању руку на одређено време имају облик привидно моћне силе која је у стању да омађија цео свет и да га доведе у стање слепе покорности! Нема распрострањеније, али ни теже и погубније заблуде од мешавине ових двају стања. Човек би морао бити лишен сваког непосредног осећања унутрашње силе да би судио о снази и вредности човека само на основу тога колико је он утицајан.
О, људи, роде жалосни, достојни суза и смеха,

Службеници пролазног, поклоници успеха!

У областима које не пониру у ту последњу дубину бића, откривену само религиозном искуству, разлику између површне, спољашње силе и унутрашње, истински дубоке силе обично запажамо као разлику између брзог и краткотрајног ефекта и спорог, али трајног деловања. Ово можемо применити и на физичку област, и на област чисто људске духовности. Пламен сламе може да изазове пожар, али се сам брзо угаси; сунце милионима година обасјава земљу, загрева је и даје јој живот; данас славне личности, освојивши својом славом цео свет, за кратко време падају у заборав, као да никад нису ни постојале, а геније временом постаје све утицајнији. У поређењу с овим разлику између унутрашње и спољашње силе у тој последњој дубини бића, која се открива религиозном искуству, не можемо одредити тако једноставно. Емпиријски унутрашња сила Светлости открива се у томе што она, без обзира на све њене могуће неуспехе и њену слабост у свету, остаје "светлост незалазна, неугасива", што је тама не може ни достићи ни угасити. Светлост позитивно делује у свету, али овде уопште није загарантовано да ће то деловање у будућности – управо у оквирима емпиријског будућег света – имати коначан спољашњи успех. Овде се ефективност силе Светлости не показује у ширини њеног утицаја, него у њеном интензитету. Онај који истински поседује ту Светлост, који је изнутра прожет том Светлошћу, тај, самим тим, поседује извор бескрајне моћи коју никаква спољашња сила не може победити; то потврђује њена несаломива чврстина, њена способност за надљудски подвиг. Такав је учинак те духовне енергије коју зовамо моралном снагом. Њу је имао у виду Кант, то смо већ помињали, кад је језиком својих појмова говорио да је идеална сила дужности по самој својој природи свемоћна и да зато побеђује сваку реалну силу; овде важи правило: "то је твоја дужност, значи, ти то можеш".

Ако та непосредна свест о идеалној, иманентној свемоћи духовне силе одговара малопре описаном основном религиозном опажању надсветске, невидљиве реалности највише Светлости, онда имамо искуство да та самоочигледна, мада и невидљива, реалност Светлости самом својом суштином одговара њеној такође невидљивој, али исто тако самоочигледној унутрашњој свемоћи. С те тачке гледишта гностички дуализам, са његовим оштрим разликовањем далеког, немоћног свеблагог Божанства од моћи злих сила света, представља, како смо већ видели, груби рационалистички шематизам по коме се појмови и законитости споља рационалног, емпиријског слоја света преносе у религиозну област. Онај који се не препусти том уобичајеном површном шематизму, тај, напротив, како је већ речено, има непосредну свест да само биће врховне, божанске Светлости одговара њеној унутрашњој, иманентној свемоћи – свемоћи коју нимало не умањује њена емпиријска слабост. У том смислу атрибут свемоћи је неодвојиво својствен самој идеји Бога, и религиозна свест – у најмању руку у принципу, тј. уколико је та свест стварно религиозна – није саблажњена, није збуњена пред свим тим видљивим тријумфом зла на земљи. Христ нема потребе да доказује Своју божанственост док савршава спољашње чудо силажења са крста на који је био прикован – како су то од Њега тражили Јудејци; више од тога: такав спољашњи доказ за Њега не би био могућ јер би противречио самом суштаству Његове божанствености. Међутим, умирући у мукама на крсту, или, тачније, управо кроз те муке и смрт, кроз ту Своју спољашњу немоћ, Он ипак побеђује свет. Јеванђеље преноси да је, још пре чуда васкрсења, и, значи, независно од њега, сила духа која је откривена у самој тој агонији, у истом трену овладала душом њеног сведока капетана ("Заиста овај беше Син Божији") (Мт 27; 54), тј. открила је своју победу. У овоме се састоји тајанствени смисао оне речи Божије коју је чуо апостол Павле: "јер се сила моја у немоћи показује савршена" (2Кор 12; 9). У овоме је најдубља суштина идеје "кенозиса" – идеје Бога који побеђује свет управо Својим страдањем у њему.

Другим речима, ово значи: свемоћ Божија није спољашња сила која је насилно упала у свет и тако га победила. Напротив, свемоћ Божија делује на људску душу, а кроз њу и на свет, изнутра – у облику благодати, која се излива у дубине душе само онда кад јој душа хита у сусрет и кад јој се слободно отвара. "Свемоћ", "победа над светом" (Јн 16; 33), "власт на небу и на земљи" (Мт 28; 18) – све су то појмови које не смемо помешати ни са грубом физичком силом, ни са тиранском влашћу. Њих можемо поредити само с неодољивом силом дражести, која зна да очара и пороби људско срце. Древни мудрац Аристотел је то знао кад је говорио да Бог κινεί ώς έρόμενον – покреће свет онако како предмет љубави делује на оног који воли – привлачећи га себи и овладавајући његовим срцем. Ако свемоћ Божија делује у облику благодати која се излива у људско срце, онда се проблем реалности или ефективности његовог деловања своди на последњу, неизрециву тајну људског бића – на тајну слободе. Познато је какву улогу у историји хришћанског мишљења (донекле и у историји богословског мишљења других религија) игра проблем благодати и слободе. Нећемо се овде бавити теоријским разматрањем овог проблема. Довољно је да нагласимо да је и овај међусобни однос по самој својој суштини антиномичан и да зато не допушта рационално решење. С једне стране, благодат као драж Божија неодољиво привлачи људска срца себи и овладава њима, као да сама изазива у њима слободно кретање према себи, слободно самоотварање – у чему и јесте смисао свемоћи Божије; а са друге стране, људска слобода је по самом свом појму нешто апсолутно спонтано, примарно, ничим извана одређено; и искуствено нам је познато да благодатне силе често узалудно куцају на затворена врата људског срца, заробљеног "овим светом" (1Кор 7; 31). Богословско мишљење, посебно католичко, смислило је много дубоких и суптилних формулација, много веома изнијансираних разлика видова благодати да би рационално изашло на крај с том антиномијом. Колико год биле занимљиве и поучне те формулације, оне не могу заиста реално да савладају антиномичност односа. Ниједна уобичајена категорија, под које подводимо односе међу појавама, није адекватна оној тајанственој дубинској средини у којој благодат дејствује у стихији слободног људског духа. То дејство нам је дато у религиозном искуству, али га мишљење никако не може потпуно изрећи. Ту неизрецивост ми само констатујемо, говорећи да унутрашња, иманентна свемоћ благодатних сила некако ипак претпоставља суделовање слободне људске воље, и управо на основу тога човек може да се сложи с њиховом немоћи или слабошћу њихове ефективности у "свету", у емпиријском животу.

Ту тајанствену иманентну свемоћ Божију, која нам је дата с потпуном очигледношћу у унутрашњем религиозном искуству и коју нимало не умањује њена релативна слабост у емпиријском свету, осећамо као истинску, као свепобеђујућу моћ. Зато је с тим искуством повезана нада да ће се њен коначни, очигледни тријумф једном остварити. Ако свемоћ Божија остаје невидљива у свету "до времена" (Дап 3; 21), спајајући се с још непобеђеном емпиријском силом таме, другим речима ако у свету Светлост светли у тами, онда је сам овај облик постојања који називамо "светом", и који је противречан са истинском свемоћи Божијом, изнутра несталан и зато једном мора, у неким својим границама, бити превазиђен. Већ смо видели да је управо у томе садржан смисао вере у васкрсење Христово као у симбол и залог коначног тријумфа Светлости над тамом. Размотрени појам идеалне, иманентне свемоћи Божије, повезане у емпирији света с непрекинутим отпором мрачних сила света – тај појам свемоћи Божије налази своје истинско остварење у допунском моменту есхатолошке вере.